„Ne određuje svest ljudi njihovo biće, nego obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.“ – Karl Marks

Sa dijalektičkom metodom smo se već upoznali. Šta je to materijalistička teorija?

Sve se u svetu menja, sve se u životu razvija, ali kako se odvija to menjanje i u kakvom obliku se vrši taj razvoj? Mi znamo, na primer, da je zemlja nekad predstavljala usijanu ognjenu masu, da se zatim postepeno hladila, da su zatim nastale biljke i životinje, da je posle razvoja životinjskog sveta došlo do pojava određenog roda majmuna, i da se posle svega toga pojavio čovek.

Tako je u opštim crtama tekao razvoj prirode. Isto tako znamo, da ni društveni život nije stajao na istom mestu. Bilo je vreme kada su ljudi živeli po principima prvobitnog komunizma; u to vreme oni su svoj život održavali primitivnim lovom, lutali su šumama i tako pribavljali sebi hranu. Došlo je vreme, kada je na mesto prvobitnog komunizma došao matrijarhat, – u to vreme ljudi su svoje potrebe zadovoljavali uglavnom pomoću primitivne zemljoradnje. Zatim je na mesto matrijarhata došao patrijarhat, kada su ljudi održavali svoj život uglavnom stočarstvom. Zatim je na mesto patrijarhata došao robovlasnički sistem, – tada su ljudi održavali svoj život relativno razvijenijom zemljoradnjom. Posle robovlasničkog sistema došao je feudalizam, a posle svega toga buržoaski sistem. Tako je u opštim crtama tekao razvoj društvenog života.

Da, sve je to poznato … Ali kako se vršio taj razvoj: da li je svest podsticala razvoj »prirode« i »društva«, ili je, obrnuto, razvoj »prirode« i »društva« dovodio do razvoja svesti? Tako postavlja pitanje materijalistička teorija.

Neki kažu, da je »prirodi« i »društvenom životu« prethodila svetska ideja, koja je zatim stavljena u temelj njihovog razvoja, tako da je razvoj pojava »prirode« i »društvenog života«, tako reći, kao spoljašnja forma, jednostavan izraz razvoja svetske ideje. Takvo je bilo, na primer, učenje idealista, koji su se vremenom podelili na nekoliko struja. Drugi pak kažu, da u svetu od iskona postoje dve sile koje poriču jedna drugu – ideja i materija, svest i biće, i da se, u skladu sa tim, pojave takođe dele na dva niza – idealni i materijalni, koji poriču jedan drugog i bore se među sobom, tako da je razvoj prirode i društva stalna borba među idealnim i materijalnim pojavama. Takvo je bilo, na primer učenje dualista, koji su se vremenom, kao i idealisti, podelili na nekoliko struja.

Materijalistička teorija iz osnova poriče kako dualizam, tako i idealizam. Razume se, u svetu postoje idealne i materijalne pojave, ali to nikako ne znači da one negiraju jedna drugu. Naprotiv, idealna i materijalna strana jesu dve različite forme jedne te iste prirode ili društva, njih je nemoguće zamisliti jednu bez druge, one postoje zajedno, razvijaju se zajedno, i, prema tome, mi nemamo nikakvog osnova da mislimo, da one poriču jedna drugu. Prema tome, pokazuje se da je takozvani dualizam neodrživ. Jedinstvena i nedeljiva priroda, izražena u dvema različitim formama – materijalnoj i idealnoj; jedinstven i nedeljivi društveni život, izražen u dvema različitim formama – materijalnoj i idealnoj, – eto, kako mi moramo da gledamo na razvoj prirode i društvenog života. To je monizam materijalističke teorije.

