U svetlu trenutne ekonomske situacije ne samo na prostoru Balkana i bivših republika SFRJ već i u svetu dobra je praksa napraviti osvrt unazad i pogledati koje nam iskustvo istorija ostavlja za sobom. Kako je već prošlo 20 godina od nestanka SFRJ i samoupravljanja postoji vremenska distanca sa koje je moguće kritički posmatrati taj period i doneti izvesne zaključke. Ti zaključci bi prvenstveno trebalo da nam pomognu da iste greške ne načinimo ponovo, a isto tako da nam i da efikasniju alternativu prošlom i sadašnjem ekonomskom modelu.

Sa tim ciljem publikujem prevod predavanja Michaela Lebowitza u Karakasu na konferenciji sindikalnog pokreta podrške bolivarskoj revoluciji 2004. godine. Lebowitz važi za stručnjaka za pitanje jugoslovenskog samoupravljanja i ovde iznosi kako pozitivna tako i negativna iskustva. Ono šta bih istakao u ovom članku je osvrt na ulogu MMF-a u rušenju samoupravnog sistema i to po istom principu koji se danas sprovodi – putem ukidanja socijalnih davanja (setimo se primera trenutne situacije Grčke, Portugala, Španije…).

 Uvod

1. Pre nego što predstavim neke detalje jugoslovenskog samoupravljanja, dozvolite mi da ovu prezentaciju stavim u (pravi) kontekst. Istakao bih tri tačke.

2. Počnimo od osnove da je kapitalizam sistem u kojem je logika kapitala duboko suprotstavljena potrebama ljudskih bića. Težnja kapitala je uništenje onoga što je Marks nazvao urođenim izvorom bogatstva – prirode i ljudskih bića. Kapital to čini kroz eksploataciju pojedinaca u procesu proizvodnje – razdvajajući i deleći ljude po rasi, polu i naciji čineći ih slabijim i stvarajući veštačke potrebe – sa ciljem da postigne jedinu stvar koja mu je bitna: zaradu. Sa ovog stanovišta, svi uspesi postignuti unutar kapitalizma su rezultat borbe ljudi protiv logike kapitala.

3. Ako ćemo stvarati jedno društvo koje bi moglo prevazići kapital, koje bi moglo razviti potencijal čoveka, samoupravljanje mora da bude centralni deo pomenutog društva. Jer, kako Bolivarski ustav na to ukazuje u različitim odeljcima, samo razvijamo svoj ljudski potencijal kroz učestvovanje: samo rastemo i razvijamo se kroz svoje lično delovanje.

4. Da bimo stvorili novo društvo (gde god bilo), moramo učiti iz istorijskih iskustava. Zbog toga, moramo učiti iz iskustva jugoslovenskog samoupravljanja koje se razvijalo skoro 40 godina. Smatram da treba učiti koliko iz pozitivnih toliko i iz negativnih elemenata jugoslovenskog samoupravljanja.

5. Organizovaću svoj govor na sledeći način:

6. Počećemo osvrtom na osobenosti onoga šta je bilo jugoslovensko samoupravljanje.

7. Nakon toga, odgovorićemo na pitanje gde je nastao i kako se promenio tokom ovih 40 godina.

8. Osvrnućemo se prvo na pozitivne elemente tog iskustva. Nakon toga, istražićemo negativne elemente. Konačno, analiziraćemo pouke ovog iskustva.

Karakteristike jugoslovenskog samoupravljanja

11. U Jugoslaviji su preduzeća bila državna i država je poverila njihovu administraciju radnicima tih preduzeća. Zvali su ih društvenim preduzećima umesto državnim. Radnici ovih preduzeća nisu bili smatrani najamnim radnicima već članovima radnog kolektiva.

Radnički savet

12. Kako u industriji tako i u poljoprivredi, preduzeća su vodili radnički saveti. Njih je činilo 15 do 20 pojedinaca koje su radnički kolektivi birali na dve godine. Saveti su se sastajali svakog meseca (sastanci su bili otvoreni za sve članove kolektiva) i donosili odluke o poslovanju kao što su cene, proizvodi, publicitet, organizacija na radnom mestu, povećanje radne snage, uslovi rada i plate vezane za različite grupe u okviru preduzeća. Jedna od najbitnijih odluka bila je kako uložiti prihod preduzeća i koji deo prihoda treba da bude podeljen kao lični prihod.

