Sastanak je održan 11.11.1941. godine, u gostionici preko puta stanice Divci, a počeo je u 19,15 i završio se u 20,35 časova.

Prisutni su sa nemačke strane: Potpukovnik Kogard, Vojni upravni savetnik dr Kisel, Kapetan Matl, SS Oberšturmfirer Vinike, Štandartenfirer Matern. Prisutni sa četničke strane: Pukovnik Draža Mihailović, Major Aleksandar Mišić, Pukovnik Pantić, Kapetan Mitrović.

Skraćenice u tekstu: p. pukovnik Kogard = K; pukovnik Draža Mihailović = DM; major Aleksandar Mišić = AM; pukovnik Pantić = P

Potpukovnik Kogard pročitao je sledeću izjavu:

“Gospodine pukovniče! Od strane Glavne komande u Srbiji imam nalog da izjavim: Pre dve nedelje poručili ste nam preko Vaših poverenika u Beogradu da je Vaša namera ‘da nećete više dozvoliti da se srpska krv beskorisno proliva i srpska imovina dalje uništava’. Istovrameno ste ponudili da se zajedno sa nemačkim Vermahtom i organima Nedićeve vlade borite protiv komunizma. Ponuda je od strane Glavne komande odbijena jer: 1) Nemački Vermaht će sam u najkraćem vremenu okončati sa komunizmom i 2) glavni komandant ne može imati poverenja prema Vama kao savezniku. Nedićeva vlada, polazeći od pravilnog sagledavanja stanja u Srbiji, od početka se stavila u borbu protiv komunizma. General Nedić je težio da za ovu borbu pridobije sve raspoložive borce u srpskom području, ali mu to, uprkos mnogim nastojanjiina, kod Vas, gospodine pukovniče, nije pošlo za rukom. Vi ste se stavili na stranu onih koji žele da Nemce proteraju iz zemlje i koji su već krajem septembra sklopili sa komunistima čvrst borbeni savez. Borbu ste vodili sa onim oficirima, podoficifima i vojnicima koji su se svojevremeno sakrili u šumama i zaseocima i koji nisu na odgovarajući način odvedeni u ropstvo od strane nemačkog Vermahta. O Vašim borbenim metodama mora se, na žalost, istaći da se Vaši ljudi često služe lukavstvima i da bi ostvarili uspehe protiv mirnih nemačkih trupa. Pri tom ukazujem na zarobljavanje nemačkih vojnika kod Krupnja, Loznice i Gornjeg Milanovca. Vaši četnici naneli su na taj način štetu nemačkom Vermahtu, primenjujući sredstva koja nisu u upotrebi regularnih trupa. I ako se Vi sada, posle svega navedenog, proglašavate saveznicima nemačkog Vermahta, onda se to ne može smatrati kao stvarno uverenje. Nemački Vermaht je počeo sa uništavanjem svih ‘ustanika’ i u tome postigao dobre uspehe. Vama je, takođe, poznato da su u pokretu prvoklasne frontovske divizije i tenkovski odredi. Vaš položaj, gospodine pukovniče, pogoršava se iz dana u dan, dok se naš položaj stalno poboljšava. Kao generalštabni oficir, Vi svakako ocenjujete ispravno položaj i znate da će se zima i nastavak nemačkih operacija rđavo završiti po Vaše borbene grupe. Nemački Vermaht ne može da se optereti takvim saveznicima koji mu se privremeno priključuju iz razloga oportuniteta. Sem toga, stav Vaših vođa i boraca ne može se tako brzo promeniti kao što je to potrebno. Da je Vaša ponuda došla iz stvarnog uverenja, gospodine pukovniče, to bi se moralo osetiti u vođenju borbi u poslednje vreme. Ali, to nije bio slučaj, jer Vi ste dopustili da Kraljevo bude 1. novembra napadnuto tenkovima, iako ste 28. oktobra uputili ponudu nemačkom Vermahtu. Vi ste, gospodine pukovniče, imali više prilika da se priključite elementima reda u interesu srpskog naroda, pa ipak ih niste iskoristili. Kosta Pećanac je pravovremeno krenuo ispravnim putem. U odnosu na Vašu nameru da poštedite srpsku krv i imovinu ovlašćen sam da Vam označim jedini put, a to je: obustavljanje borbe i bezuslovna predaja. U to spada: predaja sveg oružja, kao i celokupne municije i opreme; oslobađanje nemačkih zarobljenika koji su uhvaćeni od strane Vaših grupa ili se nalaze na Vašem području. Poznato Vam je, gospodine pukovniče, da nastavljanje borbi na Vas stavlja krivicu za dalje prolivanje krvi. To utoliko više što za svakog mrtvog Nemca stotinu, a za svakog ranjenog Nemca 50 Srba odgovara svojim životom. Vaši ljudi takođe znaju da nemački Vermaht mora da primenjuje mere odmazde u prvoj liniji na porodicama boraca koji se nalaze u šumama. Vama, gospodine pukovniče, neće biti lako da donesete odluku o kapitulaciji. Glavna komanda u Srbiji ne vidi ni posle zrelog razmišljanja nikakav drugi izlaz iz situacije. Ne bi ni sa nemačkog ni sa srpskog stanovišta bilo održivo da Vaše borbene grupe u pogodnom trenutku ponovo počnu sa ilegalnom borbom. A to je izgleda i namera Vaših pretpostavljenih, onih koji vuku konce iz Londona. Ukoliko Vi, gospodine pukovniče, ne prihvatite uslove koje sam naveo, borba protiv Vaših četnika nastaviće se u istoj formi kao što je protiv komunističkih bandi već počela. Možete biti uvereni da će Srbija po drugi put, ali ovoga puta od Vaše strane, biti nepotrebno gurnuta u nesreću, da će u njoj posle najnovije ofanzive nemačkog Vermahta u najkraće vreme biti zavedeni mir, red i rad.”

