Kako se francuski Nacionalni Front, koji danas predvodi Marin Le Pen, borio protiv Jugoslavije!

Gaston Besson – Pakrac , Croatia – 1991 With Thomas Linder. Foto: Gaston Besson Facebook

Pisali smo ranije o učešću francuskog Nacionalnog Fronta u Jugoslovenskom ratu devedesetih godina.¹ Videli smo da su slali dobrovoljce i vrlo sumnjivu humanitarnu pomoć hrvatskim snagama.² Odlučili smo da istražimo malo više to njihovo učešće u ratu i našli smo vrlo zanimljive informacije.

U jednom od tih humanitarnih konvoja koji je krenuo u Hrvatsku iz Avinjona 19 decembra 1991, učestvovali su: Alan Sanders, novinar koji piše o ratu za časopise Chrétienté-Solidarité (Hrišćanstvo-Solidarnost) i Présent (Danas), Bernard Antoni, direktor časopisa Chrétienté-Soldiarité i evropski poslanik Nacionalnog Fronta, Tibo de la Toknaj, član centralnog komiteta Nacionalnog Fronta i savetnik za regiju PAKA, Žan-Mari le Ševalije, evropski poslanik Nacionalnog Fronta, i Žak Bartelemi, avanturista koji je već pre toga posećivao Hrvatsku više puta. Tom prilikom sreli su se sa Dobroslavom Paragom i Milom Dedokavicem iz Hrvatske stranke prava (HSP). Zanimljiva informacija je takođe činjenica da su učesnici konvoja koji je zaustavljen na slovenačkoj granici sa oružjem dali graničnoj policiji kao kontakt telefon broj Žaka Bompara, jednog od osnivača Nacionalnog Fronta.³

Da se učešće Nacionalnog Fronta nije ograničavalo na humanitarnu pomoć, potvrđuje nam između ostalog i Fransis Bergeron, francuski novinar i scenarista desničarske političke orijentacije, član centralnog komiteta Nacionalnog Fronta, za koga njegove kolege kažu da je čitav život posvetio Nacionalnom Frontu i verno branio njihove ideje.⁴ On je u časopisu Présent iz 10 oktobra 1993 izjavio: „Hrvatska je jedna avantura. To je u Evropi, na nekoliko sati kolima, to je mogućnost za naše mlade militante da prožive jednu korisnu avanturu zahvaljujući dobrotvornoj akciji ili da dožive jednu vojnu avanturu… Kada imate 20 godina treba da iskoristiti priliku da proživite to iskustvo.“⁵

I mnogi su i iskoristili priliku da prožive to iskustvo. Među njima je i kum Žan-Mari Le Pena, Gaston Beson. Gaston Beson se borio u šestom bataljonu HOS-a⁶, zajedno sa zloglasnim Čikago bataljonom, a zatim je integrisan u HVO.⁷ Danas živi u Hrvatskoj, u Puli i organizuje ukrajinsku neonacističku paravojnu formaciju Azov⁸, koja se bori na strani ukrajinskih vlasti. Kako kaže u intervju za švajcarski RTS, sada je samo u organizaciji pošto je ostario i dosadilo mu je da ubija ljude.⁹ Mi smo posetili njegovu facebook stranicu i profil, gde smo našli slike sa ratišta,¹⁰ isečke iz njegove autobiografske knjige „Ainsi va l’homme“ u kojoj najotvorenije govori o ratnim zločinima počinjenim nad Srbima. U jednom poglavlju pod nazivom „Nema zatvorenika“ opisuje jednu borbu u Bosni gde, kako naziv sam kaže, nisu zarobili nikoga, no bi svakoga na koga bi naišli likvidirali po kratkom postupku. Paljenje srpskih sela i pravoslavnih crkava mu takođe nije strano.¹¹

Beson i Žan-Mari le Pen. Foto: Gaston Besson Facebook

Među njegovim slikama može se naći i on u svojim mladalačkim danima zajedno sa Žan-Mari Le Penom,¹² koji je, kako Beson objašnjava, nakon smtri njegovog oca postao njegov drugi otac. Inače, opet po njegovim rečima, njegov otac je bio jedan od osnivača Nacionalnog Fronta, kao i član terorističke grupe Organisation armée secrète (OAS) koja je operisala po Alžiru sa namerom da vrati Alžir pod Francusku dominaciju, te odatle njegova bliskost sa Le Penom. Zanimljivo je konstatovati da bez obzira na kampanju Marin Le Pen, u kojoj ona pokušava da se predstavi kao umerenija od svog oca, pa se ulaguje i Rusiji, Gaston koji se bori na strani ukrajinskih neonacista ipak zdušno podržava svoju kumu u njenim predsedničkim kampanjama.¹³

Tu je takođe i Mišel Roš Fasi, koji je radio kao šef službe bezbednosti francuskog Nacionalnog fronta, o kome smo ranije pisali.¹⁴

Sledeća vrlo zanimljiva ličnost Nacionalnog Fronta koja je učestvovala u borbama na ratištu na hrvatskoj strani jeste Andre-Iv Bek. On je 1991 godine oformio Nouvelle Résistance (Novi Otpor) i među prvima se pridružio Internacionalnoj brigadi na ratištu. Nouvelle Résistance je održavala svoje prisustvo na hrvatskom ratištu od 1991 do kraja rata.¹⁵ Bek je po povratku sa ratišta postao direktor komunikacije Žaka Bompara, koji je kao što rekosmo predhodno jedan od osnivača Nacionalnog Fronta, umešanog u „humanitarni“ konvoj sa oružjem. Žak Bompar je bio predsednik opštine Oranž od 1995 do 2013, i sve to vreme ga je Andre-Iv Bek verno služio. U tom periodu je bio i član centralnog komiteta Nacionalnog Fronta, to jest od 1997 do 1999. