Kada se govori o Danu rada, kao i o svim ostalim velikim međunarodnim praznicima, govori se o istoriji, o njegovom poreklu, o tekovinama. Pokušava se održati bledo sećanje na prošla vremena, na ljude koji su živeli gore od nas i sa kojima imamo malo veze, na okolnosti sa kojima ne možemo da se poistovetimo, tekovine koje se danas uzimaju zdravo za gotovo, sve ono što nema veze sa današnjicom i radnikom danas. Malo kog radnika će takvo štivo zadržati do kraja poslednjeg pasusa pre nego što krene na tradicionalno ožderavanje, a gotovo niko se neće zamisliti nad situacijom i samim sobom. Tako je Dan rada pretvoren u zaslužen odmor za one zaposlene, a onim nezaposlenima daje još jedan dobar izgovor da si dignu holesterol i alkohol u krvi. Baš idealan način da se ukaže na stanje radničke klase, pogotovo da se izraze sva nezadovoljstva skupljana tokom prethodne godine – idealan za glavne krivce za to nezadovoljstvo, svakako.

Zato umesto da pričamo kako su se naše dede i pradede borile za svoja prava, osvrnimo se na nešto nama bliskije. Radnik u našim zemljama na putu u Evropu voli da čuje kako tamo negde na Zapadu, njemu slični uživaju pravnu zaštitu od tlačitelja, kao i zdravstvenu i socijalnu koja je nemerljiva sa ovdašnjom. Fama Evrope o radničkim pravima često se predstavlja kao tekovina zapadne demokratije, tog najpravednijeg i najsavršenijeg uređenja koje nam svima garantuje blagostanje, kao da su ta prava bogom dana radnicima, kao da su se veliki humanisti, altruisti i dobročinitelji smilovali nad sopstvenim narodom i udostojili ga kvalitetom života po meri čoveka. Zato i naš radnik misli da će ulaskom u Evropu neko, Evropa ili lokalna proevropska vlast, da mu da prava i pristojan život, tako, potezom pera. Međutim, ono šta niko ne govori, je činjenica da su za stanje radničke klase odgovorni sami radnici. Tamo gde radnici uživaju bolji život, uživaju ga zahvaljujući sopstvenoj borbi, požrtvovanosti, solidarnosti i dobroj organizaciji. Tamo gde postoji beskompromisna borba, postoji i poštovanje prema radnicima. Isto tako, tamo gde radnik savija vrat, svoju sudbinu prepušta korumpiranim sindikalnim vođama i uzda se u političare u službi gazdâ, ne može očekivati ništa drugo osim da bude gažen i ponižavan iznova.

Evropu i proevropsku vlast ne interesuju prava radnika. Oni hoće da ih ukinu. Bogaćenje gazdâ zahteva da se radi više, za manje para, sa manje troškova. Radnici su im nužno zlo, a prava samo zlo. No, našim radnicima to i nije naročito bitno jer ni ova prava koja imaju niko ne poštuje. Kada gazda digne glas, svi spuštaju pogled, a ako se neko usudi da se suprotstavi, onda ga njegove kolege povuku na dno sa sobom. Gazdi se žrtvuje ljudskost za milostinju u obliku plate koja može i da se ne primi, a potom sve posledice besparice, stresa i frustracije trpe bližnji.

Radniče! 1. maj nije uranak, roštilj i alkohol. 1. maj nije zasluženi odmor. 1. maj je kada gazdi kažeš NE! 1. maj je kada staneš uz svoje kolege i zajedno pokažete zube. 1. maj je kada preuzmeš odgovornost za sopstvenu sudbinu i prestaneš da svoj i život svoje porodice daješ neprijatelju kao oružje protiv sebe samog. 1. maj je kada se organizuješ u borbi za sebe i sebi slične bez obzira na naciju, pol i rasu.