Husein Gulmez, jedan od 10 poginulih gerilaca Revolucionarnog narodnooslobodilačkog fronta, tokom boravka u planinama provincije Dersim u Turskoj, napisao je pismo svojoj ćerki Idil o razlozima odlaska ostavljajući joj u amanet svoju borbu.

Pismo prenosimo u celosti:

„Zdravo, kćeri,

Oglašavam se sa planina koje su se pobunile protiv nepravde i tiranije. Mala si, možda i ne znaš šta znači tata. Nisi dovoljno stara da bi čitala i razumela šta pišem. Razumećeš kad porasteš. Zasigurno ćeš me kriviti, naljutićeš se. „Zašto moj tata nije pored mene”, pitaćeš. Pitanje „Zašto je u planinama, zar me ne voli?” će ti pasti na pamet i zabiti ti se u glavu. Možda ćeš se naljutiti i reći: „Ne volim tatu.” Znaj ovo, devojčice moja, ovde sam jer te  volim. Ratujem. Šta rade očevi koji vole svoje ćerke? Šta radi neko ko voli svoju otadžbinu, šta treba da urade? Mogu li da pruže zaštitu stojeći po strani? Može li se to nazvati ljubavlju? Sigurno da ne može. Oni koji vole svoje ćerke, takođe vole svoju otadžbinu. Ako ne voliš svoju otadžbinu, ne voliš svoju ćerku. Dok je naša otadžbina pod prikrivenom okupacijom, naša omladina i deca u močvari droge, kockanja i prostitucije, a ljudi zaboravljaju svoj jezik i običaje i dekadenciju nazivaju „ljubavlju”,  onda je reč „ljubav” odavno prazna.  Naša ljubav je najlepša. Čak iako je daleko, čak iako je nemoguće, svesno idemo u smrt za ono što volimo. Ništa nije nemoguće.

Samo što ono što se naziva nemogućim zahteva mnogo vremena. Da sam pokraj tebe, možda ne bih mogao da te zaštitim. Takozvana zaštita nije zaštita od nekoliko osoba. Ja te ne mogu zaštititi od dekadentnog državnog sistema. Verovatno ima na milione dece poput tebe koja su bez zaštite, pogođena državnom politikom dekadencije i žive kroz agoniju zavisnosti od droge, kocke i prostitucije. Naši sinovi i kćeri koje pazimo i štitimo kao oči u glavi, padaju u drogu, prostituciju i samoubistvo. Postaju depresivni i gube svoje vrednosti. Zaboravljaju svoje običaje i navike. Zaboravljaju svoju kulturu i jezik. Igraju ulogu egocentričnog i sebičnog pojedinca kojeg kapitalizam priželjkuje. Šta kaže kapitalizam? „Ne veruj čak ni svom ocu”, je l’ tako treba? Ne, sigurno da ne treba. Tata je kao drvo sa voćem. Čak i kada ostane bez plodova, ono pruža senku. Osoba koju je kapitalizam izopačio niti ima poštovanja prema precima niti ima ljubavi za potomke. Direktno napadajući i izvitoperujući našu kulturu, napadaju nju, jezik, obrazovanje, našu istoriju. Žele da ih sve zaboravimo. Pokušavaju da nam nametnu svoju dekadentnu kulturu. Naučili smo da ne saginjemo glavu od Šaha Huseina, Bedretina, Pir Sultana. Naučili smo od Dadalolua, Korolua i Hekimolua da osvetimo, od Mahira smo naučili da se ne predamo, a od Daidže¹ da razbijemo izolaciju. To je naša istorija epoha kojih ima previše da stanu u knjige. Svaki vek ima svog Jezida, ali ima i Huseina koji je ustao protiv njega.² Bio je i Pir Sultan. Bio je i DHKC. Kapitalizam je Jezid današnjice. U našoj zemlji je fašizam. Napadajući narodne vrednosti, fašizam narod čini individualistima. Na taj način usađuje kulturu dekadencije. Šta možemo da uradimo po tom pitanju, borićemo se na strani DHKC-a. Proširićemo svoju borbu. Suzićemo polje kapitalizmu. Zgrabićemo svoju decu i izvesti ih iz kulture izvitoperenja. Daćemo im svoju kulturu, kulturu Anadolije. Nemoj reći: „Moje je dete u gradu, kako ću se boriti u planinama?” Zar zaista misliš da ćemo moći da znamo šta naša deca rade da smo u gradu? Problem nije u deci, on je u problemu – bori se protiv sistema. Da li mi deca nedostaju? Da, nedostaje mi ćerka dok sam u planinama. Nedostaje mi kao što mi nedostaju godine socijalizma. Postojanje moje ćerke mi daje snagu u gerili. Ona je moj razlog za borbu. Moja devojčica je moja vera i moja smelost. Ako ljudi nemaju želje za borbu, to znači da nemaju ni razlog. Ja imam svoje razloge. Naš istorijski legitimitet, ljubav prema našem narodu i otadžbini, posvećenost partiji i mojoj najslađoj devojčici na svetu. Razloga može biti  više jer ih za borbu imamo mnogo. Želim da se moja ćerka drži sopstvene istorije, kulture, jezika, običaja i života kada poraste. Nemam sumnje da će biti tako. Ako se desi da poginem u ovom ratu, želim da moja ćerka od mene uzme crvenu zastavu sa mesta na kojem sam pao i da je postavi u palati naših neprijatelja. Ne dopustimo da našu decu odvoje od revolucionara jer su revolucionari deca naroda. Oni su budućnost ove zemlje. Naša deca ne treba da umiru od droge, od rata ili da budu Jezidovi psi. Neka budu revolucionari, neka budu nada za ovu zemlju i ceo svet. Naša deca su deca nade. Zaslužuju najlepšu budućnost, lice puno osmeha i najlepše fešte. Borićemo se i osvojićemo te lepote. Sa tim ubeđenjem se borim u planinama kao gerilac DHKC-a. Zato osećam ponos i čast. Zbog beskompromisne linije moje partije, osećam da treba da joj vratim dug u tom pogledu. Zahvalan sam za njen marš ka revoluciji sigurnim koracima bez sklapanja dogovora sa neprijateljem u istoriji. ŽIVEO NAŠ VOĐA DURSUN KARATAŠ! ŽIVEO REVOLUCIONARNI NARODNOOSLOBODILAČKI FRONT!“

---

1. Daidža ili čika je nadimak Dursuna Karataša, pokojnog vođe DHKP-Ca ↩

2. Za pripadnike alevih u Turskoj, Jezid, ubica Šaha Huseina, jedne od ključnih figura njihove tradicije, sinonim je za okrutnu osobu. ↩