13. Iznad radničkog saveta je bio komitet rukovodilaca koji je činilo tri do 11 pojedinaca, a koje je birao radnički savet. U nekom trenutku, tri četvrtine članova su činili fizički radnici. Zapravo, komitet je funkcionisao kao izvršni komitet i imao je odgovornost da donosi svakodnevne odluke.

14. Konačno, postojao je direktor preduzeća. Ovu osobu je nominovala Partija (Savez komunista Jugoslavije) na period od četiri godine, ali je savet bio taj koji je odlučivao da prihvati ili odbaci ovu nominaciju. Ovo pravo je bilo korišćeno. Čuo sam o jednom slučaju gde su članovi saveta pretili jednom direktoru da će ga baciti kroz prozor ako se ne povuče sa položaja i o drugom gde su direktora stavili iza rešetaka ograde firme i rekli mu da se više ne vraća.

15. Postojala su i druga tela u okviru preduzeća, na primer, savet radionica i specijalne komisije. Jedna studija je pokazala da je trećina preduzeća učestvovala u nekom od saveta ili komisiji. Postojao je sistem rotacije. Položaji su bili ograničeni na rok od dve godine, pa su se ljudi rotirali u različitim telima samoupravljanja preduzeća.

Velika preduzaća i male grupe radnika

16. Kada je trebalo da se donese neka bitna odluka – kao, na primer, odluka da se spoji s drugim preduzećem – ceo kolektiv je glasao. Spajanje je moglo da vodi većem preduzeću. Najveće za koje ja znam je imalo 14.500 radnika. Bilo je podeljeno na 63 velike jedinice (s prosekom od 230 radnika u svakoj) i svaka je imala prosek od pet radnih grupa (s prosekom od 46 radnika u svakoj). Tako da se, u ovom slučaju, radilo o jednom velikom preduzeću podeljenom na manje grupe združenih radnika.

17. Poslednja stvar koju je bitno razumeti o ovim samoupravnim preduzećima jeste da su funkcionisala u okviru tržišta. Takmičila su se lokalno i međunarodno. Spolja je veoma ličilo na kapitalistički sistem: firme su imale publicitet, takmičile su se i činile sve moguće da se uveća prihod preduzeća. Uprkos tome, i ovo je ključno, radnički saveti su bili autoritet u ovim preduzećima i njihov prihod se delio među radnicima.

Odakle je došao ovaj model i kako se menjao?

18. Treba priznati da sistem nije bio statičan, menjao se: počeo je 1950, primio nov oblik početkom 1960. i ponovo tokom sedamdesetih godina.

Rađa se iz revolucije

19. Ali, prvo, odakle je došao? Odgovor je jednostavan: iz revolucije. U Jugoslaviji je izbila revolucija tokom Drugog svetskog rata u borbi protiv nacista. Borbu je vodila partizanska vojska pod vođstvom komunista sa sledećim parolama: “Zemlja seljacima!” “Fabrike radnicima!”

20. Pošto je ova revolucija trijumfovala, doneli su odluku da stvore socijalističku Jugoslaviju. U tom periodu je postojao jedan jedini model socijalizma – sovjetski. Tada su krenuli sa kolektivizacijom zemlje, nacionalizacijom sredstava za proizvodnju i razvojem planske ekonomije. Kao i u sovjetskom sistemu, uspostavljao se godišnji plan s ciljevima za svaki proizvod i stimulacije u bonovima u slučaju da se ciljevi i dostignu; planovi koje su pravili bili su veoma detaljni (toliko da je, kako kažu, odštampani dokument prvog petogodišnjeg plana težio 1,500 kg).

Sukob sa Staljinom 1948.

21. Potom su imali problema sa SSSR-om i nastao je sukob sa Staljinom 1948. godine. Jugosloveni su objašnjavali da se ovo dogodilo jer su hteli da budu nezavisni, jer su oni sami ostvarili svoju revoluciju za razliku od većine ostalih zemalja Istočne Evrope. Bez obzira na to, međunarodni komunistički pokret ih je marginalizovao, a Staljin ekskomunicirao.

