Regionalno nadmetanje između centralnih i istočnih evropskih država oko dobijanja i transporta ruskog gasa, ulazi u novu fazu. Poseta slovačkog premijera Roberta Fika Rusiji pokazala je da je njegova zemlja, zajedno sa Rumunijom, Bugarskom i Mađarskom, odlučna da ostvari veliki regionalni projekat kojim će se povezati sa infrastrukturom tursko-ruskog projekta Turski tok. Ovo bi omogućilo da tok prođe kroz Bugarsku (Južni tok 2.0) i tako zaživi u novim okolnostima, ali bi ujedno i zaobišao bivše jugoslovenske zemlje na čelu sa Srbijom, koje će, čini se, jedino moći da se oslone na lokalne ogranke glavnog gasovoda. S obzirom na permanentnu nestabilnost Makedonije, kontradiktorni stav skopskih vlasti i želju Beograda da igra na obe strane, ovakav ishod deluje sasvim logično.

“Ako ne postanemo zemlja za tranzit gasa, pretpećemo velike budžetske gubitke”, rekao je slovački premijer Robert Fiko, objašnjavajući inicijativu Bratislave koja je usledila nakon razgovora sa ruskim kolegom Dmitrijem Medvedevim. Kako Fiko tvrdi, slovačkoj vladi je jasno da će odbijanje Rusije da transportuje gas preko Ukrajine posle 2019. dovesti do smanjenja prihoda koji je do sada ostvarivala Slovačka, kroz koju ruski gas koji protiče kroz Ukrajinu stiže u Evropu. Zbog toga slovačke vlasti jasno daju do znanja da će aktivno raditi na tome da “zemlja zadrži ključnu ulogu u tranzitu ruskog gasa na putu ka EU”.

Projekat Istočni tok, osmišljen tako da spaja gasovode Slovačke, Bugarske, Mađarske i Rumunije i da se poveže sa Turskim tokom, mogao bi da odigra odlučujuću ulogu u realizaciji slovačke energetske politike i energetske politike njenih suseda u regionu. “Mogli bismo da ostvarimo takav projekat ako se postignu dogovori između četiri zemlje i sa učešćem Rusije. Odgovornost nam nalaže traženje alternativnih rešenja za ovu situaciju”, naglasio je Fiko, dodajući da će “brzina ostvarenja projekta biti još važnija kada se realizuje Turski tok”. Sa svoje strane, ruski premijer Medvedev obećao je da će Moskva obratiti pažnju na slovačku inicijativu i implementaciju mogućnosti koje će se pojaviti kada ruski gas dođe do grčke granice novim gasovodom. Razgovori su “potvrdili našu želju da aktivno razvijamo bilateralnu saradnju”, naglasio je prvi čovek ruske vlade.

Preliminarna ruta Turskog toka koju su dogovorile Rusija i Turska uključuje konstrukciju gasovoda sa kapacitetom od 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje. Očekuje se da gasovod ide od kompresorke stanice “Ruskaja” kod Anape, preko dna Crnog mora, do sela Kijikoj u evropskom delu Turske, a zatim kroz grad Luleburgaz do oblasti Ipsala na tursko-grčkoj granici. Čvorište gasnog puta planirano u ovoj oblasti trebalo bi da primi i prosledi Evropi oko 50 milijardi kubnih metara gasa godišnje.

Rusija je već dala do znanja svojim partnerima da je voljna da razmotri opcije vezano za učešće u konstrukciji potrebne infrastrukture gasovoda, prvenstveno u Grčkoj. Na ovu temu nedavno su razgovarali generalni direktor Gazproma Aleksej Miler i grčki ministar produktivne rekonstrukcije, ekologije i energije Panagiotis Lafazanis. Nakon razgovora obe strane su istakle da je Gazprom spreman da razmotri mogućnosti o izgradnji infrastrukture pod uslovima koji bi zaodovoljili obe strane.

Šta to praktično znači za Srbiju, Makedoniju i ostale bivše jugoslovenske republike koje je trebalo da budu ključna tranzitna ruta za transport ruskog gasa Evropi u toku razvoja pojekta Južni tok, koje su računale na finansijske dobitke i političke privilegije koje bi to sa sobom nosilo? Pre svega, vlasti u Centralnoj Evropi, makar na ovom stupnju, otvorenije su za pregovore, preduzimljivije i  odogovornije kao partneri, od vlasti balkanskih zemalja. Ovo se odnosi i na Srbiju, čije su vlasti ozbiljno narušile svoju poziciju pokrećući istragu, sa učešćem Zapada, o dogovoru srpske i ruske vlade iz 2008. godine o kooperaciji u energestkom sektoru koji je trebalo da bude kamen temeljac procesa povezivanja Srbije sa projektima ruskog gasovoda. Brojne izjave srpskih lidera o priklanjanju uputstvima Evropske komisije teško da se mogu posmatrati kao konstruktivne  i odgovarati fundamentalnim nacionalnim interesima zemlje, u sektoru tako važnom kao što je energetika. U tom smislu, austrijska novina Virtšafts blat istakla je da “Srbija pravi oprezne ustupke Zapadu”, primećujući ironično da “se sada dopada Sjedinjenim državama”. Možemo da dodamo da će se sada još i više svideti američkim energertskim kompanijama koje su spremne da opskrbe Srbiju škriljčanim gasom po visokim monopolističkim cenama.

Razumljivo je da Rusija ne odbija saradnju sa Srbijom po pitanju energetike. To je potkrepljeno radnim sastankom Alekseja Milera i srpskog premijera Aleksandra Vučića koji se zbio 28. maja u Beogradu, na kom su bili razmatrani izgledi za isporuku ruskog gasa Srbiji, kao i zajednička implementacija gasnog projekta. U pogledu toga, treba da se spomene dugoročni ugovor za isporuku 1,5 milijardi kubnih metara ruskog gasa godišnje (u periodu od deset godina), koji je potpisan 2013. godine. Uprkos međunarodnim političkim i finansijskim uslovima koji joj ne idu u prilog, Rusija je ispunila svoje obaveze u okviru parametara preciziranih 2014. Podzemno skladište gasa Banatski Dvor jedno je od najvećih postrojenja za skladištenje gasa u jugoistočnoj Evropi, a sagrađeno je kao deo pomenutog dogovora dveju vlada iz 2008, i uspešno posluje. Ono aktivno može da skladišti 450 miliona kubnih metara gasa a maksimalni proizvodni kapacitet mu je 5 miliona kubnih metara gasa.

Uslovi energetskog nadmetanja danas se brzo menjaju što zahteva veću posvećenost onih što u njemu učestvuju i što je najvažnije, veću odlučnost da se sačuvaju sopstveni interesi. U tom smislu Srbija ima razloga da bude uzdržana. Kako primer Slovačke i njenih suseda u regionu pokazuje, čak ni članstvo u Evropskoj uniji i NATO-u ne sprečava ih da prave dogovore sa Rusijom na obostranu korist. Pod uslovom da postoje objektivni nacionalni i državni interesi, kao što je sada slučaj.