Kada se u vojnom ratu postigne strateški cilj, uništi neprijateljska vojska i okupira njegova teritorija, nastane mir. Osim toga valja opaziti kako je dovoljno samo potencijalno postići strateški cilj da bi rat završio: dovoljno je već i to da bude sigurno kako neka vojska više ne može da se bori a da pobednička vojska »može« da okupira neprijateljsku teritoriju. Politička je borba silno kompleksnija: u jednom određenom smislu može da se uporedi sa kolonijalnim ratovima ili sa starim osvajačkim ratovima, to jest kada pobednička vojska zauzme ili namerava da za stalno zauzme čitav ili jedan deo osvojene teritorije. Tada pobeđena vojska biva razoružana i raspršena, ali se borba nastavlja na političkom terenu i na terenu vojne »pripreme«.

Tako politička borba Indije protiv Engleza (te u određenoj meri Nemačke protiv Francuske ili Mađarske protiv Male antante) poznaje tri oblika rata: pokretni, pozicioni i podzemni. Gandijev pasivni otpor je pozicioni rat, koji u određenim momentima postaje pokretni, a u drugim podzemni rat: bojkot je pozicioni rat, štrajkovi su pokretni rat, tajno pripremanje oružja i jurišnih borbenih elemenata je podzemni rat. Postoji jedan oblik arditizma,¹ ali se upotrebljava sa mnogo promišljenosti. Kad bi Englezi bili uvereni da se priprema veliki ustanički pokret koji bi hteo da uništi njihovu sadašnju stratešku nadmoć (koja se u određenom smislu sastoji u njihovoj mogućnosti da manevrišu uzduž unutrašnjih linija i da koncentrišu svoje snage na »sporadično« najopasnijoj tački) masovnim napadom, to jest prisiljavajući ih da razrede snage na jednom ratnom poprištu koje bi odjednom postalo opšte, njima bi pogodovalo da izazovu prevremeni izlazak indijskih borbenih snaga kako bi ih identifikovali i obezglavili opšti pokret. Tako bi Francuskoj pogodovalo kada bi nemačka nacionalistička desnica bila umešana u kakav avanturistički državni udar, koji bi primorao ilegalnu vojnu organizaciju, za koju se sumnja da postoji, da se pokaže pre vremena i time dopusti takvu intervenciju, koja bi sa francuske tačke gledišta bila pravovremena. Evo, u ovim mešovitim oblicima borbe, kojima je vojni karakter osnovni a politički pretežan (ali, svaka politička borba uvek ima vojni dodatak) upotreba arditskih odreda zahteva originalan taktički razvoj, čijoj koncepciji ratno iskustvo može dati samo podsticaj, a ne model.

Posebno se mora raspraviti pitanje balkanskih »komiteta«, koji su povezani sa posebnim uslovima regionalnog fizičko-geografskog ambijenta, sa oblikovanjem seoskih klasa a isto tako sa stvarnom efikasnošću vlada. Tako je s irskim bandama, čiji je oblik ratovanja i organizacije bio vezan za irsku socijalnu strukturu. Komite, Irci i razni drugi oblici partizanskog ratovanja moraju se odvojiti od pitanja arditizma iako izgleda da sa njim imaju dodirnih tačaka. Ti su oblici borbe svojstveni slabim ali ogorčenim manjinama koje se bore protiv dobro organizovanih većina: dotle moderni arditizam pretpostavlja veliku rezervu, koja je imobilizovana zbog raznih uzroka, ali je potencijalno efikasna; koja ga podržava i hrani individualnim prinosima.

Odnosi koji su 1917—1918. postojali između formacija ardita i vojske mogu u svojoj složenosti dovesti i već su doveli političke rukovodioce do pogrešnih postavki u borbenim planovima. Zaboravlja se: 1. da su arditi jednostavne taktičke formacije te, doduše, pretpostavljaju jednu manje efikasnu vojsku, ali ne potpuno nepokretnu: jer ako disciplina i vojni duh i jesu popustili do te mere da je pametno stvoriti novu taktičku dispoziciju, oni još postoje u određenoj meri, kojoj upravo odgovara nova taktička formacija; inače vojska bi se, svakako, bila raspala i dala u bekstvo; 2. ne sme se zaboraviti da se arditizam ne može smatrati znakom opšte borbenosti vojne mase, već obrnuto, kao znak njene pasivnosti i njene relativne demoralizacije. To neka bude rečeno zadržavajući sadržanim opšti kriterijum da uporedbe između vojne veštine i politike uvek valja utvrđivati cum grano salis, to jest samo kao podsticaj razmišljanju i izraz pojednostavljen ad absurdum: u stvari, u političkoj miliciji nedostaje neumoljiva krivična sankcija protiv onoga koji pogreši ili se ne pokorava, nedostaje vojni sud, osim činjenice da se političko uređenje ne može ni iz daleka uporediti sa vojnim uređenjem.