22. Tokom konflikta, jugoslovenske vođe su sve više kritikovale sovjetski model. Tvrdili su da se degenerisao u kaptalističku državu. Državna preduzeća, po njima, bila su samo preduslov socijalizma. Da bi se uspostavio ovaj model bilo je neophodno uspostaviti socijalističke proizvodne odnose, što znači uspostaviti samoupravljanje. Ako ne bi napredovali ka samoupravljanju, zaglavili bi se u birokratskom despotizmu.

1950. donosi se zakon o samoupravljanju

23. Tada, 1950. godine, doneli su zakon o radničkom samoupravljanju. Ovaj zakon se odnosio na neophodnost decentralizacije i samoupravljanje radnika, kao i da je ovaj pokret početak izumiranja države. Sve ovo, kao što se može videti, bio je povratak slogana: “Fabrike radnicima!” i, zapravo, broj komiteta u fabrikama počeo je da se umnožava od 1949. godine.

24. Prvi korak je bio da upravnici odgovaraju pred savetom radnika preduzeća umesto državnim ministrima. Održalo se planiranje ali su se godišnji planovi ograničili samo na ulaganja. Nivo zarade je bio određen na centralnom planu u skladu s kategorijama rada ali je bila dopunjena bonovima koje je određivalo preduzeće.

25. Ta preduzeća su imala visoke poreske stope s obzirom na to da su koristila sredstva za proizvodnju u vlasništvu države, pa su i resursi preduzeća bili korišćeni za nova ulaganja države. Na taj način, država je stvorila nova preduzeća, zaposlila radnike i upravu dala radničkim savetima. Ovaj model je bio veoma uspešan. Tokom dekade pedesetih jugoslovenska ekonomija je porasla brže nego bilo koja druga u svetu.

26. Ali u ovom periodu su se pojavili znaci stremljenja da se ovaj sistem promeni. Kongres radničkih saveta 1957. godine je iziskivao: “…nemamo dovoljno moći da donosimo odluke. Moramo da uklonimo državne regulative koje ograničavaju nezavisnost preduzeća. Konkretno, moramo da gajimo inicijativu da se više novca ostavlja unutar preduzeća dozvoljavajući im da vrše investicije. Tako reći, smanjiti poreze. Dozvolimo da firme ulažu više, a država manje”. Ovaj predlog je bio posmatran kao način da se dozvoli razvoj samoupravljanja i time dajući više prava radnicima. Štaviše, argumentovali su da je ono što postoji državni kapitalizam (država koja eksploatiše kolektiv kroz porez).

Zaokret ka tržišnoj ekonomiji i njenim štetnim rezultatima

27. Promena, međutim, nije bila trenutna. Rast je bio brz. Međutim, početkom dekade šezdesetih, nastala je recesija: proizvodni rast je pao i odnos ponude i potražnje se pogoršao. Odatle je proistekao najveći impuls ka izvršenju velikih reformi. Redukovane su regulacije i kontrola koju je vršila država, okret ka tržišnoj ekonomiji bio je skoro završen i smanjio se porez koji se primenjivao na preduzeća.

28. Te promene je pratio i ideološki napad: eksploatacija radnika i naplata poreza preduzećima od strane države su bili označeni kao “staljinizam”. Tvrdilo se da ako radnici nisu oni koji vrše ključna ulaganja kroz svoje savete, onda se ne može reći da imaju kontrolu. Cela situacija bi mogla da se svede ovako: “Ko dominira proširenom reprodukcijom društva, upravlja društvom.” Kako je država donosila odluke o ulaganjima, dolazilo se do zaključka da država ima kontrolu nad društvom.

29. Kao posledica ovoga, država se povukla kada je reč o ulaganjima, posebno federalni organi. Ne samo da je smanjila porez već je počela da ukida prethodno akumulirane državne fondove za ulaganje i da ta sredstva ulaže u (samoupravne) banke koje su ulagale u preduzeća sa osnovnom namenom da ostvare zaradu.

30. Rezultati reformisanog modela su bili značajni – rezultati koje su predvideli protivnici ideje da se načini promena ka tržišnoj ekonomiji. Nejednakost se povećala šezdesetih godina: nejednakost između firmi unutar iste industrije, nejednakost između industrija, nejednakost između sela i grada, kao i nejednakost između regiona. Ovo je bilo veoma značajno iz razloga velikih razlika u nivoima prihoda; na primer, između Slovenije i Kosova razlika je bila šest puta veća u korist prve. Uopšte, bogati su se još više bogatili. Ali, ovo nije bila jedina promena tokom ovog perioda. Vrlo je bitno da je pao uticaj radnika unutar preduzeća u korist eksperata.

