Iako Venecuela nije socijalistička zemlja, put koji je zacrtao pokojni komandant Ugo Čavez vodi upravo ka tom cilju. Jedan od ekonomskih savetnika vlade Venecuele bio je Majkl Lebovic, odličan poznavalac jugoslovenskog samoupravljanja čije su pouke stavili u službu bolivarske revolucije i krenuli putem ekonomije u službi celokupnog društva, a ne privatnog kapitala.

Najnoviji primer onoga šta u Venecueli nazivaju komunalnom ekonomijom i demokratizacijom sredstava za proizvodnju je preduzeće RotoCaribia u gradu Karibiji. Radi se o fabrici tankera za vodu koja je u potpunosti u društvenom vlasništvu. Prema rečima jednog od osam radnika, RotoCaribia donosi profit direktno Karibiji, okolnim selima i samoj državi.

RotoCaribia ima značajnu ulogu u ekonomskom ratu jer nudi svoje priozvode po poštenim cenama. Naime, cene tankera se kreću između 280 i 530 evra (sa 23% marže), dok se isti proizvodi kod privatnika prodaju između 1,000 i 2,000 evra.

Ovaj projekat finansira Vlada kroz banku Bisentenario bez kamate. Oprema i sirovine se dobavljaju od Petrohemijske korporacije Venecuele (Pequiven) kroz vladin program „Velika misija znati i raditi” koji ujedno daje i obuku zaposlenima. Radnici napominju da se ovakav projekat nikada ne bi mogao ostvariti kroz finansiranje preko privatnih banaka.

Program „Velike misije”, vlada Venecuele je osmislila sa ciljem borbe protiv nezaposlenosti pogotovo među omladinom i ženama, a pre svega sa ciljem postavljanja temelja socijalističke proizvodnje koji prevazilazi logiku i interese kapitala, tj. kapitalističkog modela ekonomije. Među ključnim tačkama programa nalazi se i obrazovanje, ne samo naučno-tehničko i univerzitetsko već i obrazovanje u okviru kolektivnih vrednosti zasnovanih na socijalističkoj etici. Proizvodni model se zasnivna na zadovoljenju potreba i pristojnom životu, stvaranju novih proizvodnih odnosa, jačanju nacionalnog suvereniteta i putu ka novom organizacionom modelu zasnovanom na radničkim savetima i direktnoj demokratiji.