U političkoj borbi, osim pokretnog rata i opasnog ili pozicionog rata, postoje drugi oblici. Pravi arditizam, to jest savremeni, svojstvo je pozicionog rata, onakvog kakvim se pokazao u 1914—1918. I pokretni rat i opsadni rat u prošlim razdobljima imali su svoje ardite, u određenom smislu: lagana i teška konjica, bersaljeri itd., generalno su brza oružja delimično imala funkciju ardita; tako je u veštini organizovanja patrola bila sadržana klica modernog arditizma. Više u opsadnom ratu nego u onom pokretnom nalazila se ova klica: služba patrola za dalju akciju, a posebno veština organizovanja iznenadnih juriša izabranih elemenata.

Drugi element koji valja imati na umu je ovaj: u političkoj borbi ne smeju se oponašati borbene metode vladajućih klasa, inače se lako upada u zasedu. U današnjim borbama taj se fenomen često događa. Oslabljena državna organizacija je kao vojska koja je oslabila. Na bojno polje ulaze arditi, to jest naoružane privatne organizacije, koje imaju dva zadatka: poslužiti se ilegalnošću, dok izgleda da država ostaje u legalnosti, kao sredstvo za reorganizaciju same države. Glupo je verovati da se privatnoj ilegalnoj aktivnosti može suprotstaviti jedna druga slična aktivnost, to jest arditizam suzbijati arditizmom; to bi značilo verovati da država večno ostaje nepokretnom, a to se nikada ne događa. Klasni karakter dovodi do temeljne razlike: jedna klasa koja svaki dan mora da radi prema fiksnom radnom vremenu ne može da ima stalne i specijalizovane jurišne odrede, kao klasa koja ima široke finansijske mogućnosti i nije vezana, ni u kojem od svojih članova, fiksnim radom. U bilo kojem satu noći i dana te organizacije, postavši profesionalnim, mogu odlučno da udare i iznenade. Taktika ardita ne može, dakle, imati istu važnost za sve klase; za neke je klase nužna jer je njima svojstven pokretan i manevarski rat, koji u slučaju političke borbe može kombinovati korisnu i možda preko potrebnu upotrebu arditske taktike. Glupo je ograničiti se na vojni model: politika i ovde mora biti superiorna vojnom delu; samo politika stvara mogućnosti manevrisanja i pokreta.

Iz svega što je rečeno proizilazi da u pojavi vojnog arditizma treba razlikovati tehničke funkcije posebnog oružja koje je vezano uz moderni pozicioni rat i političko-vojne funkcije: u funkciji posebnog oružja arditizam je postojao u drugim vojskama u Svetskom ratu; u političko-vojnoj funkciji postojao je u politički nehomogenim i oslabljenim zemljama, dakle u onima koje su kao izraz imale jednu nacionalnu slabo borbenu vojsku i generalštab koji je bio karijeristički birokratizovan i fosilizovan.

U pogledu odnosa između pojmova koji u vojnoj veštini postoje o manevarskom i pozicionom ratu i odnosnih pojmova u političkoj veštini valja spomenuti knjižicu koju je napisala Roza,² a koju je K. Alesandri 1919. preveo sa francuskog na talijanski. U knjižici se ponešto užurbano a takođe i površno teoretiše o istorijskim iskustvima iz 1905. godine: Roza, u stvari, zanemaruje »dobrovoljačke« i organizacijske elemente koji su u tim događajima bili mnogo rašireniji i efikasniji nego što je to Roza bila u stanju da poveruje zbog svoje »ekonomističke« i spontanističke predrasude. Ta je knjižica (i ostali ogledi istoga autora) jedan od najznačajnijih dokumenata teoretisanja manevarskoga rata primenjena na političku veštinu. Tu se neposredni ekonomski momenat (kriza itd.) smatra poljskom artiljerijom koja u ratu otvara prodor u neprijateljskoj odbrani, prodor koji je dovoljan da sopstvene trupe provale i postignu konačan uspeh (strateški), ili barem važan uspeh u smeru strateške linije.

Naravno, u istorijskoj nauci se efikasnost neposrednog ekonomskog elementa smatra mnogo složenijom od one što je ima teška artiljerija u manevarskom ratu zato što se zamišljalo da taj elemenat ima dvostruki rezultat: 1. da otvori prodor u neprijateljskoj odbrani pošto je poremetio neprijateljske redove i uzrokovao da neprijatelj izgubi veru u svoje snage i u svoju budućnost; 2. da munjevito organizuje sopstvene čete, da stvori okvire, ili bar da stvori takve okvire koji bi munjevito postojali (koje su do tada proizveli opšti istorijski procesi) na njihovom mestu gde se uvode raspršene trupe; da munjevito stvori ideološku koncentraciju istovetnosti ciljeva koje treba postići. Bila je to forma gvozdenog ekonomskog determinizma, sa otežavajućim okolnostima što se zamišljalo kako će rezultati biti vrlo brzi u vremenu i prostoru; međutim bio je to jedan pravi i istiniti istorijski misticizam, očekivanje čudesnoga obasjanja.