31. Sve ovo je uzrokovalo pobunu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Članovi sindikata i stanovništvo siromašnijih regiona su dali impuls pomenutoj pobuni. Napali su tržište, rast nejednakosti, povećanje uticaja banaka i eksperata unutar preduzeča. Napad je bio usmeren protiv “tehnobirokratije”.

32. Iznova se pojavila ideološka komponenta: “Borili smo se u ratu na dva fronta”, govorili su, “jedan rat protiv staljinističke državne birokratije i protiv kapitalizma. Ali zaboravili smo ovo drugo.”

Napori da se vrati planiranju, ali odozdo

33. Tada se pojavio napor da se vrati planiranju. Ali ne planiranju odozgo, nego od osnove: direktni ugovori između radničkih saveta različitih preduzeća, ugovori o samoupravljanju na pet godina. Na osnovu ovih ugovora se pravio plan odozdo, koordinisao i stavljao u praksu dok se uspinjao: društveni ugovor. Neki posmatrači su opisivali model kao “pregovaračku ekonomiju” zbog intenzivnih pregovora koji su se održavali između radničkih saveta (i takođe između proizvodnog i društvenog sektora).

Uloga zapadnih banaka u propasti pokušaja

34. Nažalost, dekada osamdesetih bio je period visokih stopa inflacije. I pre nego što je ovaj model uspeo da se znatno oproba, naišao je na probleme u tom novom kontekstu. Osamdesetih godina javio se veliki pritisak zapadnih banaka i MMF-a na Jugoslaviju (i ostale zadužene zemlje). U kontekstu veoma visoke inflacije, ugovori koji su proizlazili iz samouprave između preduzeća se nisu ispunjavali. Na kraju ove dekade, MMF je postavio uslove za obnavljanje duga zahtevajući ukidanje samoupravnih preduzeća. Nastala je opšta ekonomska kriza koja je proizvela društvenu krizu, stvorila se težnja bogatih republika (Slovenije i Hrvatske, konkretno) da se napusti jugoslovenska federacija i izbio je rat. Ovo je dovelo ne samo do ukidanja samoupravljanja već i zemlje.

Pozitivni elementi –

Visoka stopa rasta

35. Prvo treba izdvojiti visoku stopu rasta. Tokom pedesetih godina, industrijska proizvodnja se uvećala 13.4 odsto godišnje i bruto domaći proizvod 8.9 odsto. Rast je bio manji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina: u industrijskoj proizvodnji 8.8 odsto i 7.5 odsto respektivno, i BDP 7 odsto i 6 odsto, ali u svakom slučaju je bio vredan poštovanja. Zemlja se industrijalizovala.

36. Jedan deo pomenutog rasta bio je određen za otvaranje novih fabrika i preduzeća. Ali takođe je postojao bitan rast proizvodnje postojećih preduzeća (za razliku, na primer, od problema u SSSR-u). Pojavilo se značajno intenzivno ulaganje u kapital, uvela se moderna tehnologija. Zašto? Jer su članovi radničkih kolektiva tražili način da uvećaju prihode i zato su ulagali u vrhunsku tehnologiju.

Veliko učešće radnika

37. Ali kakvo je bilo stanje s radnicima? Postoji mnogo studija o radnicima u Jugoslaviji u kojima se ističe da su radnici dosta učestvovali u svojim preduzećima, da su imali dosta znanja o funkcionisanju preduzeća. Među radnicima je postojao utisak da oni donose odluke, da jedva postoji otuđenje, velika sigurnost u zaposlenje (kad već članovi kolektiva nisu otpuštali svoje članove) i visoka solidarnost među firmama.

Rast radne discipline

38. S druge strane, pokazalo se da tradicionalni prigovori samoupravljanju nemaju osnovu. Neki su govorili da bez vođenja odozgo, od strane upravnika, ne bi moglo biti discipline, ali disciplina se povećala. Neki su izjavljivali da radnički saveti nisu stručni da donose odluke, ali činjenica je da su saveti imali mnogo više informacija nego upravni odbori kapitalističkih preduzeća i mnogo su bolje birali upravnike.