Pukovnik Draža Mihailović je odgovorio (priloženo stenogramu):

“Nisam predstavnik ni Londona ni bilo koje druge zemlje. Ne interesuju me zato ni Vaše dosadašnje ni Vaše buduće namere. Ali, u Srbiji su u toku mere na osnovu kojih se neće prolivati krv onih koji nisu krivi. Komunisti će i dalje izazivati prepade da bi ubijali nevine. Nedić se nije mogao probiti, jer se nije moglo delovati na otvoreni način. Srpski narod voli slobodu, bez obzira na to što je slobodu izgubio, on se nada da će je ponovo steći. Nedićeva vlada je potpuno otvoreno istupila i stavila se na stranu okupatora, i to je bila njena greška. Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju snaga. Nisam ni komunista, niti radim za njih. Ali, ja sam pokušao da ublažim i sprečim njihov teror. Sami Nemci su predali Užice, a time je počela trka između mene i komunista. Pošto su Nemci povukli svoj slabi garnizon, komunisti su napali Gornji Milanovac, pa sam stoga i ja morao to da učinim. Oni su krenuli na Čačak, pa sam morao i ja. Pošli su na Kraljevo, morao sam i ja. Napad na Krupanj nije moje delo, već je to delo otpadnika poručnika Martinovića. Ali, moji ljudi su krenuli na Loznicu zato da je komunisti ne zauzmu. Napad na Šabac je delo neposlušnih elemenata. Tamo sam naredio povlačenje, jer je besmisleno napadati Šabac, ako se ne može zauzeti leva obala. Nikad nisam sklapao ozbiljne sporazume sa komunistima, jer oni se ne brinu za narod. Njih vode stranci, oni koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindemajer, Mađar Borota, dva muslimana čija mi imena nisu poznata, pripadnik ustaša major Boganić. (Imena i podaci su netačni sem imena Borote, ali on nije Mađar – nap. autora.) To je sve što znam o komunističkom vođstvu. Oni hoće da pogine što više Srba kako bi docnije imali uspeha. Moja jedina namera je da sprečim teror koji je isto toliko užasan kao i nemački. Narod je trenutno izložen dvema terorističkim akcijama, a nevin je! Teroristički akti komunista se sprovode izazivanjem incidenata, kako bi bili streljani oni koje su Nemci pohapsili. Kao vojnik ne stidim se što sam nacionalista. U tom svojstvu želim jedino da služim narodu. Pri tom nisam se stavio na stranu onih koji žele da isteraju Nemce. Ali neću da dozvolim, uzimajući u obzir slabe nemačke snage koje su u zemlji, da Srbija postane komunistička. Vodila se borba sa pojedinim oficirima i podoficirima, ali to je ipak bio samo manji broj. Naša dužnost je, kao vojnika da se ne predamo dok god možemo izdržati. S toga nam se ne može prebaciti zašto se ne predajemo. Nikad nisam pomišljao na to da se u vezi s tim služim lukavstvima. Zahtevam da mi se omogući da nastavim borbu protiv komunizma koja je počela 31. oktobra. Mi znamo kako se vodi borba u šumi, naročito protiv elemenata koji žele da se sakriju. Neophodno je imati municiju! Računajući