U isto vreme, materijalistička teorija poriče i idealizam. Nepravilna je misao, da idealna strana, i uopšte svest u svom razvoju tobože prethodi razvitku materijalne strane. Još nije bilo živih bića, a već je postojala takozvana spoljašnja, »neživa« priroda. Prvo živo biće nije posedovale nikakvu svest, ono je imalo samo svojstvo nadražljivosti i prve začetke osećaja. Zatim se kod životinja postepeno razvijala sposobnost osećanja, polako prelazeći u svest, u skladu sa razvojem građe njihovog organizma i nervnog sistema. Da je majmunoliki čovek uvek išao četveronoške, da nije uspravio leđa, njegov potomak – čovek – Ne bi mogao da se slobodno koristi svojim plućima i glasnicama, te prema tome, ne bi mogao da se koristi govorom što bi iz osnova zaustavilo razvoj njegove svesti. Ili da majmunoliki čovek nije stao na zadnje noge, njegov potomak – čovek – bio bi prinuđen da uviek ide četveronoške, gleda dole i odatle crpe svoje utiske; on ne bi imao mogućnosti da gleda gore i oko sebe, te prema tome, ne bio u mogućnosti da svome mozgu pribavi više utisaka nego što ih ima četveronožna životinja. Sve bi to iz osnova zaustavilo razvoj ljudske svesti.

Izlazi, da je za razvoj svesti nužna ova ili ona građa organizma i razvoj njegovog nervnog sistema. Izlazi, da razvoju idealne strane, razvoju svesti prethodi razvoj materijalne strane, razvoj spoljašnjih uslova: najpre se menjaju spoljašnji uslovi, najpre se menja materijalna strana, pa se zatim u skladu sa tim menja svest, idealna strana. Prema tome, istorija razvoja prirode iz osnova podriva takozvani idealizam. Isto to važi i za istoriju razvoja ljudskog društva. Istorija pokazuje: ako su ljudi u razna vremena bili prožimani različitim mislima i željama, uzrok za to leži u tome što su se ljudi u razna vremena na različite načine borili sa prirodom radi zadovoljenja svojih potreba, i što su se u skladu s tim, na različit način razvijali njihovi ekonomski odnosi. Bilo je vreme, kada su se ljudi borili sa prirodom zajednički, na principima prvobitnog komunizma, onda je i njihovo vlasništvo bilo komunističko, i zato oni tada nisu gotovo ni razlikovali »moje« i »tvoje«, njihova je svest bila komunistička. Došlo je vreme, kada je u proizvodnju prodrlo razlikovanje »mojeg« i »tvojeg«, onda je i vlasništvo dobilo privatan, individualistički karakter, i zato je svest ljudi bila prožeta osećanjem privatnog vlasništva. Dolazi vreme, današnje vreme, kada proizvodnja ponovo dobiva društveni karakter, prema tome, ubrzo će i vlasništvo dobiti društveni karakter, – i baš zato se svest ljudi postepeno prožima socijalizmom.

Jednostavan primer. Zamislite obućara koji je imao malu radnju, ali nije izdržao konkurenciju sa krupnim gazdama, zatvori radnju i, recimo, najmi se u fabriku obuće u Tiflisu, kod Adeljhanova. On je stupio u fabriku Adeljhanova, ali ne radi toga, da bi se pretvorio u stalnog najamnog radnika, već sa ciljem da uštedi novac, skrpi kapitalčić, pa da onda ponovo otvori svoju radnju. Kao što vidite, kod tog obućara položaj je već proleterski, ali njegova svest za sada još nije proleterska, ona je apsolutno sitnoburžoaska. Drugim rečima, sitnoburžoaski položaj ovog obućara već je isčezao, njega više nema, ali njegova sitnoburžoaska svest još nije isčezla, ona je zaostala iza njegovog stvarnog položaja. Jasno je, da se i tu, u društvenom životu, najpre menjaju spoljašnji uslovi, najpre se menja položaj ljudi, pa se onda, u skladu sa tim, menja njihova svest.

Ali vratimo se našem obućaru. Kao što već znamo, on namerava da uštedi novac, pa da onda otvori svoju radnju. Radi tako proletarizovani obućar i vidi, da je uštedeti novac vrlo teška stvar, jer nadnica jedva da pokriva troškove za život. Osim toga, on primećuje da ni otvaranje privatne radnje nije baš tako primamljivo: najamnina, ćefovi mušterija, nestašica novca, konkurencija krupnih gazda i tome slične nevolje – eto, koliko briga rastrže privatnog majstora. Međutim, proletarijat je relativno slobodniji od tih briga, njega ne uznemirava ni mušterija, ni najamnina, on ujutro dolazi u fabriku, uveče odlazi »spokojno«, a u subotu isto tako spokojno stavlja u džep »isplatu«. Tu se upravo najpre i podrezuju krila sitnoburžoaskim snovima našeg obućara, tu se najpre i zameću u njegovoj duši proleterske težnje.

