Česta kritika protivnika Putinove politike je da ruski predsednik želi obnavljanja Sovjetskog Saveza, a to je ujedno i nešto u šta bi rusofilni levičari voleli da veruju. Putin je i davao izjave koje bi se mogle protumačiti kao nostalgija sa SSSR-om poput toga je raspad prve socijalističke države na svetu jedna od najvećih tragedija, potom kritike upućene Gorbačovu po tom pitanju i konačno izjava o povratku na „neke elemente” sovjetske planske ekonomije.

Putinov govor u UN-a, međutim, pruža malo drugačiju perspektivu. U svom obraćanju, prvenstveno usmerenom Obami i SAD-u, rekao je:

„Takođe se sećamo izvesnih epizoda iz istorije Sovjetskog Saveza, društvenih eksperimenata za izvoz, pokušaja da se nametnu promene drugim zemaljama zasnovani na ideološkim sklonostima koji često dovode do tragičnih posledica i degradaciji umesto napretku.”

Premda se radi o jednoj jedinoj rečinici, iz nje možemo mnogo toga pročitati. Kao prvo, Putin SSSR izjednačava sa imperijalizmom SAD-a danas. Nesumnjivo će se naći ultralevičari koji će se složiti sa ovom konstatacijom, tj. idejom o sovjetskom imperijalizmu istovetnom Zapadnom imperijalizmu. Sasvim ironično, isti ti ultralevičari se danas nalaze rame uz rame sa američkim imperijalizmom na bliskoistočnom frontu.

Drugo, društveno uređenje Sovjetskog Saveza Putin naziva „društvenim eksperimentom”. Iako je ovaj „društveni eksperiment” od nazadne poljoprivredne zemlje napravio svetsku silu, a što je najvažnije, doveo do opšteg poboljšanja životnog standarda i svih onih društvenih dostignuća koje danas i na Zapadu uzimaju zdravo za gotovo–dakle i van granica SSSR-a–na njega se odnosi kao na nešto negativno i propalo. Svakako mu to ne smeta da sovjetsku pobedu u Drugom svetskom ratu prisvaja, a još manje mu smeta da prisvaja lik i delo Staljina.

Treće, SSSR-ove ideološke sklonosti su bile podrška nacionalno-oslobodilačkim pokretima protiv tog istog SAD-a kojeg sada upozarava, podrška antikolonijalnoj borbi, saradnji i solidarnosti, a ne na konceptima izrabljivanja i neokolonijalnog potčinjavanja.

Četvrto, uloga SSSR-a u tadašnjem multipolarnom svetu se potpuno vadi iz svog istorijskog konteksta, iz konteksta Hladnog rata, kao sa stanovišta da su tada zemlje Trećeg sveta imale izbor i mogućnost da se ne suoče sa izolacijom već sa podrškom u oslobođenju od imperijalizma. Teško je reći na koje se tačno istorijske primere Putin osvrće, ali je sasvim verovatno da se radi o Avganistanu kao jednom od najvećih sovjetskih neuspeha. Nije li SAD finansirao antisovjetski otpor? Ko je doveo do nazatka u Avganistanu, prosovjetska vlast oličena u Nadžibulahu koji je u skladu sa međunarodnim zakonima pozvao SSSR na intervenciju da odbrani legitimnu vlast ili pak Talibani koji su došli na vlast uz imperijalistički blagoslov?

Ovim govorom je Putin tačno dao na znanje koji je stav Rusije po pitanju vanjske politike: potpuno suprotan principima internacionalizma, međunarodne solidarnosti i nacionalne borbe za oslobođenje. Svakako da će te principe Rusija oberučke prihvatiti kada joj bude bilo u interesu, a kada ne, poput Gruča Marksa, naći se druge.