Mnogi se plaše svog početka.Uvek je bilo lakše da neko drugi kaže ono što mi mislimo, da neko drugi krene a mi nastavimo. Još kao deca u školi na pitanje učiteljice ”Da li se neko ne slaže ili ima nešto protiv?”, dva prsta ćemo podići samo ako je to neko učinio pre nas. . Mišel Fuko je pišući svoj govor za predavanje na Koledž de Fransu rekao da bi više voleo da može krišom da se uvuče u isti. Umesto da uzme reč, kaže da bi radije bio obuzet njome pa bi izmakao svakom početku. Fuko je ubrzo razumeo svoju teškoću da smesta otpočne. Cenio je mnoge glasove koji su pre njega pričali i radili. Veliki teret odgovornosti nosio je sa sobom kada je odlučio da nastavi tamo gde su drugi stali. Taj teret da sada kaže mnogo više, teret da ode korak dalje. U istim tim glasovima koji su prouzrokovali njegov strah da počne, on kaže da treba videti veliki poziv.

Teret odgovornosti je ključna stvar. Ne mogu a da se ne zapitam da li ga imaju današnji umovi kada slave početak pregovora pre pregovora, kada slave obećano pre ispunjenog, kada likuju nad porazom nepostojećeg udara i kad slave neprijatno dobar rezulatat bez rezultata. Ne mislim naravno, da uopšte i treba porediti pomenute, ali zar vremenom ne želimo svi  taj korak dalje? Zar danas ljudi koji nas vode nemaju teret odgovornosti da možda nisu u pravu? Da li mi danas nastavljamo ili gledamo kako nas vrte u krug?

Podela i odbacivanje su principi koji su uvek postojali u društvu. Nekada je  ludakom smatran svako ko nije govorio ili mislio kao većina, ili neko ko se jednostavno nije uklapao u društvo. Reč takvih bila je bezvredna i nije imala važnost. U najboljem slučaju bi bili marginalizovani a u najgorem spaljeni na lomači. Reči ludaka povlačile su granicu i niko ih nije slušao osim u pozorištu gde su imale ulogu ”maskirane istine”.

Danas se, kažu, dosta pažnje poklanja različitosti i slobodi govora, mada ta pažnja ne znači da neke granice ipak ne postoje i dalje. Čini se da ludaci danas i dalje postoje, naravno ne spaljuju se na lomači i imaju punu slobodu govora da kritikuju u svoja četiri zida dok gledaju prenos Skupštine ili dok piju kafu sa istomišljenikom na youtube kanalu.

Desetine ludih se često okupljaju i baš lepo druže. Baš sam ovog vikenda prisustvovala konferenciji na temu odgovornosti i korupcije u Domu omladine Beograda. Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, kog sada neću imenovati, je kao i uvek primetio pravu stvar. Šaljivo je pitao organizatorku ” Znate li što su nam dali baš ovu salu? Zato što znaju da veću ne bismo mogli da napunimo”. I zaista je tako, nas desetine je raspravljalo,  kritikovalo, komentarisalo, otišlo kući i nikom ništa. I dok politički lideri drže tribine u sportskim halama, slave rođendane u arenama, postavljaju sebi pitanja u emisijama, uče nas o ulozi medija, mi mislimo da postojimo pričajući o partijskom direktoru u ćošku kancelarije, maštajući o protestu na privatnom facebook chat-u i nadajući se da će neko napraviti korak koji će nas možda pomeriti bar malo dalje od tih lokalnih udruženja i ćoškova.

Zanimljivo je i zapitati se, ko su ti ljudi koji pune hale i šta će oni tamo? Nagađaću, ali to je u proseku svaka treća osoba sa kojom studirate ili radite. Sistem im je napravio put da budu baš tamo gde je njihov interes da budu.

Često čujemo priče starijih da je nekada bilo bolje. Koja je to onda tačka od koje je sve krenulo u suprotnom smeru? Podsetila bih sve da je školovanje nekada bilo besplatno. To je samim tim značilo da radnička deca imaju šansu, da svi imaju šansu. Šansu da napreduju, a na osnovu kriterijuma koliko ko zna a ne koliko ko ima u džepu, se pravila selekcija. Džep ti i nije trebao da bi studirao, ali znanje i rad jeste. To je takođe značilo obnavljanje elite, a danas smo svedoci porodičnih dinastija u firmama. Sve što možemo videti jeste kruženje istih ljudi na različitim visokim pozicijama. Obrazovni sistem je zapravo politički način da se nešto održi ili promeni. Politizovanjem obrazovanja dobijamo podeljenje interese studenata i profesora. Profesori kojima je u interesu njihova plata i studenti koji teže što lakšem sticanju diplome. I tako će država sutra, nakon što ti tokom celog školovanja naplati sve što može, naplatiti i diplomu, a onda jednom delu studenata i kartu do Amerike, a drugom člansku kartu partije. Ostaje nada da će ovi treći izaći iz svojih ćoškova, a ima ih puno, i prevladati strah da naprave prvi korak.

Počela sam sa Fukoom pa ću i da zaključim sa njim. Zanimljivo je kako vidi komentar. Kaže da svaki pozitivan komentar otklanja grešku i čini ustupke. Delio ih je na one koji se ponavljaju u svakodnevici i one koji nestaju kada se izgovore. Pozitivan komentar ponavlja već izrečeno, a kritika govori o delu koje ne postoji. Kritika i drugačije ideje ne postoje dok ne počnu da se ponavljaju van ”komfornih” granica. Isto tako ni ovaj tekst neće postojati, ukoliko ne izadje iz računara na ulice i ne ponavlja se svaki dan dok ne pređe u svakodnevicu.

Koliko ”neprijatno dobro” treba da nam bude da bismo shvatili da nećemo da nam jedini izbor bude nekritičko odbijanje ili pasivno prihvatanje? Koliko ”neprijatno dobro” treba da nam bude da bismo podsetili i sebe i druge da postojimo?