Vreme prolazi, a naš obućar vidi, da novac ne pokriva ni osnovne potrebe, da mu je preko potrebno povećanje nadnice. Istovremeno, on primećuje, da se njegovi drugovi dogovaraju o nekakvim savezima i štrajkovima. Tu naš obućar upravo i postaje svestan toga da je radi poboljšanja svog položaja potrebno boriti se protiv gazda, a ne maštati o otvaranju radnje. On stupa u savez, uključuje se u štrajkački pokret i ubrzo prihvata socijalističke ideje… Tako je, posle promene materijalnog položaja obućara došla na kraju krajeva promena njegove svesti: najpre se promenio njegov materijalni položaj, a zatim, posle izvesnog vremena, izmenila se, u skladu sa tim, i njegova svest.

Isto to vredi i za klase i za društvo u celini. U društvenom životu takođe se najpre menjaju spoljašnji uslovi, najpre se menjaju materijalni uslovi, pa se onda, u skladu sa tim, menja i mišljenje ljudi, njihove navike, običaji, njihov pogled na svet. Zato Marks kaže: »Ne određuje svest ljudi njihovo biće, nego obratno, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.« Ako materijalnu stranu, spoljašnje uslove, biće i druge slične pojave nazovemo sadržajem, onda idealnu stranu, svest i druge slične pojave možemo nazvati formom. Odatle je nikla poznata materijalistička postavka: u procesu razvoja sadržaj prethodi formi, forma zaostaje za sadržajem. I kako je, po Marksovom mišljenju, ekonomski razvoj »materijalna osnova« društvenog života, njegov sadržaj, a pravno-politički i religijsko-filozofski razvoj »ideološka forma« tog sadržaja, njegova »nadgradnja«, – Marks izvodi zaključak: »sa promenom ekonomske osnove brže ili sporije dolazi do prevrata u čitavoj ogromnoj nadgradnji«.

Razume se, to nikako ne znači, da je, po Marksovom mišljenju, moguć sadržaj bez forme, kako se to pričinilo Š. G. Sadržaj bez forme nije moguć, ali stvar je u tome, što ova ili ona forma, usled njenog zaostajanja od svog sadržaja, nikad potpuno ne odgovara tom sadržaju te se, na taj način, nov sadržaj »po nuždi« privremeno zaodeva u staru formu, što izaziva konflikt među njima. U današnje vreme, na primer, društvenom sadržaju proizvodnje ne odgovara forma prisvajanja njenih proizvoda, koja ima privatan karakter, i baš na toj osnovi izbija savremeni društveni »konflikt«. Sa druge strane, misao da je svest forma bića, nikako ne znači da je svest po svojoj prirodi ista ta materija. Tako su mislili samo vulgarni materijalisti [na primer, Buchner i Moleschott], čije teorije iz osnova protivreče Marksovom materijalizmu i koje je opravdano ismejavao Engels u svom »Ludwigu Feuerbachu«.

Prema Marksovom materijalizmu, svest i biće, ideja i materija jesu dve različite forme jedne te iste pojave, koja se, uopšte govoreći, naziva priroda ili društvo. Prema tome, one niti poriču jedna drugu niti u isto vreme predstavljaju jednu istu pojavu. Stvar je samo u tome, da razvoju prirode i društva, svesti, tj. onome što se događa u našoj glavi, prethodi odgovarajuća materijalna promena, tj. ono, što se događa izvan nas, a posle ove ili one materijalne promene pre ili kasnije neminovno dolazi odgovarajuća idealna promena.

