Izdvojili smo jedan intervju sa Če Gevarom u Alžiru iz više razloga. Prevashodno zato što ukazuje na važnost jedinstva u borbi protiv imperijalizma, kako na lokalnom, tako i na internacionalnom planu. Možemo konstatovati da saradnja i uzajamna pomoć vode ka boljem spoznavanju mehanizama represije i da stoga doprinose boljem pristupu borbi protiv nje. Primećujemo takođe važnost gerilskog rata o kome je Če napisao čitavu knjigu. Zatim, ovaj intervju je bitan i zato što razbija mnoge predrasude vezane za ličnost Če Gevare, koje se uspostavljaju nakon njegove smrti, i po kojima je on predstavljen kao nekakav hipik koji umesto puške nosi buket cveća i propoveda nekakav šturi, demagoški marksizam. Razočaraćemo možda masu ljudi koji ga tako zamišljaju, ali eto, Če nije bio inertni hipik, bio je pravi revolucionar koji je umeo da sagleda datu situaciju i da joj se prilagodi. Neki će možda biti šokirani njegovom spremnošću da sarađuje sa buržoazijom, ali Čeu, kao i Lenjinu, koji mu služi kao inspiracija, najvažnija je borba protiv imperijalizma. Drugima koji vide isključivo klasne razlike, a slepi su za rasizam, činjenica da Če insistira na antagonizmu između kolonizatora i kolonizovanih se takođe neće svideti. Ali šta da se radi, revolucija se ne svodi na salonsko naglabanje o nekom lepšem svetu u kome bi svi bili jednaki, revolucija je, kako i sam Če ovde kaže, duga i mukotrpna borba puna kompromisa. Na kraju intervjua Če govori o nedostatku revolucionarne svesti kod radnika Severne Amerike, ali verovatno nije ni slutio u šta će ga ti salonski revolucionari pretvoriti nakon njegove smrti. I, najzad, skrenućemo pažnju na činjenicu da je ovaj intervju urađen 1964. godine i da su se od tada mnoge stvari promenile. Neke Čeove slutnje su se ostvarile, kao na primer ona da će  „ekonomsko isisavanje“  dovesti do ponovne političke dominacije Zapada nad bivšim kolonijama. Ta dominacija dovela je do ponovnog privatizovanja sektora, tako da njegova priča o širokoj nacionalizaciji više nije aktuelna, tu smo vraćeni na nultu tačku. Mada u suštini ne bi trebalo da je neophodno skretati pažnju na te promene ukoliko se izvuče najbitnija pouka koju Če ovde daje, a to je da svakoj specifičnoj situaciji odgovaraju određeni vidovi borbe i da ne postoji unapred spreman šablon koji bi se primenio uvek i svuda.

– Zašto ste u Alžiru?

Razlog je vrlo jednostavan. Za nekoliko dana idem da posetim više afričkih zemalja, a da bi se posetila Afrika pre svega treba proći kroz Alžir. Dok smo tu koristimo priliku da prodiskutujemo sa našom braćom iz alžirske vlade o glavnim međunarodnim, kao i o afričkim problemima. Planiramo da provedemo nekoliko dana u Alžiru.

– Hoćete li nam dati opštu sliku o pozicijama kubanske vlade u odnosu na Afriku?

Afrika predstavlja jedan od najvećih prostora za borbu protiv svih vrsta eksploatacija koje postoje u svetu: protiv imperijalizma, kolonijalizma i neokolonijalizma. U Africi ima velikih mogućnosti za uspeh, ali ima i brojnih opasnosti. Sa jedne strane nalazimo mladost modernih država Afrike, mržnju koju je kolonijalizam ostavio u svesti naroda, vrlo jasne razlike koje postoje između jednog Afrikanca i jednog kolonizatora. Narod je ubeđen da ne može biti iskrenog prijateljstva između njih dokle god kolonizator definitivno ne ode. Ima i drugih pozitivnih aspekata: aktuelni potencijal za mnogo brži razvoj nego ikad do sada zahvaljujući pomoći koju bi pojedine kapitalističke zemlje mogle dati pod izvesnim uslovima (mada treba biti vrlo oprezan sa tim).

Mi verujemo da je najveća opasnost s kojom se Afrika mora suočiti sveprisutna mogućnost razjedinjenja afričkih naroda. S jedne strane možemo naći sluge imperijalizma; s druge narod koji pokušava da se oslobodi metodama koje mu najviše odgovaraju. Imamo dobrih razloga da se plašimo te opasnosti. Takođe postoji fenomen nejednake trgovine između industrijalizovanih zemalja i ekonomski zavisnih nacija. Kolonijalizam odslikava taj odnos nejednakosti kroz najsurovije aspekte. Čak i potpuno nezavisne zemlje rizikuju da se nađu zatvorene u kapitalističkom internacionalnom tržišnom zatvoru, jer velike industrijalizovane zemlje nameću kontrolu zahvaljujući visokorazvijenoj tehnologiji. Nakon nezavisnosti, industrijalizovane nacije počinju da primenjuju jednu vrstu „ekonomskog isisavanja“ na oslobođene zemlje, tako da se za nekoliko godina ponovo stvaraju uslovi da industrijalizovane nacije politički dominiraju nerazvijenim zemljama.

