„Sreća je ljubav. Tačka.“

Pre nego što ovakvu definiciju odbacite kao floskulu, trebalo bi da imate na umu da je njen autor Džordž Vejlant (George Vaillant), harvardski psihijatar čija reč na temu sreće teži barem 20 miliona dolara i 75 godina istraživačkog rada desetina naučnika, koliko do danas košta i traje najobimnija i najdetaljnija studija fenomena lične sreće ikada^[1], [2]. Sam Vejlant rukovodio je njome više od tri decenije, otprilike onoliko dugo koliko jedan drugi harvardski profesor, kognitivni psiholog i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Danijel Kaneman (Daniel Kahneman), fenomen lične sreće pokušava da savlada drugačijim pristupom^{[3], [4], [5]}.

Uprošćeno rečeno, Vejlant i Kaneman su simboli dve – ne nužno suprotstavljene – koncepcije ličnog zadovoljstva životom i metodologije istraživanja ovako subjektivnog fenomena. Vejlantov pristup određen je njegovim psihoanalitičkim korenima, naklonošću prema egzistencijalističkoj, pozitivnoj psihologiji i prirodom projekta na čijem je čelu bio bezmalo četiri decenije.

Započeto pod imenom Harvard Grant Study, danas aktivno kao Harvard Study of Adult Development, istraživanje kojem je Vejlant posvetio život predstavlja najdužu longitudinalnu studiju ikada. 1938, kada je studija otvorena, u njen uzorak ušlo je 268 tinejdžera, učenika druge godine koledža. Uzorak je danas daleko malobrojniji; nekadašnji tinejdžeri danas su ljudi u desetoj deceniji života. Logično, kada govori o ličnoj sreći, Vejlant ima u vidu dostignuća: imati profesiju i solidne prihode, biti dobrog zdravlja u poznim godinama, biti zadovoljan partnerskim odnosom posle navršenih 60 godina života, imati dobre odnose sa svojom decom između svoje 60. i 75. godine…

Kaneman je nastavljač, ali i reformator pristupa pitanju lične sreće koji psihologijom vlada od sredine prošlog veka i dominantno se temelji na izveštavanju samih ispitnika o tome da li se i koliko osećaju srećno, šta ih usrećuje i sl. Prikupljeni na većem uzorku, takvi podaci se analiziraju i prave manje ili više uspešna uopštavanja o razlikama u doživljaju lične sreće po polu, starosti, obrazovanju, socioekonomskom statusu…

Istraživanju samoprocenjenog opšteg blagostanja nikada nije nedostajala popularnost. Baza podataka o sreći u svetu, koju je 80ih godina prošlog veka počeo da pravi holandski sociolog Rut Fenhofen (Ruut Veenhoven), broji skoro 8.000 bibliografskih jedinica, od čega polovinu čine empirijska istraživanja sreće.

Šta znamo o sreći? Znamo da izveštaji o trenutnom zadovoljstvu životom fluktuiraju, čak i da se mogu izmanipulisati sledom pitanja u anketi. Pitajte studenta na koliko je sudara izašao u prethodnih mesec dana i njegov odgovor na naredno pitanje – koliko je srećan – zavisiće od odgovora na prethodno, iako izlasci ne moraju biti parametar kojem pridaje najviše značaja u proceni stepena opšteg zadovoljstva životom. Sem toga, lični doživljaj blagostanja je kompleksan fenomen: ista osoba može biti krajnje zadovoljna svojom intimom i veoma frustrirana i nezadovoljna profesionalnim životom. Istraživanja, dalje, sugerišu da sreću ne treba nužno kontrastirati s očajem; apatija je često na suprotnom polu. Svejedno, neka uopštavanja su moguća: ljudi koji se generalno osećaju srećno najčešće imaju ekonomsku sigurnost, u braku su, religiozni, okruženi većim brojem prijatelja.

Novac i sreća – materijalno i opšte blagostanje

Problem odnosa materijanog i opšteg blagotanja, novca i sreće, nije nov. Novina je pojačano interesovanje istraživača za ovu korelaciju, delimično uslovljeno time što su se u istraživanje lične sreće, u prvoj deceniji novog milenijuma, masovno uključili ekonomisti. Kaneman u tome ima kompleksnu ulogu.