s tim, došao sam ovamo. Komunizam u zemlji predstavlja opasnost za srpski narod i za nemački Vermaht koji ima drugi zadatak nego da ga ovde suzbija. Nadao sam se da ću još ove noći dobiti jednu ograničenu količinu municije i mislio sam da će na prvom mestu ovo pitanje biti razmatrano! Nije mi poznato da su se moji četnici služili nedozvoljenim sredstvima. Borba protiv okupatora bila je nužno zlo kako narodne mase ne bi prešle na stranu komunista. Meni je kao vojniku situacija više nego jasna. Nikad se ne bih upuštao u prepade da nije došlo do komunističkih prepada i da Nemci nisu predavali gradove i sela. Komunisti raspolažu jednom fabrikom municije u Užicu i poseduju skladište municije. Molim da mi se još noćas u interesu srpskog naroda, kao i u nemačkom interesu, ako je moguće, isporuči municija. U tom slučaju ne bi došlo više ni do kakvih prepada na nemačke trupe. U suprotnom slučaju, to jest, ako se municija ne isporuči, komunisti bi ponovo zavladali područjem i uspostavili vezu sa Crnom Gorom i Raškom (Sandžakom). Oni nasilno mobilišu ljude, uz primenu terora i sa pištoljem u ruci teraju ih u napad. U redovima komunista nema naročito mnogo ubeđenih ideologa. U selima broj njihovih pristalica iznosi jedva 1%, u gradovima nešto više. Moja potajna zamisao bila je da srpski narod, koji je prožet nacionalnom svešću, zaštitim od komunizma. S toga sam morao da pokušam da budem toliko snažan da mogu da zaštitim nacionalne elemente i da time izbegnem nepotrebne žitve na svim stranama. Za napad od 1. novembra kod Kraljeva nisam ja odgovoran, jer sam upravo naredio da se moje trupe povuku i da se sakupe radi borbe protiv komunizma. Ali, oko Kraljeva ima još danas grupa partizana. Sa Kostom Pećancem nisam se mogao složiti, jer je bio sklopljen jedan otvoreni sporazum koji narod ne bi mogao da prihvati. Kosta Pećanac je izgubio svaki ugled u narodu. Da sam sledio njegov primer, ostao bih takođe bez ugleda i uticaja. Ne znam da li ćete Vi kao stranac razumeti moju izjavu, ali pomislite može li čovek da stupi otvoreno na stranu okupatora, a želi otvoreno da se bori protiv onih koji su preuzeli primamljivo ime ‘boraca za slobodu’. Kosta Pećanac je dobio oznaku izdajnika. Može se samo potajno delovati na nacionalnoj osnovi da se nacionalna stvar ne bi kompromitovala. Pretpostavljam da bi se posle ove izjave meni moglo ukazati više poverenja kad je reč o mojoj ispravnosti i mojim namerama, kao i da mi se mogla pružiti pomoć. Molim da se položaj shvati onako kako je to korisno za obe strane. Molim još jednom da mi se još noćas isporuči određena količina municije! Samo po sebi je razumljivo da sve ovo sa obe strane treba da se zadrži u najvećoj tajnosti. Molio bih, ako je mogućno, da mi se još noćas da odgovor u vezi sa pomoći municijom. Sve moje snage su okupljene za borbu protiv komunizma.

