Poreklo tango muzike je nejasno. Postoje mnoge teorije, od kojih svaka ima svoje strastvene zastupnike, ali na kraju je nemoguće otkriti tačne činjenice iz prostog razloga što ne postoje snimci. Tango je potekao iz siromašnih i oronulih gradskih četvrti, po ćoškovima ulica, među ljudima koji obično ne ostavljaju puno traga u istorijskim knjigama. Ipak, upravo takvim ljudima dugujemo mnogo, nepoznatim muzičarima i plesačima koji su dali oblik tangu, iako nikada nećemo saznati njihova imena.

Najranije beleške o tango muzici koje postoje su iz druge polovine 19. veka, iako kada bismo danas bili u mogućnosti da je čujemo ne bismo u toj muzici prepoznali puno od onoga što danas nazivamo tangom. Tango bendove su u to vreme činili flauta, violina i gitara ili su tango muziku svirali samo na klaviru u bordeilma i kabareima.

Najstariju tango kompozicuju je poslednje dekade 19. veka napisao Rosendo Menzibal, a koja je dobila ime El Entrerriano po Entreu Riosu, čestom klijentu kluba u kom je Menzibal svirao klavir. Ova melodija je i dalje na repertoaru mnogih tango orkestara.

Prvu veliku tango kompoziciju je 1905. napisao Anhel Viljoldo. U pitanju je El Choclo . Viljoldo je napisao mnogo uticajnih kompozicija i njegove melodije se i dan danas izvode. On je prvi veliki tango umetnik o kom znamo po nešto. Zanimljivo, napisao je El Choclo kao duhovitu muziku koju je sam izvodio, a „choclo” je zapravo kukurzni klip, mada ga je on koristio u manje bukvalnom smislu. Viljoldov termin je ubrzo izašao iz upotrebe, pa je 40-ih godina 20. veka zamenjen novom otmenijom rečju i tako je tango rođen.

Na prelasku iz 19. u 20. vek, masovna migracija Evropljana je dovela veliki broj Italijana u Buenos Aires, uglavnom iz Napulja. Oni su sa sobom doneli liričniji stil sviranja violine i melodični uticaj napuljske melodije, što je danas jedna od glavnih karakteristika lepote tango muzike.

Ubrzo posle toga, verovatno oko 1910., bandoneon, instrument karakterističan za tango, su u Buenos Aires najverovatnije doneli nemački imigranti ili mornari. Bandoneon je izmišljen u Nemačkoj ili Francskoj, a proizveden u Nemačkoj, kao jeftina zamena za crkvene orgulje u siromašnijim zajednicama. Veliki instrument, koji liči na harmoniku, je verovatno instrument koji je od svih najteže naučiti svirati. Ali ni jedan instrument ne zvuči kao bandoneon, i kada se savlada teška tehnika sviranja na njemu, zvuk koji proizvodi je izvanredan, nezaboravan i predivan.

Od 1912. tango muzika napokon ima svoju prvu zvezdu. U pitanju je Huan Maljo – Pačo, bandoneonista koji je svirao uz pratnju flaute, violine i gitare. Njegov uspeh u Buenos Airesu je bio ogroman a pozicija bandoneona kao glavnog tango instrumenta je bila potvrđena.

Pokretačka snaga u razvoju tango muzike je uvek bio ples, i negde u ovo vreme tango ples je predstavljen ostatku sveta. Mladi ljudi iz uglednih argentinskih porodica su odlazili na studije u Evopu. Neki od tih mladih ljudi, što nije začuđujuće, su vreme provodili u bordelima, klubovima i uopšte mestima sa lošom reputacijom u Buenos Airesu, gde su naučili da plešu tango. Ugledni ljudi u Parizu su tada prvi put videli tango ples i odmah se zaljubili u njega, a ubrzo nakon toga je celu Evropu uzdrmala tangomanija. 1913. je definitivno bila godina tanga. Napokon je tango iz loših kvartova i sa ulica ušao u domove i salone bogatih i uglednih ljudi.