Standardna ekonomska teorija posmatra čoveka kao racionalnog donosioca odluka, na putu ka uvećanju ličnog blagostanja. Svoje preference – šta ga zadovoljava – otkriva kroz izbore koje pravi. Kao kognitivni psiholog, Kaneman je dao nemerljiv doprinos razotkrivanju krhkosti čovekovog razuma i utemeljenju bihejvioralne ekonomije – discipline koja nastoji da uzme u obzir činjenicu da ljudi ne prave uvek optimalne izbore i da često naknadno žale zbog odluka koje su doneli^[6], [7].

Ako čovek kao ekonomski akter ima cilj da uveća lično blagostanje, a izbori koje pravi ne mogu da nam otkriju šta su njegove stvarne preference u kretanju ka tom cilju, koja je ekonomska politika optimalna? Sa idejom da se do odgovora na to pitanje može doći ako ljude pitate da li su srećni i šta ih čini zadovoljnim, psiholozi i bihejvioralni ekonomisti dali su se u zajednički napor ka preciznom merenju sreće, na način na koji se precizno meri proizvodnja čelika ili rast cena na malo^[8].

Mada je ovaj napor do sada doneo mršave rezultate, ozbiljno je shvaćen. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), na primer, svake godine objavljuje Indeks boljeg života, sveobuhvatan izveštaj o blagostanju u razvijenom delu sveta, baziran na podužoj listi faktora, kao što su prihodi, stanovanje i zadovoljstvo životom. Prema izveštaju za prošlu godinu^[9], najbolje mesto za život je Australija.

Da li to znači da objektivno ne postoji udobnija tačka na planeti? Ne. „Dobar život“ je apstrakt. U realnom životu, pojedinci ga subjektivno definišu u skladu sa sopstvenim vrednostima. Ako jednako ponderišete prihod i odnos vremena provedenog na poslu i slobodnog vremena, onda implicitno zauzimate stav da su ljudima te dve stvari jednako važne. Realnost je, međutim, daleko kompleksnija: postoje ljudi koji bi se zarad više slobodnog vremena odrekli dela stambenih kvadrata; jedna te ista osoba u nekom delu svog života može da da prednost jednom, a deceniju kasnije drugom faktoru.

Na svom sajtu, OECD daje mogućnost da svakom od 11 kompozita Indeksa boljeg života pridružite vrednost po sopstvenom izboru. Ako, recimo, naglasak stavite na prihod, stanovanje (odnos broja soba i broja ukućana) i zaposlenost, SAD izbijaju na prvo mesto na listi. Ali, ako za ključne faktore uzmete socijalnu podršku, zadovoljstvo životom i odnos radnog i slobodnog vremena, na prvu poziciju dolazi Danska.

Ne samo što različiti ljudi imaju različite prioritete, nego početne preferencije često definišu kasnije životne ishode. Bezmalo pa bi se moglo reći da su bogati pojedinci bogati zato što im je to prioritet^[10]. Ponovo Kaneman^[11]:

Obimna studija o uticaju visokog obrazovanja… otkrila je jake dokaze o vezi između ciljeva koje ljudi sebi postave dok su mladi i kasnijih životnih ishoda. Podaci su prikupljeni upitnicima, administriranim između 1995. i 1997, na uzorku od oko 12.000 ispitanika koji su univerzitetsko obrazovanje u elitnim školama započeli 1976. godine. Kada su imali 17 ili 18 godina, učestvovali su u anketi koja je podrazumevala da značaj koji pridaju materijalnom blagostanju rangiraju na četvorostepenoj skali, u rasponu od „nebitno“ do „suštinski bitno“.

Ciljevi su važni. Devetnaest godina kasnije, mnogi od onih koji su iskazali finansijske aspiracije uspeli su da ih dostignu. Na poduzorku od 597 lekara i pripadnika srodnih medicinskih profesija, razlika od jednog podeoka na četvorostepenoj skali odgovarala je razlici u prihodima od 14.000 dolara…

Ovde se Kaneman na neki način prepliće s Vejlantovim pogledom na sreću u terminima dostignuća:

Na osnovu značaja koji kao osamnaestogodišnjaci pridaju materijalnom bogatstvu, može se predvideti i koliko će kao odrasli biti zadovoljni svojim prihodima. Uticaj prihoda na životno zadovoljstvo veći je kod pojedinaca koji pridaju veći značaj tom aspektu života: oni koji žele novac i ostvare svoj cilj osećaju se srećnije od ostalih; oni koji su želeli novac, a nisu uspeli da ostvare taj cilj, nesrećniji su nego ostali.

