Ovaj tekst je transkript razgovora između Fidela Kastra i studenata na Univerzitetu Concepcion, u Čileu, 18. novembra 1971. godine

Ja sam sin zemljoposednika – što je prvi razlog da budem reakcionar. Obrazovan sam u verskim školama koje su pohađali sinovi bogataša – drugi razlog da budem reakcionar. Živeo sam na Kubi, gde su svi filmovi, publikacije i mediji „Made in USA” – treći razlog da budem reakcionar. Studirao sam na univerzitetu gde su, od petnaest hiljada studenata, samo trideset bili antiimperijalisti, i ja sam dospeo među tih trideset na kraju. Kada sam upisao fakultet, bilo je to kao sin zemljoposednika – i da stvar bude još gora, kao politički nepismen!

… I pazite, nijedan član partije, komunista, socijalista ili ekstremista nije me uzeo pod svoje i indoktrinirao. Ne. Dobio sam veliki, teški, pakleni, nečitljiv, nepodnošljiv udžbenik, u kojem se objašnjavala politička ekonomija sa buržoaske tačke gledišta, i koji su zvali „Politička ekonomija”!

I ta nepodnošljiva knjiga predstavljala je krizu hiperprodukcije i druge takve probleme kao najprirodniju stvar na svetu. Objašnjavala je kako je u Velikoj Britaniji, kada je uglja bilo u izobilju, bilo radnika koji ga nisu imali, jer se po neumoljivo prirodnim i nepromenjivim zakonima istorije, prirode i društva, krize hiperprodukcije neminovno dešavaju, i donose sa sobom nezaposlenost i glad. Kada ima previše uglja, radnici će se smrznuti i umreti od gladi!

Tako je sin tog zemljoposednika, obrazovan u buržoaskim školama i „Jenki” propagandi, počeo da uviđa da nešto nije u redu sa tim sistemom, da to nije imalo smisla …

Međutim, kao sin siromašnog čoveka koji je tek naknadno postao veliki zemljoposednik, imao sam tu prednost što sam odrastao u selu, sa seljacima, sa siromašnima, koji su svi bili moji prijatelji. Da sam kojim slučajem bio unuk jednog zemljoposednika, vrlo je moguće da bi me otac odveo da živim u prestonicu, u neki luksuzni deo grada, i oni pozitivni faktori i uticaj rada na mene ne bi preživeli uticaj sredine. Egoizam i druge negativne osobine koje kao ljudska bića posedujemo, bi prevladali.

Srećom, škole koje sam pohađao razvile su i neke od pozitivnih faktora. Određenu idealističku racionalnost; određeni koncept dobra i zla, pravde i nepravde; i izvestan pobunjenički duh protiv nametanja i ugnjetavanja, što me je dovelo do analize ljudskog društva, i pretvorilo me u ono što sam kasnije shvatio da je utopijski komunista. U to vreme, još uvek nisam bio dovoljne sreće da sretnem komunistu ili pročitam komunistički spis.

Onda mi je jednog dana kopija Komunističkog manifesta – poznatog Manifesta Komunističke partije! – dopala u ruke i pročitao sam neke stvari koje neću nikada zaboraviti … Kakvi izrazi, kakve istine! A viđali smo te istine svaki dan!

Osećao sam se kao mala životinja rođena u šumi koju nije razumela, koja onda odjednom pronađe mapu te šume – geografski opis svega što se u njoj nalazi. Tada sam dobio orijentaciju. Osvrnite se sada i pogledajte jesu li Marksove ideje bile pravedne, ispravne i inspirativne. Da na njima nismo zasnovali svoju borbu, ne bismo bili ovde sada! Ne bismo bili ovde!

I, jesam li tada postao komunista? Ne, bio sam čovek koji je imao dovoljno sreće da otkrije političku teoriju, čovek koji je uhvaćen u vrtlog kubanske političke krize mnogo pre nego što je postao punopravni komunista …

Nastavio sam da se razvijam. Nakon toga sam dobio priliku da upoznam imperijalizam konkretnije nego preko Lenjinove knjige. Upoznao sam imperijalizam – najgori i najagresivniji od svih … i verujem da mi je život tada pružio i bolje razumevanje stvarnosti. To me je učinilo više revolucionarom, više socijalistom, više komunistom …

 

Prevod: Princip.info