Pojavile su se visoke stope ulaganja

39. Neki su ukazivali da će samoupravljanje dovesti do toga da ceo prihod preduzeća završi pretvarajući se u lični prihod radnika i da se ne vrši dovoljno ulaganja u preduzeće, ali javile su se visoke stope ulaganja: 1976. godine 33 odsto BDP-a je bilo uloženo. (Jedina zemlja sa stopom koja se može uporediti s Japanom od 30 odsto; Kanada je imala 23 odsto i SAD 16 odsto.)

Negativni elementi –

Nezaposlenost

40. Prvo treba pomenuti problem nezaposlenosti. Samoupravna preduzeća nisu otpuštala radnike, ali takođe nisu otvarala mnogo radnih mesta. Zašto? Jer su vršili intenzivna ulaganja u kapital, kao što sam već naveo. Radnici su dolazili sa sela u grad privučeni većim zaradama, ali nisu mogli da nađu posao. Pred ovakvom situacijom počeli su da emigriraju u Zapadnu Evropu kao “gastarbajteri”. Stopa nezaposlenosti u Jugoslaviji 1971. godine bila je sedam odsto, ali na ovo treba dodati još 20 odsto radne snage koja je radila u inostranstvu.

Težnja ka nejednakosti

41. Postojala je težnja ka nejednakosti. Glavni cilj samoupravnih preduzeća bio je interes sopstvenog kolektiva, tj. težili su uvećanju prihoda svojih članova u sadašnjosti i u budućnosti. Jedan deo nejednakosti prihoda bio je veoma logičan: proizlazio je iz uspeha i neuspeha različitih grupa radnika i odražavao je razliku u doprinosu. Ali, postojala je i druga strana nejednakosti: u nekim industrijama prihod je bio mnogo viši nego u drugim (na primer, u sektoru električne energije u poređenju sa tekstilom), i razlike su se uvećavale. Ta nejednakost nije imala mnogo veze s razlikama u doprinosu radnika. Radnici energetskog sektora su imali “sreće” da dospeju na radno mesto u tom sektoru, to jest, imali su monopol nad pristupom na ova dobra radna mesta i zato su dobijali dodatni prihod. Funkcionisanje ovih preduzeća unutar tržišnog sistema je povećalo ovaj problem, delom jer je tržište stvorilo kompleksnije posledice čineći da se javi privid da su visoke plate objektivni rezultat specifičnih doprinosa radnika.

Zaduživanje preduzeća

42. Ovde imamo jedan od najvažnijih problema koje samoupravljanje nije rešilo: nesposobnost da se eliminiše problem nejednakosti. Jedna posledica ove nerešene situacije ogledala se u tome da su radnici najsiromašnijih sektora težili uvećanju svojih prihoda više nego što su okolnosti preduzeća to opravdavale. Logika je bila da prihodi svih treba da rastu manje ili više istom merom. (Zašto bi trebalo da bude velikih razlika ako su metodi proizvodnje pripadali svima?) Ali, u ovom slučaju, kako su se mogla finansirati najsiromašnija preduzeća? Kroz bankovne zajmove. Najsiromašnija preduzeća su finansirala svoja ulaganja bankovnim zajmovima i to se pretvorilo u jedan od izvora inflacije.

Nedostatak solidarnosti unutar društva

43. Sve ovo je proizvelo teške probleme poput: nezaposlenosti, nejednakosti, inflacije. I sve to je doprinelo nedostatku solidarnosti unutar društva. Težnja da se koncentriše na interese radničkih kolektiva (bez uzimanja u obzir interesa društva) proizvela je tendenciju ka manjoj solidarnosti. Odraz ovoga je bilo povećanje želje najbogatijih republika da se odvoje od najsiromašnijih i povećao etnički antagonizam.