Komplikacije u odnosima materijalnog i opšteg blagostanja ne završavaju se tu. Po svemu sudeći, prihodi su do nekog iznosa bitni^[12]. Nakon što obezbede pristojan život ili sigurnost, nazovimo to kako god, za većinu ljudi značaj tog aspekta opada. Ostaje bitan za procenu opšteg zadovoljstva životom, ali može da bude i izvor problema za psihološko blagostanje^[13].

Šta je dobar život? 

Harvardska Grant Study je bitno drugačiji poduhvat od ankete – dominantnog izvora podataka u istraživanjima blagostanja. Istina, kao longitudinalna studija koja kontinuirano traje više od sedam decenija, inače je bez presedana u nauci.

Studiju je početkom 1930ih osmislio Arli Bok (Arlie Bock), lekar i ondašnji šef studentske ambulante Harvarda. Smatrao je da se medicina suviše fokusira na bolesti i bolesne ljude, a da bi pravo pitanje za medicinsku nauku i nauku uopšte trebalo da bude: „Koje to individualne karakteristike čine temeljnu pretpostavku srećnog, uspešnog života?“ S ciljem da dođe do odgovora na to pitanje, formirao je impozantan tim saradnika, sastavljen od lekara, fiziologa, psihologa, antropologa i socijalnih radnika.

Nakon pretrage medicinskih kartona studenata, njihovih ocena, komentara i preporuka njihovih profesora, Bok i saradnici formirali su uzorak za studiju: 268 mladića (Harvard je u to vreme bio muška škola), najboljih među najboljima na Harvardu. Novac za studiju obezbedio je Arlijev patron Vilijam Grant (William Thomas Grant); kao vlasnik lanca robnih kuća, nadao se da će mu ona otkriti šta čini dobrog prodavca.

Svi mladići prošli su najdetaljnije medicinske pretrage, moguće u to vreme. Njihovi zdravstveni dosijei su tako detaljni da sadrže i podatak o „dužini skrotuma u visećem stanju.“ Jednako detaljno testirali su ih i intervjuisali psiholozi i psihijatri. Fajlovi o njihovom mentalnom statusu sadrže stranice i stranice prepisa intervjua, urađene testove ličnosti i inteligencije, testove slobodnih asocijacija na bazi Roršahovih mrlja, odgovore na upitnike o gotovo svim aspektima života. Paralelno, socijalni radnici su odlazili u roditeljske domove subjekata. Razgovarali su s roditeljima, rođacima i komšijama; pregledali foto-ablume; pravili detaljne zabeleške o porodičnoj dinamici i interakciji među članovima porodice.

U prethodnih sedam i po decenija, čitava procedura ponavljana je na svakih pet godina. U međuvremenu, kontakt između istraživača i subjekata tekao je preko telefonskih intervjua, slanja i vraćanja popunjenih testova i upitnika.

U realnom životu, „Grantovi zamorci“ završavali su fakultete; odlazili na front (Drugi svetski rat) i vraćali se s njega; dobijali poslove i gubili ih; ženili se i razvodili; dobijali decu, potom i unučiće. Jedan od njih, Džon F. Kenedi, postao je predsednik SAD, ali je njegov dosije pod zabranom do 2040. godine; četvorica su dospela u Senat; nekolicina su postali ugledni novinari, naučnici… Međutim, bilo je i drugačijih primera. Već 1948, 20 subjekata imalo je psihijatrijske dijagnoze, a do svog 50. rođendana, trećina je ispunjavala kriterijume za dijagnozu nekog mentalnog poremećaja.

Vejlant je na čelo projekta došao početkom 1970ih i na toj poziciji ostao do sredine 2000ih. I danas je vezan za studiju. U 74. godini života, glavni je kurator tone dokumentacije koju je u međuvremenu produkovala. Iako je na njoj u međuvremenu radila čitava armija istraživača, koji su objavili na desetine radova – u stručnim časopisima koji pokrivaju oblasti od fiziologije i neuronauke do sociologije – Vejlant, po obrazovanju istoričar književnosti, lekar i psihijatar s treningom u frojdovskoj tradiciji, jedini je upoznat sa svim njenim aspektima i jedini na Grant bazu podataka gleda kao na moguć odgovor na pitanje šta život čini srećnim^[14].

Kako do srećnog života?