Zapažanje generala Krasnova (koje je izneo u svom romanu)³ da je Antanta (koja nije želela pobedu carske Rusije zato da istočno pitanje ne bi bilo definitivno rešeno u korist carizma) nametnula ruskom generalštabu rovovski rat (koji je bio apsurdan zbog golemoga protezanja fronta od Baltika do Crnog mora sa velikim močvarnim i šumovitim predelima), a da je dotle jedina mogućnost bila u manevarskom ratu, čista je budalaština. U stvarnosti, ruska vojska je pokušala manevarski i probojni rat, posebno na austrijskom sektoru (ali takođe i u istočnoj Prusiji) i postigla je briljantne uspehe, koliko god da su bili kratkotrajni.

Istina je u tome da se ne može birati onaj oblik rata koji se želi, ako se nije postigla odlučna nadmoćnost nad neprijateljem, a poznato je kolikom se cenom platila tvrdoglavost generalštabova kada nisu hteli da priznaju da je pozicioni rat bio »nametnut« opštim odnosom snaga koje su sudelovale u sukobu. Pozicioni rat nije zapravo rezultat samih rovova, onih u stvarnosti, nego je rezultat čitavog organizacijskoga i industrijskog sistema koji je iza leđa poređane vojske. Takav je rat posebno nametnut brzometnim hicima mitraljeza i pušaka, koncentracijom oružja na određenoj tački i količinom snabdevanja koja dopušta da se brzo nadoknadi materijal koji je izgubljen posle kakvog prodora i povlačenja. Drugi elemenat se sastoji od velike mase ljudi koji sudeluju u borbenim redovima, a koji su veoma nejednake vrednosti i koji mogu delovati baš samo kao masa. Vidi se kako je na Istočnom frontu bila jedna stvar da se prodre u nemački sektor, a druga da se prodre u austrijski sektor, te kako je takođe na austrijskom sektoru, koji je bio ojačan izabranim nemačkim četama pod komandom Nemaca, prodorna taktika završila propašću. Tako je isto bilo u poljskom ratu 1920. kada je napredovanje, koje je izgledalo nezaustavljivo, general Vejgan zaustavio ispred Varšave na liniji kojom su zapovedali francuski oficiri.

I sami vojni tehničari, koji su se već ukočili na pozicionom ratu, kao što su to pre bili na onom manevarskom, zaista ne tvrde da se onaj prethodni tip mora smatrati izbrisanim sa strane nauke; ali u ratovima između građanski i industrijski najrazvijenijih država taj momenat se mora smatrati redukovanim više na taktičku funkciju nego stratešku, treba ga smatrati svedenim na istu poziciju na kojoj je pre bio opsadni rat u poređenju sa manevarskim.

To se svođenje mora sprovesti u veštini i u nauci o politici, barem u onome što se odnosi na najnaprednije države, gde je »građansko društvo« postalo vrlo složena i otporna struktura prema katastrofalnim »prodorima« neposrednog ekonomskog elementa (kriza, depresija, itd.); nadgradnje su u građanskom društvu kao sistem rovova u modernom ratu. Kao u takvom ratu događalo se da je izgledalo kako je jedan besomučan napad artiljerije razorio čitav protivnički odbrambeni sistem, a zapravo mu je bio razorio samo spoljnu površinu, pa su se napadači u trenutku napredovanja našli ispred odbrambene linije koja je još bila efikasna. Tako se isto događa u politici za vreme velikih ekonomskih kriza; niti se napadačke čete, zbog delovanja krize, munjevito organizuju u vremenu i u prostoru, a još manje stiču agresivan duh; obrnuto, niti se napadnuti demoralizuju, niti napuštaju odbranu, makar se našli i u ruševinama, niti gube poverenje u sopstvenu snagu i u sopstvenu budućnost. Stvari zaista ne ostaju baš takve, ali je sigurno da prestaje elemenat brzine, ubrzanog vremena, elemenat konačnog naprednog marša kako bi to očekivali stratezi političkog kadornizma.