44. Jugoslavija je bila politički veoma decentralizovana zemlja. To je odražavalo karakter dogovora koji je postignut da bi se kontrolisao istorijski problem nacionalnih i etničkih razlika. Ali udar koji je ovo imalo na ekonomiju rezultovao je potpunim odsustvom kontrole nad ekonomijm i ova situacija je dovela do propasti osamdesetih godina. Tokom sedamdesetih, jugoslovenska preduzeća su uspela da dobiju mnogo novca u vidu zajma od nekih zapadnih banaka, u periodu finansijerskog prosperiteta (zahvaljujući petrodolarima – višak vrednosti u dolarima kod onih zemalja koje su se bavile izvozom nafte potom je korišćen u vidu novca za zajam – te banke su imale dovoljno novca za zajmove). Zajmovi je trebalo da se koriste za ulaganja u modernizaciju firmi i uzimani su s mišlju da bi se moglo izvoziti u Zapadnu Evropu. Ali, osamdesete godine je okarakterisao pad svetskog kapitalizma. U ovakvim okolnostima, preduzeća su (kao i mnogi drugi zaduženici) imala problema da ponište ove zajmove. Odjednom, Jugoslavija je otkrila da ima znatan spoljašnji dug. I niko nije tačno znao koliki je spoljni dug ovih preduzeća. Niko nije obraćao pažnju na poslovanje. Ali, da bi zajmovi mogli da se obnove, Jugoslavija je kao država morala da preuzme odgovornost nad ovim dugom i morala je da plaća kamatu duga (po velikim stopama koje su važile osamdesetih godina). Između 1984. i 1988. godine, Jugoslavija je platila 14 milijardi dolara u kamatama zbog duga od 20 milijardi dolara. Trošak od 40 odsto zarade od izvoza morao je da bude isplaćen na ime duga. I sa ovim preusmeravanjem zarade od izvoza porasla je inflacija, zahvaljujući nemogućnosti da uvozi, nedostatku prihoda, itd. itd. Ranjivost Jugoslavije pred zahtevima zapadnih finansijskih institucija nije samo dotle stigla.

Krajem osamdesetih podvrgla se uslovima MMF-a

45. Krajem dekade osamdesetih se podvrgava uslovima MMF-a radi obnavljanja zajma. Kao i svugde gde se dogodi isto, MMF je zatražio smanjenje društvenog troška. Jugoslavija nije bila jedina zemlja kojoj je postavljen ovaj zahtev. Ali, postojale su neke specifične mere koje su uzimale u obzir konkretnu situaciju zemlje: uslovi MMf-a su uključivali i transformaciju banaka i samoupravnih preduzeća u preduzeća s jasnim statusom po pitanju vlasništva, to jest u kapitalističke korporacije.

46. Dopustite mi da pomenem neke probleme koji su se javili u okviru radničkih saveta. Prvo, postojao je veliki raskorak između onoga što su saveti mogli da rade i onoga što su zapravo činili. Postojale su bitne razlike između preduzeća i manje su dolazile do izražaja u oblastima s mnogo industrijskog iskustva. Radnički saveti su veliki deo predloženih rukovodilaca prihvatali s vrlo malo diskusije. Saveti su provodili mnogo više vremena raspravljajući o relativnim prihodima unutar preduzeća, novim ugovorima, itd itd. nego što su diskutovali o odlukama o tržištu ili o ulaganjima koje treba da se vrše. Ljudima su se nudila dva objašnjenja ovog problema. Pozitivno [objašnjenje] je bilo da je podela rada bila racionalna jer su rukovodioci imali iste ekonomske interese kao i ostali radnici i, ako su već dobili radno mesto da rade nešto konkretno, “onda, pustite ih da rade svoj posao i da mi radimo svoj”. Negativno je bilo da dominiraju tehnokrate (“ljudi s velikim rečima i komplikovanim i nerazumljivim izveštajim”). Oba objašnjenja su ukazivala na velike postojeće razlike između eksperata i masa.

Diskutovali su samo oni sa univerzitetskim zvanjem

47. Drugi pokazatelj na probleme samoupravljanja opisali su neki od posmatrača diskusija koje su proisticale iz radničkih saveta. Najaktivnije osobe u diskusijama bile su, uopšteno, oni koji su imali univerzitetsko zvanje i posebnu spremu. Manje aktivni članovi su bile žene, mladi i nekvalifikovani radnici.