Neuobičajeno za drugu deceniju novog milenijuma, Vejlantova interpretacija počiva na psihoanalitičkoj metafori o adaptacijama – nesvesnim odgovorima na bol, konflikt i nesigurnost, poznatim kao odbrambeni mehanizmi.

Psihološke adaptacije mogu se posmatrati kao mentalni ekvivalent bazičnim biološkim procesima. Kada se posečemo, krv se zgrušnjava. Koagulacija je autonomna, nesvesna reakcija, usmerena ka normalizaciji stanja organizma. Nalik tome, kada naiđemo na izazov ili problem, aktivira se psihološka odbrana, koja bi trebalo da nas izbavi iz emocionalne bure u koju smo uvučeni. Međutim, kao što koagulacija sprečava da iskrvarimo do smrti, ali ponekad rezultira i stvaranjem ugruška koji može da nas ubije, tako i psihološki mehanizmi odbrane mogu da nas mentalno ojačaju, ali i ruiniraju. Pomalo odstupajući od načina na koji ih je formalizovala Ana Frojd, Vejlant mehanizme psihološke odbrane smešta u četiri kategorije:

• Psihotične adaptacije. U njih spadaju halucinacije, deluzije, megalomanije… Mada onome ko ih aktivira mogu da pomognu da savlada realnost, sapliću ga već na sledećem koraku, jer svim drugim ljudima njegove misli i ponašanja izgledaju abnormalno.
• Nezrele adaptacije. U njih se ubrajaju izlivi besa, pasivna agresija, bekstvo od realnosti u vidu fantaziranja, hipohondrija… Pojedinca ne dovode do socijalne izolacije, ali ozbiljno narušavaju njegov lični, intimni život.
• Neurotične adaptacije. Uprkos nazivu, smatraju se normalnom, tipičnom reakcijom. Manje ili više, svi posežemo za nekom od njih: intelektualizacija, racionalizacija, potiskivanje, disocijacija…
• Zrele adaptacije. Reč je o najzdravijim vidovima psihološke odbrane: altruizam, humor, anticipacija, supresija, sublimacija.

Zašto je priča o odbrambenim mehanizmima bitna za pitanje srećnog života? Recimo, psihotične adaptacije su perfektno normalne i zdrave za odojčiće i bebe. Isto tako, nezrele adaptacije su nužan uslov srećnog i zdravog detinjstva. Dok su bili adolescenti, mladići iz uzorka Grantove studije bili su dvostruko skloniji upošljavanju nezrelih adaptacija u odnosu na zrele. Već u srednjim godinama, zrele adaptacije koristili su četiri puta češće nego nezrele, a progres u njihovu korist nastavljao se i kasnije tokom života. Drugim rečima, pravovremena aktivacija odgovarajućeg seta odbrambenih mehanizama, iz ovog ugla, nužna je za psihološku stabilnost i zdravu komunikaciju sa okolinom.

Psihološke adaptacije, razume se, nisu alfa i omega. S obzirom da na sreću i životno zadovoljstvo gleda dugoročno, prospektivno, Vejlant kao uslov svih uslova postavlja dug, zdrav život. Na osnovu Grantove studije, moguće je identifikovati nekoliko faktora koji tom cilju idu u prilog:

• Oslanjanje na zdrave odbrambene mehanizme.
• Obrazovanje.
• Stabilan brak.
• „Ne“ pušenju, alkoholu i višku kilograma.

Od 106 subjekata, kod kojih je u 50. godini života kao ispunjene bilo moguće identifikovati šest od sedam pobrojanih uslova, više od polovine bili su zdravi i zadovoljni u svojoj 80. godini. Od onih kod kojih je to bio slučaj sa tri faktora ili manje, mali broj je doživeo devetu deceniju, i to ne u dobrom zdravlju.

Interesantno, Grantova studija je pokazala da dečiji temperament nije tako dobar prediktor kasnijih životnih ishoda. Socijabilnost i komunikativnost olakšavaju život tinejdžeru mladoj osobi, ali se među dugovečnim, zdravim i uspešnim ljudima jednako nalaze i pojedinci koji su kao deca spadali u grupu izrazito stidljivih i anksioznih. Slično, inteligencija je bitna do određene granice, nakon čega je svejedno jeste li prosečni ili natprosečni. Mereno prihodima koje su subjekti iz Grantovog uzorka ostvarivali u zrelom dobu, nema bitne razlike između pojedinaca čiji je IQ 110-115 i onih čiji IQ prelazi 150. Još jedno iznenađenje: Fizička aktivnost u gimnazijskim i studentskim danima stoji u jačoj korelaciji s kasnijim dobrim mentalnim, nego s fizičkim zdravljem.

