Bivši radnici kao socijalni škart

Već smo u nekoliko navrata izveštavali o borbi 4 500 niških radnika za isplatu zaostalih zarada koje im država duguje. Podsećamo, bivši radnici niških fabrika udružili su svoje zahteve 2009. godine. Prvih godina vođena je borba sa rukovodstvima preduzeća za dostupnost spiskova i povezivanje radnog staža. Do 2009. godine većina radnika je bila prinuđena da po osnovama različitih socijalnih programa napusti radna mesta, 2010. godine su izdejstvovali povezivanje radnog staža, a tek decembra 2012. godine ulaze u pregovore sa Vladom kroz koje je trebalo da se postigne dogovor o prioritetima, načinu i modelu isplate zaostalih zarada koje im se duguju od 2000. godine.

Nakon niza sastanaka sa predstavnicima Vlade, sastanak zakazan za 25.jul 2013.godine radnicima je predstavljen kao kruna dogovora na kome će se konačno doći do rešenja. Međutim radi tada aktuelne rekonstrukcije Vlade Srbije, ovaj sastanak biva odložen, a problem zaostalih zarada stavljen na čekanje.

Šest meseci kasnije pod pritiskom radnika, organi nove vlasti dolaze na ideju o formiranju radne grupe  koja je trebalo da do 15. 03. 2014. godine predloži model i početak isplate zaostalih zarada.

Međutim, prema informacijama koje su dostupne svim radnicima, radna grupa nije imala nikakve aktivnosti  sve do sada, ne računajući njeno formiranje. Stoga se ispostavlja da su sastanci, zapisnici i rokovi, koje je radna grupa sebi postavljala, bili samo deo predizborne kampanje kojom se kupovalo vreme. Kako radnici saznaju, radna grupa ne funkcioniše jer još nisu konstituisana ministarstva nove Vlade, nisu imenovani državni sekretari, te nemaju od koga da primaju smernice. Međutim, ključne ličnosti koje su od samog početka učestvovale u pregovorima ispred Ministarstva finansija i privrede su sada na funkciji predsednika radne grupe (Mišela Nikolić) i šefa kabineta premijera (Ivica Kojić – u vreme početka pregovora na funkciji šefa kabineta  tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića), pa se osnovano sumnja da se sa rešenjem problema zaostalih zarada odugovlači iz drugih razloga.

Pretpostavlja se da se iz Vlade čeka isticanje produženog roka od 5 meseci koji je dat za utvrđivanje dugovanja svih preduzeća u restrukturiranju nakon koga će mnoga preduzeća otići u stečaj, gde će se potraživanje zaostalih zarada vršiti iz stečajne mase po kome su lični dohoci u četvrtom redu prioriteta. Na taj način država bi se rešila većine radnika, dok bi radnici s obzirom na dugovanja navedenih preduzeća ostali praznih ruku.

U međuvremenu, radnici koji nisu primali zarade od 2000. godine suočeni su sa tužbama za dugove na ime komunalija, poreza i električne energije, koje im se zadnjih godina obrušavaju na ionako minimalne ili nepostojeće kućne budžete.

Pre godinu dana iz Vlade je radnicima dat predlog da se za 1000 najugroženijih isplati jednokratna pomoć od 20 000 dinara, što je još jedno u nizu obećanja o kome sepompezno pisalo, a do čije realizacije nikad nije došlo.

Pravljenje socijalnih karti kojem su tom prilikom radnici pristupili pokazalo je da od 1800 anketiranih radnika 673 na ime električne enegije duguje od 10 000 do 3 100 000 dinara, njih 107 duguje od 500 000 do 3 100 000 dinara, a njih 34 od 1 000 000 do 3 100 00 dinara. Ovi spiskovi su tada dostavljeni i Elektrodistribuciji Srbije kako bi se najugroženiji radnici zaštitili od utuženja, kamata i obustave isporuke električne energije do početka isplate zarada, međutim i pored nezvaničnih najava da će do dogovora doći, u EPS-u konačno nisu naišli na razumevanje za ovaj zahtev. U isto vreme Objedinjena naplata, na ime dugova za komunalne troškove, angažuje privatne izvršitelje koji efikasnim tržišnim metodama u nekim slučajevima na ime dugovanja odbijaju ugroženim radnicima i po 2/3 primanja (penzija u slučaju da su bivši radnici penzionisani ili primanja bilo kog drugog zaposlenog člana porodice).

Nakon decenijske borbe za opstanak svojih fabrika, petogodišnje borbe za zaostale zarade i niza izigranih obećanja od strane Vlade, izmučeni borbom za golo preživljavanje (doslovnim gladovanjem u mnogim slučajevima) ovi radnici su danas rezignirani, zabrinuti i uplašeni. Ukleštenost između dažbina koje moraju izmirivati prema državi i neizmirenih obaveza države prema njima, u stanju opšte nezaposlenosti, čini njihovu egzistenciju beznadežnom. Tranzicijski privatizacioni mlin koji je samleo Niš, nekadašnji industrijski centar, dok ovaj nije postao prestonica siromaštva ostavio je ove ljude i njihove porodice, kao socijalni škart. Kako im se  gotovo ceo radni vek onemogućava da rade i žive od svog rada i danas su kao pedesetogodišnjaci na beskonačnim listama biroa za zapošljavanje zajedno sa svojom decom  koja u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim nisu u mogućnosti ni da svoj radni vek započnu.

Na sve ovo poruka koja stiže od premijera Srbije glasi: „Samo još kod nas postoji sintagma dvanaest godina čekam na posao.“  Time se glavnim krivcem proglašavaju radnici sa „nedostatkom preduzetničkog duha“, dok se država amnestira od odgovornosti za pustoš u privredi napravljenu tržišnim reformama. Ovakve izjave deluju kao so na ranu ne samo radnicima niških fabrika, nego i ogromnoj većini stanovništva Srbije koja na ovaj ili onaj način deli njihovu sudbinu.

Premijer samo ponavlja mantru svih prethodnih vlada po kojoj nam je prosperitet zagarantovan u onoj meri u kojoj zaboravimo „loše navike“ koje vučemo iz perioda SFRJ – osmočasovno radno vreme, redovnu zaradu, plaćen prekovremeni rad, itd – i konačno prihvatimo pravila tržišne privrede, makar nas sve dovela do prosjačkog štapa. U tom ključu potraživanje zaostalih zarada je svojevrstan tranzicijski višak „loših navika“, pa se država postavlja kao „žrtva“ naroda – koji državi naplaćuje štetu koju je sam napravio – iako je sve što radnici traže u ovom trenutku samo minimum nadoknade za dve decenije planiranog uništavanja privrede u koju su uložili čitav svoj radni vek.

Upravo zato borba za isplatu zaostalih zarada nije samo problem izolovanih grupica, već jedan od ključnih političkih problema, iza kojeg se krije jedno od najvažnijih pitanja za naše društvo – čija je država u kojoj mi danas živimo?

 
Klasna borba

 

 

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.