K: Prava okupatora su tačno utvrđena u međunarodnom pravu. Na osnovu toga, Vaša je borba, pukovniče Mihailoviću, ilegalna. Uostalom, Vi ste imali mnoge prilike za saradnju. Nemački Vermaht nije počeo sa prolivanjem krvi. To je samo po sebi proizišlo iz ilegalnog vođenja borbi. Pri tom, mi smo imali dva neprijatelja: pukovnika Mihailovića i komunizam. Njiihov teror izazvao je mere odmazde. Kao primer zloupotrebe poverenja navodim prepad u Gornjem Milanovcu. Tamo su nemački vojnici, pod izgovorom da su ugroženi od komunista, bili obmanuti i zarobljeni.
DM: Ovaj slučaj mi nije poznat, po mom naređenju nije ispaljen ni jedan metak.
K: Od glavnokomandujućeg u Srbiji ja nemam nikakav drugi nalog sem da pukovnika Mihailovića pitam da li on bezuslovno kapitulira ili ne.
DM: Ne vidim nikakvog razloga što mi je upućen poziv za ovaj susret ako se htelo da mi se ovo saopšti. To mi se moglo poručiti i preko posrednika.
K: Morao bih odmah da dobijem odgovor.
DM: Iako sam vođa, ipak nisam sam. Ne mogu ovu odluku da donesem, a da ne čujem mišljenje svojih potčinjenih vođa.
K: Kada mogu da računam sa odgovorom?
DM: Moji drugovi su u borbi protiv komunista na vrlo širokom frontu, a ova borba je teška i skopčana sa mnogim gubicima. Odgovor za kratko vreme mogu onda da dam kada ga dobijem sa fronta.
K: Ako odgovor ne ispadne pozitivan, borba protiv vas biće nastavljena.
DM: Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta.
K: Ja sam u Čačku i sam doživeo jednu takvu borbu.
AM: Mi smo jedino hteli da držimo okupljene naše snage, jer smo se bojali da će se jednog dana nemačke trupe otud evakuisati. Tada bismo svi mi dospeli pod krvavi nož komunista.
DM: Znam da su doline Morave i Dunava važne za Nemce, zbog toga sam pretpostavio da predstoji sa njihove strane napuštanje pojedinih gradova i sela zapadne Srbije i da je ovo područje za nemački Vermaht bez interesa. Stoga nisam mogao dopustiti da komunisti ovladaju ovim područjem, utoliko pre što je u Srbiji sasvim malo ideološki privrženih komunista.
K: Moja izjava je okončana. Kada želite, gospodine pukovniče, da budete vraćeni na dogovoreno mesto?
DM: Odmah.
AM: Izjava pukovnika Draže Mihailovića, sa kojom se u potpunosti slažem, dolazi iz najplemenitijeg srpskog srca. Molio bih da se svakoj njegovoj reči pokloni poverenje. Mi vam nećemo biti neverni. Ono što ste vi izrazili odgovara srcu svakog starog ratnika. Molim Vas da to isporučite gospodinu generalu.
K: Nije u vojničkoj prirodi da se nepotrebno proliva krv, mi udaramo samo protiv rđavih elemenata.
AM: Da li se zna nešto o borbi koju mi trenutno vodimo protiv komunista?
K.: Mi nemamo potvrđenih vesti.
A.M.: Mi idemo tako daleko da Vas molimo da do nas uputite oficire za vezu da biste se, uz punu garanciju, mogli uveriti u našu borbu protiv komunista.
K.: Izvestiću o tome generala. Zašto, međutim, vodite tu borbu tako kasno?
D.M.: Borba je uvek vođena, ali sa taktikom da se pridobije narod.
P.: Aktivna borba je počela tako kasno jer smo mi tačno znali da je većina naroda nastrojena rusofilski. Komunisti su prvi počeli borbu, dok je Mihailović stajao potpuno po strani i pripremao se za borbu u pravcu Bosne i Sandžaka. On je želeo da izvrši odmazdu nad ustašama koje su pobile stotine hiljada Srba. Komunisti su svoje akcije postavili na nacionalnu bazu i time su privukli na svoju stranu široke narodne mase. Narod je verovao da je počela oslobodilačka borba, a nije video da je krajnji cilj komunista bio politički a ne nacionalni. Trebalo je da prođe 3 meseca pa da narodne mase uvide kuda ih vodi komunizam i da to nije bila borba na nacionalnoj osnovi. Kada je to saznanje došlo zajedno sa kaznenim ekspedicijama većina naroda je videla da je zavedena. U velikom broju prilazili su od komunista pokretu pukovnika Mihailovića, koji je bio nacionalni i koji nikada i ni u kom slučaju nije nameravao da se bori protiv nemačikih oružanih snaga.
D.M.: Veoma je teško da se u ovom momentu obustavi borba, jer bi komunisti pobili sve moje pristalice. Oko Užica, Čačka i Požege vode se borbe i sada se čisti taj kraj izuzev Valjeva, a u vojnom i ideološkom pogledu vodim završnu fazu borbe sa komunistima.
Potpuk. Kogard je konstatovao da su suvišni dalji razgovori. Posle toga su se pozdravili jedni sa drugima.

Iz Zbornika dokumenata vojnoistorijskog instituta: Tom XIV – Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića – Knjiga 1
Snimak originala (pisanog na mašini, na nemačkom jeziku) u Arhivu VII, NAV-N-T-314, r. 1457, sn. 1314-1329. Zapisnik i izvodno objavljen u Zborniku NOR-a, tom XII, knj. 3, dok. 156, nap. 7.