Dok biznis gurui palamude o optimizacijama budžeta i ciljnom targetiranju, a marketinška struka čupa kosu jer nikako da odgonetne najnovije ćudi algoritama Instagrama i TikToka, jedan čovek od 82 godine (kako on za sebe kaže – „deda“) preko noći je razbio sve tržišne mehanizme. Bez ijednog zakupljenog bilborda, bez sponzorisanih objava, influenserskih najava i hajpa na mrežama, Milanče Radosavljević je uradio ono što je za modernu tržišnu industriju naučna fantastika – rasprodao je četiri uzastopna koncerta na Tašmajdanu u rasponu od dva meseca.
Prvi koncert, održan 3. jula, bio je podjednako iznenađenje za skromnog Milančeta, koji je tokom nastupa u neverici gledao publiku i često uplakan pitao: „Pa da li sam ja ovo zaista zaslužio?“, koliko i za sve one koji za događaj nisu ni znali. Tek kada su prvi snimci konačno dospeli do interneta, mnogi su počeli da traže novi termin. On je ubrzo i najavljen, a planuo je za svega osam sati! Da bi potom naredna dva koncerta, najavljena za početak septembra, bila rasprodata u sličnom vremenskom razmaku. Ako se pitate kako je to moguće, odgovor je jednostavan: ljudi su se zasitili modernih gluposti, instant „muzike“ i jeftine zabave, a uželeli iskrene emocije, prilike da se vrate pravim, neprolaznim vrednostima i da se napiju sa izvora čiste poezije.
Srbija, doduše, danas nije ono što je bila kada je mladi Milanče, uprkos svim zdravstvenim poteškoćama i paralizi ruke, naučio da svira harmoniku, a onda 1975. godine počeo da objavljuje prve singlove za „Diskos“. Srbija je danas duboko potčinjena zapadnom kapitalu, njihovim medijima i kulturi. Programe nam uređuju fondaši, decu obrazuju Jutjub „pevači“ i veštački generisani zvuci, a politiku nam u najvećoj meri vode evroamerički interesi. Zato nam je i društvo duboko podeljeno, jer je kapitalizam inherentno polarizujući sistem koji svoju ekspanziju bazira na večitoj klasnoj podeli i razdvajanju inteligencije od progresivnih društvenih elemenata poput seljaštva. To je bio i jedan od unutrašnjih faktora podrivanja kada se rušila država u kojoj je Milanče napisao i objavio svoje najveće hitove. Tada su narod i narodni muzičari branili državu – Jugoslaviju, a takozvani alternativci, oformljeni kroz subverzivne uticaje zapadne kulture, pod lažnim su pacifizmom pravdali sankcije i agresiju na sopstvenu zemlju, da bi potom bili glavna imperijalistička pesnica koja je 5. oktobra sprovela sve kontrarevolucionarne reforme i dovršila posao umesto zapadnih bombi.
Otud su i Milančetovi koncerti od samog starta manifest prkosa protiv postpetooktobarske degradacije Srbije i algoritamski nametnutog slobodnog tržišta kojem nam državu od tada potčinjavaju. A koje je zapravo slobodno baš onoliko koliko su Afrikanci bili slobodni tokom 400 godina transatlantske trgovine robljem, dok im je Zapad brisao imena i otimao ih sa ognjišta da bi izgradio svoju „demokratiju“ na ukradenoj zemlji Indijanaca koje je pobio, a danas kroz to isto „slobodno“ tržište oblikovao našu omladinu, kulturu i kolektivnu svest. Zato ovi koncerti neminovno jesu i povratak jedinstvu inteligencije i seljaštva, mladih i iskusnih, Beograda i unutrašnjosti, kao i zov povratka autonomnom političkom i kulturnom razvoju. A taj razvoj je svoj vrhunac doživeo baš u periodu kada su, navodno, komunisti „zatirali srpstvo i narodnu pesmu“, a zapravo dok su nastajale numere koje su u poslednja dva meseca horski odzvanjale Tašmajdanom. Podsećajući nas da je cela Srbija opisana u foršpilu pesme „Za ljubav sam mladost dao!“, tokom koje je hiljade ljudi ispaljivalo emocionalni vatromet.
Uspeh Milančeta Radosavljevića zapravo je veoma lako definisati: on oduvek peva samo svoje pesme, autentičan je, skroman i život je posvetio pesmama o selu, roditeljima i ljubavi. Njegovi tekstovi su muzička poezija u rangu velikana poput Desanke Maksimović i zaslužuju da se izučavaju u školama, u koje ih, kada se ponovo vrati ona prava socijalistička Srbija, treba uvrstiti kao redovnu lektiru. On kaže da je svoju mladost prodao „jeftino“, ali treba reći da niti je prodao, niti je ona ikada bila jeftina; danas deluje vrednije nego ikada u moru kulturno, vrednosno i politički zalelujane Srbije. „Deda“ iz Bariča podigao je Srbiju na noge i u vremenu najveće društvene polarizacije pokazao put jedinstva ka kojem zemlja u budućnosti treba da teži. Skromno, kvalitetno, autentično i sa puno nade da ćemo ponovo biti svoji. Uostalom, ko će nam taj put pokazati ako ne pripadnici našeg oduvek politički najintuitivnijeg sloja – seljaštva i radništva.
Hvala ti, Milanče!
Narodna muzika će pobediti!