Lepo, reći će nam, možda je to i pravilno u odnosu na istoriju prirode i društva. Ali na koji se način rađaju danas u našoj glavi različite predstave i ideje? Postoje li u stvarnosti takozvani spoljašnji uslovi, ili postoje samo naše predstave o tim spoljašnjim uslovima? I ako postoje spoljašnji uslovi, u kojoj je meri moguće njihovo opažanje i saznanje? Povodom toga materijalistička teorija kaže da predstave, naše »ja«, postoji samo utoliko ukoliko postoje spoljašnji uslovi koji izazivaju utiske u našem »ja«. Onaj ko nepromišljeno govori, da ne postoji ništa drugo osim naših predstava, prinuđen je da poriče bilo kakve spoljašnje uslove i da, prema tome, poriče postojanje ostalih ljudi dopuštajući postojanje samo svoga »ja«, što je apsurdno i apsolutno se protivi osnovama nauke. Očigledno je da spoljašnji uslovi stvarno postoje, da su ti uslovi postojali pre nas i postojaće posle nas, pri čemu je njihovo opažanje i saznanje moguće, i utoliko lakše, ukoliko i oni češće i jače budu delovali na našu svest.

Što se tiče toga, na koji način se u današnje vreme rađaju u našoj glavi različite predstave i ideje, mi moramo primetiti, da se tu ukratko ponavlja isto ono što se događa u istoriji prirode i društva. U datom slučaju predmet, koji se nalazi izvan nas, prethodio je našoj predstavi o tom predmetu, i u tom slučaju naša predstava, forma, zaostaje za predmetom – iza svog sadržaja. Ako ja gledam drvo i ako ga vidim, onda to samo pokazuje da je, još pre nego se u mojoj glavi rodila predstava o drvetu, postojalo samo drvo, koje je kod mene izazvalo odgovarajuću predstavu … To je ukratko sadržaj Marksove materijalističke teorije.

Nije teško da se razume, kakvo značenje mora imati materijalistička teorija za praktičnu delatnost ljudi. Ako se najpre menjaju ekonomski uslovi, a potom menja svest ljudi, onda je jasno, da obrazloženje za ovaj ili onaj ideal moramo tražiti ne u mozgu ljudi, niti u njihovoj fantaziji, već u razvoju njihovih ekonomskih uslova. Lep je i prihvatljiv samo onaj ideal, koji je stvoren na osnovi izučavanja ekonomskih uslova. Nepodesni su i neprihvatljivi svi oni ideali, koji ne računaju na ekonomske uslove, koji se ne oslanjaju na njihov razvoj. To je prvi praktični zaključak materijalističke teorije. Ako svest ljudi, njihove navike i običaje, određuju spoljašnji uslovi, ako se nepodesnost pravnih i političkih formi zasniva na ekonomskom sadržaju, onda je jasno, da se mi moramo zalagati za korenito preuređenje ekonomskih odnosa da bismo zajedno sa njima iz korena izmenili navike i običaje naroda i njegov politički poredak.

Evo što o tome kaže Karl Marks: »Nije potrebna velika oštroumnost, da bi se sagledala veza između učenja materijalizma… i socijalizma. Ako čovek sva svoja znanja, osećaje i dr. crpi iz čulnog sveta… onda, prema tome, treba tako urediti okolni svet da bi čovek saznavao u njemu istinsko ljudsko, kako bi stekao naviku da odgaja u sebi ljudska svojstva. Ako čovek nije slobodan u materijalističkom smislu, tj. ako je slobodan usled pozitivne snage da manifestuje svoju istinsku individualnost, a ne usled negativne snage da izbegava ovo ili ono, onda ne treba kažnjavati prestupe pojedinih lica, već uništiti antisocijalne izvore prestupa . . . Ako ljudski karakter formiraju prilike, onda treba prilike učiniti čovečnima« (v. »Ludwig Feuerbach«, prilog: »K. Marx o francuskom materijalizmu XVIII. Veka«). To je drugi zaključak materijalističke teorije.

 

Isečak iz: Josif Staljin – Anarhizam ili Socijalizam, 1907.
Kultura Beograd 1949.
Priprema: Princip.info