Radnici su gubili moć koju su imali

48. Za kraj ovog nabrajanja negativnih elemenata, moje viđenje je da su ankete sprovedene među radnicima ukazivale da su se oni osećali manje zadovoljni i sa osećajem manje kontrole nad svojim radom. Ulazeći u osamdesete godine, radnici su postali pesimističniji i težili su sumnji u sopstvenu moć. Usuđujem se da kažem, tokom ovog perioda radnici jednostavno više nisu imali nikakvu moć: imao ju je strani finansijski kapital.

Neke lekcije za Venecuelu

49. Na osnovu pređašnjeg sažetka o jugoslovenskom iskustvu u samoupravljanju, identifikovaću šest lekcija koje Venecuela može da izvuče iz njega:

Samoupravljanje funkcioniše

50. Najvažnija je: samoupravljanje funkcioniše. Jugoslavija se industrijalizovala i razvila modernu industriju. Imala je visoku stopu proizvodnog rasta i postojala je velika posvećenost radnika poslu i niska otuđenost. Da sažmem: kapitalizam nije neophodan! Kolektivni interes je bitna poluga i može da funkcioniše u velikim razmerama; što znači da nije ograničen na male zadruge. (Setite se pomenutog preduzeća od preko 14.000 članova.)

Opasno je imati u vidu isključivo interes radničkog kolektiva

51. Ipak, opasno je imati u vidu isključivo interes radničkog kolektiva. Veoma je opasno ne naglasiti koliko je bitna solidarnost i razvijati institucije koje gaje solidarnost. Jer interes kolektiva izolovanog od društva uzrokuje dezintegraciju društva. (Slučaj Jugoslavije završen je rasparčavanjem zemlje.)

Ne sva moć pojedinačnim preduzećima

52. Takođe, moramo shvatiti da se ne mogu prepustiti sve odluke o ulaganjima pojedinačnim samoupravnim preduzećima. Prvo, ta preduzeća ne poznaju potrebe celog društva. Očito, ne stvaraju nova radna mesta. Potrebna je država (što znači političko telo) da vrši ulaganja, prvenstveno u ekonomiju koja mora da ostvari širok razvoj (to jest, ulaganja koja stvaraju nova radna mesta). Jednom kada su ulaganja ostvarena, nova preduzeća se mogu upravljati putem samoupravljanja.

Razvoj mehanizama solidarnosti

53. U vezi s problemom solidarnosti, vidi se potreba za razvojem društvenih i političkih mehanizama koji bi dozvolili da se govori o društvenoj pravdi. Sud o adekvatnoj distribuciji prihoda treba da se postigne kao rezultat društvenog konsenzusa.

54. Takođe, suštinski je shvatiti da samoupravljanje ne postoji u vakuumu. Ne može ono sve samo izmeniti. Nedostatak učešća žena, omladine i nekvalifikovanih radnika u radničkim savetima, kao i činjenica da radnici prihvataju savete eksperata nema razloga da bude način na koji samoupravljanje treba da funkcioniše. To je rezultat obrazovnog sistema, patrijarhata I razlika u obuci radnika. Ove stvari takođe moraju da se promene da bi sistem samoupravljanja funkcionisao za sve.

Ukinuti dominaciju međunarodnog finansijskog kapitala

55. Jugoslovensko iskustvo samoupravljanja nas uči još jednu lekciju. Smanjenje zadovoljstva radnika ukazuje na to da, da bi samoupravljanje uspešno funkcionisalo, treba ukinuti dominaciju međunarodnog finansijskog kapitala. Setite se izreke: “Onaj ko upravlja proširenom reprodukcijom društva, upravlja društvom”. Ovo je tačka razlaza jugoslovenskog iskustva i zbog toga se ova država borila da obezbedi kontrolu ulaganja samoupravnim preduzećima umesto da kontrolu ima država. Ipak, početkom dekade osamdesetih, međunarodni finansijski kapital je bio taj koji je došao u posed proširene reprodukcije.

Ekonomska suverenost kao obavezan uslov

56. Ovo znači da možemo izvući poslednju lekciju iz iskustva jugoslovenskog samoupravljanja a to je da je ekonomska suverenost neophodan uslov razvoja samoupravne ekonomije.

Original se nalazi ovde: http://www.nodo50.org/cubasigloXXI/taller/lebowitz_310505.pdf

DOPUNA: Interviju sa autorom članka: Majkl Lebovic: Poruke Čavezovog ekonomskog gurua