Dragana Mijatović, pevačica rock’n’roll benda HYPE, govori o premijernom albumu, svirkama, sceni i planovima.

Prvenac snimljen i objavljen. Gde može da se kupi? Jeste li zadovoljni? Kakve su reakcije medija?

Album je sniman na tri različite lokacije, 99 odsto materijala je snimljeno u našem kućnom studiju u mestu Aradac, koji prozvasmo „TBC studio“, jer na skoro svakom snimku se čuje nečiji kašalj. Dve pesme su snimljene u studiju „B&B“ (bivši studio „Zana“) u Beogradu, gde se radio miks i postprodukcija. Vokali su snimljeni u studiju „Hertz“ u Novom Sadu, gde smo takođe radili miks i postprodukciju, tačnije, najveći deo posla je završen u tom studiju. Znači Aradac–Beograd–Novi Sad union. Ceo album se ne bi desio da se nije pojavio Ivan Kljajić, naš producent, koji nam je pomogao u ostvarenju našeg cilja. Hvala mu na tome. Album je objavljen za izdavačku kuću „Odličan hrčak“.

Zvanično je u prodaji od 1. marta 2013. godine i može da se kupi u prodavnici ploča Pinball Wizard Records (TC Eurocentar, Makedonska 30) i u Dallas Music Shopu (Sremska 2). Zadovoljni smo reakcijama ljudi, dobili smo ono što smo očekivali. Mediji nas furaju koliko je to u njihovoj želji i moći. Hvala svima koji su uz nas od samog početka.

 

Album zvuči vrlo grandž, a domaći uticaji se ne osete.

Nije da smo namerno to radili, kod nas nijedan sekund stvaranja nije izveštačen, mislim da se to i čuje, možda nismo pokazali koliko prljavi možemo biti, ali sigurna sam da na sledećem albumu hoćemo. Mi smo bend za živu svirku, tu se oseti naš pravi vajb. Postoje uticaji, naravno, ali slabo domaći. Džoni Štulić je jedini koji je istinski imao uticaj na mene, iako verovatno nikada neću pevati rok sevdalinke. Za sada ovako kod kuće pevušim njegove genijalne tekstove. Darko (bubnjar) već uveliko sam stvara istoriju svirajući sa „Partibrejkersima“ sedamnaest godina, a pre toga u „Oružjem protivu otmičara“, „Gluvim kučkama“ gde je svirao i njegov rođeni burazer (koji takođe svira drugu gitaru u HYPE-u), tačnije bio je jedan od najbitnijih članova benda. Da ne dužim priču, svakako mi smo ljubitelji dobrog grandža i voleli bismo da uvek nekako imamo taj vajb u svojoj mjuzi, mada ne opterećujemo se definisanjem pravca koji furamo, ono što izađe izašlo je i to je ono najbolje što tada možemo da damo.

Svirate velike festivale, a smeši vam se i turneja po Evropi. Za domaće uslove to je i više nego uspešno.

Ah, šta je uspeh danas, mit. U Srbiji uspeti, bolje da se momentalno rokneš ili stranački opredeliš. Nešto ne bih ni jedno ni drugo. U fazonu smo, stvaraj, sviraj i plivaj, pusti da te voda nosi, ali ne u zaborav, već tamo gde si samog sebe usmerio. Nekako mislim da je sve stvar vizije. Ako ja sumnjam u sebe i svi ostali će. To nijedan muzičar koji zna da vredi ne sme sebi dozvoliti, jer jednom kada padneš nema ti ustajanja. Slabost je čovekov najveći neprijatelj. Evo baš se pakujemo, sutra krećemo za Nemačku, imamo svirku, radujemo se tome, to je sasvim dovoljno.

Rokenrol publika u Srbiji danas. Može li od alternativne muzike da se (pre)živi?

Huh, šta reći a ne zaplakati. Publika je razmažena do bola, ne zna se više ko šta sluša. Nisam u fazonu treba da postoje klanovi, ali realno i sada postoje, samo nekako su nedefinisani. Narodnjaci se oblače kao pankeri, grandžeri kao metalci, metalci kao narodnjaci, pankeri su kvazihipster, svi su nešto matori i zajebani, osećam se podmlađeno u većini slučajeva, što nije loše za moj lični osećaj ali kada generalno kao muzičar gledam sliku, strah me je. Mogu neki da žive od muzike, a i oni sami imaju već pola banke. Nema zlatne sredine, dok ne dođeš do te cifre tipa dvadeset godina svirke niko te ne smatra posebno bitnim. Posle toga momentalno postaješ legenda, strašno nešto. Uništili su rokenrol, jesu, stvarno jesu. Mediji serviraju toj deci ono što im donosi novac, njihov novac. Mi nemamo više ni kulturu u tom nekom smislu reči. Nekada su postojali pravi rok kritičari, pravi rok novinari, prave rok emisije, rok novine, magazini. Svi nekako kopiraju jedni druge, najave su iste. Tako i u muzici. Nas istinski boli uvo što imamo taj vajb devedesetih. To smo mi, ja sam rasla uz to, ne želim da glumim modern age klinca, jer to nisam. Osetila sam i rat i slobodu, to mi je u krvi. Ne mogu negirati postojanje toga. Na kraju krajeva, ne želim da se prilagođavam.

 

Sledeći nastupi u Srbiji? Novi materijal?

Novi materijal nastaje stalno, tu nemamo nikakvih problema. Sledeći nastup u Srbiji još uvek se ne zna, čim saznamo javimo!