Nimalo iznenađujuće, alkoholizam se pokazao kao obrazac ponašanja velike destruktivne moći. To je najčešći uzrok razvoda i prekida komunikacije s decom, barem među učesnicima Grantove studije. Sem toga, predstavlja faktor rizika za kliničku depresiju i anksiozne poremećaje; nalazi pokazuju da alkoholizam prethodi ovim poremećajima.

Jedna pikanterija: Stariji ljudi liberalnih shvatanja imaju aktivan seksualni život i u devetoj deceniji. Za razliku od njih, muškarci konzervativnih svetonazora prekidaju seksualnu aktivnost oko 68. godine.

Ponovo nešto što će prijati psihoanalitičkom uhu: Interpersonalni odnosi koji odišu toplinom i pružaju osećaj sigurnosti pokazuju najjaču korelaciju sa samoprocenjenim blagostanjem u poznijim godinama života. Od 268 „harvardskih dečaka“, njih 58 činilo je grupu subjekata s najvišim skorom u pogledu primarnih emocionalnih veza (praktično, odnos majka-dete ispunjen ljubavlju i zaštitom). U petoj i šestoj deceniji života oni su zarađivali 114.000 dolara godišnje više od 38 učesnika u studiji sa najnižim skorom po ovom parametru.

 

Sonja Pavlović – Mind Readings

 

Izvori:

1. Lyon, E.S. (2012, December 12). Triumphs of Experience: The Man of the Harvard Grant study. [Review of the book Triumphs of Experience: The Man of the Harvard Grant study]. The Times Higher Education. Retrieved from http://www.timeshighereducation.co.uk/422093.article

2. Angel, M. (2013, May 9). What is a good life? [Review of the book Triumphs of Experience: The Man of the Harvard Grant study]. The New York Review of Books. Available fromhttp://www.nybooks.com/articles/archives/2013/may/09/what-good-life/

3. Kahneman, D., & Tversky, A. (1984). Choices, values, and frames. American Psychologist, 39(4), 341-50.

4. Kahneman, D., Diener, E., & Schwarz, N. (Eds.). (1999). Well-being: The foundations of hedonic psychology. New York, NY: Russell Sage Foundation.

5. Kahneman, D. (2000). Experienced utility and objective happiness. In Kahneman, D., & Tversky, A. (Eds.),Choices, values and frames (pp. 673-93). New York, NY: Cambridge University Press and Russel Sage Foundation.

6. Kahneman, D., & Tversky, A. (1979). Prospect theory: An Analyisis of decision under risk. Econometrica,47(2), 263-92.

7. Tversky, A., & Kahneman, D. (1986). Rational choice and framing of decisions. Journal of business, 59(4), S251-78.

8. Kahneman, D., & Kreuger, A.B. (2006). Developments in the measurement of subjective well-being.Journal of Eceonomic Perspectives, 20(1), 3-24.

9. OECD. (2013). Better Life Index: Country Reports.

10. Lockwood, B., & Weinzierl, M. (2012). Theory and evidence on preference heterogeneity and redistribution. [Working Paper]. Retrieved fromhttp://www.people.hbs.edu/mweinzierl/paper/PreferenceHeterogeneity_OptimalTax.pdf

11. Caplan, B. (2012, January 3). Kahneman, greed and success [Review of the book Thinking fast and Slow].Library of Economics Liberty. Retrieved fromhttp://econlog.econlib.org/archives/2012/01/kahneman_greed.html

12. Kahneman, D., Riis, J. (2005). Living and thinking about it: Two perspectives on life. In Huppert, F.A., Baylis, N., & Keverne, B. (Eds.), The Science Of well-being (pp. 285-304). Oxford: Oxford University Press.

13. Kahneman, D., & Deaton, A. (2010). High income improves evaluation of life but not emotional well-being.Proceedings of the National Academy of Sciences, 107(38), 16489-93. doi: 10.1073/pnas.1011492107

14. Shenk, J.W. (2009). What makes us Happy? The Atlantic. Retreived fromhttp://www.theatlantic.com/magazine/archive/2009/06/what-makes-us-happy/307439/