Klimatske promene i ekonomija

U poslednjih nekoliko dana, u Londonu se odžava konferencija na kojoj eksperti iz raznih oblasti pokušavaju da utvrde način na koji se mogu matematički predstaviti ekonomski efekti globalnog zagrevanja. Naime, pošto je već postala opšte prihvaćena činjienica to da centri moći u Evropi i SAD ne obraćaju mnogo pažnju na ljudske posledice klimatskih promena, stručnjaci su uvideli da je najbolje izaći sa konkretnom ekonomskom računicom u kojoj se mogu prikazati materijalni gubici koji nastaju klimatskim promenama. Drugim rečima, cilj je da se prikaže unutrašnja, ekonomska neodrživost sadašnjeg sistema u pogledu klimatskih promena na vrlo sličan način kako je to radio Marks u svom delu Kapital kada je govorio o unutrašnjim kontradikcijama i neodrživosti kapitalizma. U surovom svetu u kom samo profit ima smisla kao argument, jedini argumenti za promenu sistema su oni koji ukazuju na nemogućnost akumuliranja profita pod sadašnjim okolnostima.

Pokušaji da se izračunaju direktni ekonomski troškovi i šteta koja nastaje zbog globalnog zagrevanja napravljeni su u nekoliko navrata i u prethodnim godinama. Standardni način da se napravi ova procena je formiranje takozvanog indeksa društvenog troška, a to je matematički izražena formula po kojoj se izračunava vrednost ukupne materijalne štete prouzrokovane ispuštanjem jedne tone štetnih gasova. Naravno, ogroman broj faktora ulazi u ovu jednačinu i sporovi se najčešće vode oko toga šta sve treba uzeti u obzir da bi procena bila što preciznija. Najskorija računica američke vlade bila je da svaka tona štetnih gasova koja se emituje u atmosferu košta ljudsko društvo 37 dolara.

Međutim, naučnici koji učestvuju na ovoj konferenciji jednoglasni su u tvrdnji da je ova procena nerealno umanjena jer ne uzima u obzir čitav niz faktora koji evidentno utiču na ekonomsku štetu od klimatskih promena. Prethodne procene indeksa društvenog troška iznosile su od 12 dolara do 64 dolara po toni štetnih gasova, a vrednosti su naravno zavisile od toga koji su sve faktori uračunati u jednačinu. Jedan od naučnika sa ove konferencije ističe četiri temeljna problema zbog kojih su sve ranije procene bile previše optimistične i zbog kojih indeks društvenog troška može imati i do nekoliko puta veću vrednost.

Prvo, svi dosadašnji modeli su u pogledu temperaturnih promena računali samo porast prosečne godišnje temperature kao faktor koji može uticati na ekonomske posledice globalnog zagrevanja. Međutim, kako naučnici tvrde, a što smo i mi mogli uvideti na svojoj koži, temperaturne promene imaju još jedno bitno svojstvo, a to je da oscilacija temperature u toku godine postaje sve veća. Odnosno, dolazi do povećanja razlike između najviših i najnižih godišnjih temperatura. Ove promene imaju ogromne posledice na prinose useva jer vrlo često velike vrućine mogu smanjiti prinos a jaki mrazevi ugroziti razvoj semena. Ovaj trošak se može izračunati i mora se dodati u ukupnu kalkulaciju.

Drugo, vrlo je bitno uzeti u obzir ono što se zove oportunitetni trošak. Naime, u ekonomiji se smatra da svaka transakcija povlači oportunitetni trošak to jest ako se pojedinac odluči da kupi stan, ta transakcija uključuje trošak u visini potencijalne dobiti koju bi ostvario da je, recimo, taj novac stavio na štednju. Ogroman ekonomski trošak nastao zbog klimatskih promena iz godine u godinu smanjuje iznos ekonomskog rasta što znači da se taj gubitak tokom godina progresivno povećava. Recimo, ukoliko su SAD potrošile nekoliko milijardi dolara na sanaciju posledica uragana Katrina, taj novac je te godine mogao biti uložen u naučna istraživanja koja bi donela neke rezultate ili izgradnju i popravku infrastrukture, a sve bi to bilo osnova za dalji rast – bolja baza za buduća istraživanja, efikasnija utrošnja energije, itd. Ono što je izgubljeno u jednoj godini, ostavlja posledice u narednim godinama.

Treće, vrlo je bitno razumeti i to da se vrednost samog ekosistema povećava po zakonima ekonomije. Poznato je da cene neophodnih životnih namirnica skaču ukoliko dođe do nestašice. S tim u vezi, kako se zalihe čiste vode, obradivog zemljišta, šume, itd. smajuju njihova vrednost će nezadrživo rasti tako da se društveni trošak klimatskih promena može posmatrati kao kriva koja progresivno raste.

Konačno, veoma je bitno shvatiti da je vrlo teško izraziti buduće ekonomske posledice u današnjim dolarima jer će i sama ekonomska situacija biti drugačija u budućnosti pa se vrednost tog troška ne može izraziti današnjim novčanim jedinicama.

Jedno je sigurno, procene koje su zanemarile gore navedene faktore jednostavno nisu realistična projekcija ekonomskih posledica globalnog zagrevanja, koje su nesagledive. Mnogi ekonomisti su ukazali na to da je ekonosmki rast koji se ostvaruje od 80-ih godina potpuno fiktivan jer je zasnovan isključivo na uništenju prirodne sredine tako što se industrijska proizvodnja izmestila iz područja sa strožom zakonskom regulativom u pogledu zaštite životne sredine u područja, kao što je Kina, gde tih zakona gotovo da i nema. Na drugoj strani, rast se zasnivao, na onome što neki ekonomisti nazivaju prisvajanje oduzimanjem odnosno masivnim ekonomskim projektima usmerenim na transfer imovine sa nižih slojeva društva ka višim. Klimatske promene i društvena nejednakost su, kako je to Karl Polanji tvrdio, neizbežne posledice divljanja neregulisanog kapitalizma koji profit stvara direkno oduzimanjem imovine siromašnima (što vidimo u masovnim deložacijama po celom svetu) i trošenjem prirodnih resursa.