Kao poslednja pojava te vrste u istoriji politike bili su događaji u 1917. Oni su označili odlučan zaokret u istoriji političke veštine i nauke. Radi se dakle o tome da se »duboko« prouči kakvi su elementi građanskog društva koji odgovaraju sistemima odbrane u pozicionom ratu. Rečeno je namerno »duboko« jer oni su bili proučavani, ali sa banalne i površne tačke gledišta, kao što neki istoričari običaja proučavaju neobične pojave u ženskoj modi, ili su se pak proučavali sa »racionalističkog« gledišta, to jest sa uverenjem da neki fenomeni bivaju uništeni pošto se objasne »realistički«, kao da su to narodna praznoverja (ali uostalom, ni ona se ne uništavaju samim objašnjavanjem). Treba videti da li je famozna Bronštajnova teorija o trajnosti pokreta,⁴ politički odraz teorije manevarskog rata (setiti se primedbe kozačkoga generala Krasnova), u krajnjoj analizi odraz opštih ekonomsko-kulturno-socijalnih uslova u jednoj zemlji u kojoj su okviri nacionalnoga života embrionalni i oslobođeni pa ne mogu da postanu »rov ili tvrđava«. U tome slučaju moglo bi se reći da je Bronštajn koji se čini »zapadnjakom« zapravo bio kosmopolita, to jest površno nacionalan i površno zapadnjak ili Evropljanin. Naprotiv Iljič je bio duboko nacionalan i duboko Evropljanin.

Bronštajn se u svojim uspomenama seća da mu je bilo rečeno kako se njegova teorija pokazala dobrom posle . .. petnaest godina i na epigram odgovara jednim drugim epigramom. U stvari njegova teorija, kao takva, nije bila dobra ni petnaest godina pre ni petnaest godina posle: kako se događa upornima, o kojima govori Gvičardini, on je pogodio opštenito, to jest imao je pravo u najopštijem praktičkom predviđanju; kao kada se kaže, kada se prorokuje, da će devojčica od četiri godine postati majkom i kada to postane u 20. godini, kaže se »to sam bio prorekao«, a da se pri tom ne misli kako je takvu devojčicu trebalo silovati u četvrtoj godini da bismo bili sigurni da će postati majkom. Čini mi se da je Iljič shvatio da je trebalo manevarski rat, pobednički primenjen na Istoku u 1917, zameniti pozicionim ratom koji je jedini bio moguć na Zapadu gde su, kako primećuje Krasnov, vojske mogle, na malom prostoru, da nagomilaju neograničene količine municije, gde su društveni okviri po sebi još uvek bili u stanju da postanu silno opremljeni rovovi. Čini mi se da to znači formula o »jedinstvenom frontu« koja odgovara koncepciji samo jednog Antantinog fronta pod jedinstvenom komandom Foša.⁵

Samo što Iljič nije imao vremena da produbi svoju formulu, a pri tome treba voditi računa da ju je mogao produbiti samo teoretski, dok je osnovni zadatak bio nacionalni, to jest zahtevao upoznavanje terena i utvrđivanje rovovskih i tvrđavnih elemenata koje su predstavljali elementi građanskoga društva itd. Na Istoku država je bila sve, građansko društvo bilo je u primarnom i želatinskom stanju; na Zapadu je između države i građanskog društva bio pravi odnos pa se u stanju kada je država podrhtavala odmah primećivala snažna struktura građanskog društva. Država je bila samo jedan istureni rov iza kojeg je stajao snažan lanac tvrđava i kazamata; više ili manje, kako u kojoj državi, razume se, ali to je upravo i zahtevalo brižljivo upoznavanje na nacionalnom planu.

Bronštajnova teorija može se uporediti sa onom nekih francuskih sindikalista o generalnom štrajku i sa teorijom kojoj je autor Roza, u knjižici koju je preveo Alesandri: Rozina knjižica i teorija, uostalom, uticali su na francuske sindikaliste kako to proizilazi iz nekih Rosmerovih članaka o Nemačkoj u »Vie ouvriere«: delomično ovisi takođe i o teoriji spontanosti.

 

Isečak iz: Antonio Gramši – O Državi,
Radnička štampa, 1979
Priprema i adaptacija: Princip.info

 

---

1. »Arditi« (Smeli), Jurišni odredi u italijanskoj vojsci u Prvom svetskom ratu koji su u početku imali dobrovoljački karakter  ↩

2. Luxemburg, Rosa, Generalni štrajk. Partija i sindikat, Izdavačko preduzeće »Avanti« , Milano, 1919  ↩

3. Krasnov Petar, Od carskog orla do crvene zastave, Firenca, Salani, 1928.  ↩

4. Teorija Lava Trockog o »permanentnoj revoluciji«  ↩

5. Foch, Ferdinand (1851—1929), francuski maršal, zapovedao Antantinim trupama u Francuskoj, čijim je opštim napadom 1918. doveo do poraza nemačke vojske i potpisivanja primirja.  ↩