Uvod

(Waits svira na klaviru Svadbeni marš, jazzirano, u pozadini se čuje smeh publike i zveckanje čaša)

Vidim dosta neženja ovde u publici večeras! Za svakoga koji je ikada zviždao ovu pesmu…Možda ste je i zviždali ali ste posle zagubili note! Ja, ustvari, ne volim da idem na venčanja, sem ako nije moje u pitanju, a i tamo se samo pojavim.

Uvek sam bio Usamljeno rame. Pozovem sebe telefonom, pitam sebe hoću li da izađem malo sa mnom…(ženski vrisak iz publike)…O, da, i ti sebe pozoveš ponekad…Najbolje u tome je što si uvek kod kuće kada zoveš…Pozoveš sebe napolje na neko skupo mesto, Burger King ili tako nešto…Nisam ja jeftin!
Izvedeš sebe na par pića, onda nabaciš neku provokativnu konverzaciju dok se pratiš kući…Parkiraš pred kućom, uvučeš se tiho unutra, ne pravite buku…Nabaciš neku tihu muziku, recimo ono iz robnih kuća, šoping muziku, nešto što ne uznemirava…Serviraš piće sebi, kliziš po sobi i kažeš, “Mislim da ima nečeg u tvojim očima”!…(smeh)

Moožda vi niste tako romantični, ali sa mnom je tako. Unesem sebe preko praga, unutra, možda napravim nešto da se udahne, i pitam sebe, “Hoćeš li da slušaš malo moje stare ploče?”…Obično oko pola tri ujutro sve je gotovo: iskoristio si sebe! (provala smeha) Ne možeš pobeći iz te situacija…Praviš scene sa magazinima…Priznajem, ni ja nisam drugačiji. Nisam ja nastran, mislim, ne vezujem sebe pre toga…Samo posvetim sebi malo vremena…Mada je to malo besramno sa moje strane…

(Klaviru se pridružuju i ostali instrumenti)

Bolje je bez žene

Volim da spavam do podne
u ponoć da zavijam na mesec
da izlazim kada želim,
da se vratim kad god hoću
ne moram da pitam ako mi se peca
i od nikoga ne pozajmljujem ključ

nisam bio Valentino
imao sam curu u gradu Reno
ostavila me zbog trubača
što me nije pogodilo ni malo
njega su tražili zbog prepada
mada je tvrdio da nije kriv
panduri su ga fino sklonili iz grada

sebičan oko svoje privatnosti
sve dotle dok mogu sa sobom
i dok se slažemo da ne poveruješ
volim da delim žvake sa ortacima
i slušam masne viceve
tako sam zahvalan za svoje prijatelje
koje dobijam

(aplauz, smeh, zveckanke čaša)

 

Isečak iz knjige “Poged kroz prozor metroa”, Dragana Todorovića