U razgovoru sa Nemanjom Kojićem, muzičarom, tekstopiscem i frontmenom bendova Soulcraft i Eyesburn, pokušali smo da saznamo nešto više o reggae bendu koji postaje sve veće ime srpske, ali i evropske reggae scene, kao i o nekim njegovim ličnim životnim stavovima.

Muzika Eyesburn-a je imala primese reggae-a, ali se čini da ostali članovi benda nisu bili dovoljno bliski tom žanru da bi uspeli da iznesu tvoje pesme na adekvatan način. Jesi li zato osnovao Soulcraft?

Soulcraft je nastao kao nastavak mog dugogodišnjeg prisustva na internacionalnoj reggae sceni, uglavnom sve što je rađeno u inostranstvu tada je bila digitalna produkcija. Posto sam ljubitelj žive roots reggae muzike, hteo sam da okupim bend kako bih mogao da nastupam uživo i stvaram nove pesme. Na inicijativu Balkan Music Boxa, počeo sam da sarađujem sa muzičarima koji su moji dugogodišnji prijatelji sa beogradske reggae scene, pa je oformljen bend koji se sada zove Soulcraft. Što se tiče Eyesburn reggae materijala, meni lično tek sad dolazi do izražaja ta originalnost. Eyesburn reggae pesme se dosta razlikuju od Soulcraft pesama.

Otkud ime Soulcraft?

Tu reč sam prvi put čuo kao naziv pesme mog omiljenog benda Bad Brains. A onda sam pokušao da je u potpunosti shvatim. I dopalo mi se što Soulcraft svako shvata drugačije. Moj prevod imena bi bio ’rad na sopstvenoj duši’.

Sa drugim albumom si pokazao da Soulcraft nije kratkoročan projekat, i da je u pitanju autorski rad podložan dugoročnom oblikovanju. Kako vidiš pomak od prvog ka drugom albumu, i progres koji je uočljiv u vašem pristupu stvaranja muzike?

Jako sam srećan što smo svi zajedno autori pesama na drugom albumu. Mislim da to dovoljno govori koliko je ceo proces bio prirodan i koliko sve u stvari počiva na jednom opštem razumevanju jedni drugih. Za razliku od novog albuma Safe Planet, prvi album su uglavnom pesme koje su bile spremne pre nastanka benda.

Dok većina bendova tokom karijere pokazuje tendenciju da postane mejnstrim, nama se čini da Soulcraft, što je atipično za moderne reggae bendove, teži da se postepeno oslobodi mejnstrim uticaja. Tekstovi postaju ozbiljniji, angažovaniji, a muzika kompleksnija i, usudiću se da kažem, sirovije produkcije nego u početku. Šta stoji iza toga?

Danas albumi na globalnom nivou traju jako kratko, a Safe Planet je u startu bio oslobođen zelje da bude mega popularan preko noći a onda isto tako brzo i da nestane. Mislim da je muzika i umetnost na ovoj ploči nešto sto bi imalo istu vrednost pre 30 godina, a imaće istu i za 30 godina. To je nešto što se stvaraocima ne manifestuje preko noći. U reggae muzici se trenutno najviše kupuju upravo reizdanja od pre pola veka. Tako da se nadam da će ova ploča biti aktuelna u svakom vremenu jer je van svih trendova.

Okupio si ozbiljnu ekipu muzičara. Koliki je njihov uticaj i doprinos celokupnom projektu?

Isti koliko i moj, svakog ponaosob. Kao što rekoh na ovoj ploci smo svi kompozitori, čak je moja omiljena pesma na albumu I Pray koju je napisao i otpevao  naš klavijaturista Vladimir Krkljuš.

Kada su u pitanju reggae bendovi, i tu ne mislimo na crossover bendove koji povremeno flertuju sa karipskim zvukom, čini se da je srpska scena dominantna na Balkanu, i možda čak jedna od ozbiljnijih u Evropi. Kako objašnjavaš tu, za mnoge, neobičnu povezanost i potrebu jednog sloja srpskih muzičara da se izraze kroz muziku Trećeg sveta?

Zanimljivo je da su reggae i ska uvek bio prisutni u domaćem rokenrolu. Reggae se puno sluša na celoj teritoriji ex-YU, mada mislim da je glavni razlog što smo imali građanski rat i što smo non-stop bili izloženi represijama i siromaštvu. Time se možemo poistovetiti sa Jamajkom gde je u getoima u kojima je ta muzika nastala i danas takva situacija. Kad neki Jamajkanac peva o političkoj represiji ili maltretiranju i ugnjetavanju, to nama uopste nije strano i mi ga nažalost jako dobro razumemo.

Pripada li Srbija ekonomski i kulturno Evropi, ili su prosto materijalni uslovi bliži onima svetske periferije?

Ovde ima jako puno kvalitetnih, originalnih i autentičnih ljudi koji nemaju nikakav podršku. Mada, ne zavaravajmo se, svuda na svetu vlada kič a nešto što je prava umetnost se guši.

Pitanje koje smo postavili svim muzičarima koje smo intervjuisali glasi: Kapitalizam ili socijalizam?

Ova zemlja nije ni za jedno,  ni za drugo. Ali neka bude socijalizam bez diktature.

Ostalo je svega par dana do parlamentarnih izbora u Srbiji. Hoćeš li glasati, i koji je tvoj stav po pitanju izlaska na izbore?

To bi trebalo da bude kao neki praznik. Ljudi svih uzrasta izlaze te nedelje da ubace svoj listić, lepog nedeljnog prepodneva. Treba se prošetati i glasati, a bezveze je da zbog svoje lenjosti nemamo makar mali uticaj na nešto što se tiče života svih nas.

I za kraj, izdali ste album na CD-u i vinilu. Red je da se izreklamira proizvod, izdavač, i prodajna mesta.

Izdavač je Ammonite Records iz Beograda i PDV iz Zagreba. Dostupan je beogradskim prodavnicama ploča Mamut u Sremskoj, Leila u Kralja Petra, Yugovinyl u Topličkoj, a  CD-ovi i vinili se mogu naručiti preko oficijelnog sajta Ammonite Records.