Tekstovi tango pesama su u suštini bili duhoviti, poput oni iz Viljoldovog El Choco-a, i oslikavali su ulični život Buenos Airesa. 1915. Paskal Kontrusi je napisao tekst pesme Mi Noche Triste na poznatu melodiju, koju je 1917. snimio Karlos Gardel. Gardel je već bio popularni pevač narodne muzike. O tome da li je Kontrusi napisao ozbiljan ili ironični tekst se može voditi debata, ali Gardel je tekst o napuštenom ljubavniku otpevao sa takvom strašću i bolom, kao da je svaku reč iskreno proživljavao. Tragična ljubav je postala glavna tema tango pesama a Gardel je postao glavna zvezda na celom španskom govornom području. Njegova životna priča je posebno zanimljiva, od nepriznatog sina francuskog imigranta do super-zvezde. Njegov topli karakter, nepobitan talenat i tragična smrt u avionskoj nesreći u 44. godini, i naravno njegov neverovatni glas, učinili su ga jednim od najvećih svetskih legendi i trajnim simbolom Buenos Airesa.

Roberto Firpo, pijanista, vođa najuspešnijeg tango sastava tog perioda i kreator standardnog Tango seksteta –koji čine dva bandoneona, dve violine, klavir i kontrabas, čuo je mladog Urugvajca Herarda Matosa Rodrigeza i odlučio da ga angažuje 1916. Rezultat je najpoznatija tango kompozicija svih vremena – La Cumparsita. Kasnije je Paskal Kontrsi dodao tekst, priču o izgubljenoj ljubavi, koju je snimio Gardel. Melodiju je snimio skoro svaki tango orkestar u skoro svakom stilu i tako je širom sveta postala simbol tango muzike.

50-tih godina, brilijantni mladi bandoneonista Astor Pjacola je napustio Buenos Aires i otišao u Pariz da studira klasičnu kompoziciju. Iako je rođen u Argentini, detinjstvo je proveo u SAD. U Buenos Aires se vratio kao tinejdžer i počeo da svira u orkestru Anibala Troila, u kom je radio zapažene aranžmane, pre nego što je formirao sopstveni bend 1946. Okružen muzičkim bogatstvom, shvatio je da bi bilo teško da postigne uspeh kakav je želeo ukoliko bi ostao u okviru tradicionalne tango muzike. Kombinujući elemente klasičnog tanga, elemente džeza koji je čuo u Americi i klasičnu muziku, stvorio je Tango nuevo – Novi tango. Insistirajući na tome da njegova muzika treba više da se sluša nego da se pleše uz nju, Pjacola je stvorio džez ritmove veoma različite od onoga na šta su tango plesači navikli.

Kada su u Buenos Airesu prvi put čuli Pjacolin Tango Nuevo, to je izazvalo veliki bes. Mnogi su govorili da se veoma udaljio od tradicije i da to uopšte nije tango muzika. Ali za razliku od Argentine, njegova muzika je postigla ogroman uspeh u Severnoj Americi i Evropi što je vremenom doprinelo da je i Argentinci prihvate i zavole. Muzičarima i scenskim plesačima su slobodniji ritmovi postali privlačni i vremenom su Pjacoline melodije postale vodeće u svetu tanga.

Nove generacije muzičara i plesača koje su odrasle uz Tango Nuevo, ili ranije uopšte nisu bile upoznate sa tangom, počinju da ponovo otkrivaju početke tango muzuke. Mnogi najnoviji snimci su rađeni pod velikim uticajem Pjacole, ali neki mlađi muzičari su shvatili da će veći deo njihove publike u budućnosti činiti ljudi koji su se upoznali sa tangom kroz ples, te iz tog razloga sve više traže inspiraciju iz vremena Zlatnog doba tanga, iz prve polovine 20-og veka.