Mi mislimo da danas u Africi buržoazija jos uvek ima glas. To je vrlo različito od Latinske Amerike, gde nacionalnoj buržoaziji nije ostalo drugo do da se potpuno potčini naređenjima imperijalizma. U mnogim nezavisnim zemljama Afrike je moguće da se u početku buržoazija razvije i odigra „relativno“ progresivnu ulogu. Ona može da mobiliše, na neko vreme, narod i levičarske snage u borbi protiv imperijalizma; ali će neizbežno doći i trenutak kada će se ta buržoazija i vlada koja je predstavlja naći u ćorsokaku. Buržoazija po prirodi nije u stanju da prati put mase. Jedini izlaz koji joj ostaje jeste saradnja sa imperijalizmom i ugnjetavanje naroda. Sve u svemu, možemo reći da sada u Africi postoje mnoge mogućnosti zbog teskobe koja vlada u ovim delovima sveta, ali i da postoje realne opasnosti koje ne treba izgubiti iz vida. Postoje veliki ekonomski problemi koje treba imati u vidu. Nejednaki odnosi u međunarodnoj razmeni vode u ćorsokak, gde postaje vrlo ugodno popustiti imperijalizmu i početi ugnjetavati narod koji smo neko vreme služili.

– Kad bismo vas pitali da nam predočite put za ekonomski razvoj koji bi najviše odgovarao afričkim zemljama, kakav bi bio vaš odgovor?

Ako bi neko mene, kao kubanskog ministra industrije, to pitao, rekao bih mu jednostavno da zemlja koja počinje da se razvija treba, pre svega u prvoj fazi, da radi na organizaciji, da treba da dotakne praktična pitanja „koristeći svoju glavu“. Ovo mišljenje može zvučati apstraktno, ali je vrlo važno.

U Africi, gde je većina zemalja već primenila vrlo široku nacionalizaciju, možda je moguće razviti pojedina preduzeća koja bi proizvodila proizvode koji nedostaju drugim zemljama i obratno. Od suštinske je važnosti da se radi na obostranu korist, prema tome neophodno je da jedni druge bolje upoznaju i uspostave odnose zasnovane na poverenju. Za početak treba se ograničiti na vrlo jednostavne stvari. Ponekad je neophodno izgraditi male fabrike koje bi zaposlile mnoge nezaposlene, pre nego velika visokomehanizovana preduzeća koja zapošljavaju znatno manji broj radnika. U pojedinim slučajevima neophodno je brzo mehanizovati pojedine sektore, dok u drugim to nije bitno. U stvari, u zemlji koja je u razvitku, većina problema je vezana za ekstraktivnu poljoprivredu i industriju, mada je vrlo jasno da su ti problemi različiti u svakoj naciji i da pre svega treba obratiti pažnju na stanje stvari od slučaja do slučaja. Zbog toga nije moguće dati opštu formulu koja bi mogla da se primeni na sve zemlje Afrike.

– Koje su po vama perspektive revolucionarne borbe u Latinskoj Americi?

Znate da je to nešto što mi leži na srcu; to je nešto što me najviše interesuje. Mi smatramo da će borba biti duga i teška. Teško je verovati, ali izgleda da nije nemoguće, u izolovanu pobedu revolucije u samo jednoj zemlji. Imperijalizam je tokom dugih godina pripremao organizovanu represiju naroda Latinske Amerike. U mnogim zemljama se uspostavila internacionalna represija. U stvari, u ovom trenutku, u Peruu, gde su se vodile poslednje bitke za oslobođenje Latinske Amerike od španskog jarma, održavaju se vojni manevri. U tim manevrima pod vođstvom SAD, u regiji Ajahuto, učestvuju razne zemlje. U toj regiji prisustvujemo otvorenim pripremama za represiju. I zašto se manevri održavaju baš tu, u toj planinskoj regiji Perua, u toj zoni džungle? To je zato što se Ajahuto nalazi blizu bitnih revolucionarnih baza. Nije Ajahuto izabran slučajno.

Amerikanci posvećuju svu pažnju problemu gerilskog rata. Pisali su o tome vrlo zanimljive stvari. Vrlo dobro su razumeli da je veoma teško likvidirati gerilski rat ukoliko ga ne sasečeš u startu. Čitava njihova strategija se sad usmerava ka tom cilju, uzimajući dva osnovna oblika: prvi, represija; drugi, izolacija revolucionara u odnosu na njihovu glavnu bazu: seljake. Pročitao sam u jednom američkom dokumentu istu formulu koju koristi Mao Cedung: „Među narodom, revolucionari su kao riba u vodi.“ Amerikanci su shvatili da tu leži moć gerilaca i da moraju učiniti sve da to spreče.

Naravno, svi ti faktori otežavaju oružanu borbu. Ali na internacionalnu represiju, neizbežno i prirodno će odgovoriti internacionalna revolucionarna borba radnika i seljaka protiv zajedničkog neprijatelja. Zato mi predviđamo stvaranje kontinentalnog fronta u borbi protiv imperijalizma i njegovih unutrašnjih saveznika. Potrebno je izvesno vreme da se taj front organizuje, ali jednom kad bude formiran predstavljaće težak udarac za imperijalizam. Ne znam da li će biti poslednji udarac, ali biće težak udarac. Zato mi postavljamo sledeći osnovni princip: borba za slobodu ne treba da bude samo odbrambena, nego ujedno i ofanzivna borba protiv imperijalizma.

Dodaćemo još da radnička klasa u SAD, zbog visokog životnog standarda, ne vidi sasvim dobro protivrečnosti koje postoje u američkom društvu. Životni uslovi američkih radnika čine te protivrečnosti podnošljivim. Dokle god budu dobijali mrvice sa američkog imperijalističkog stola, neće imati revolucionarne svesti.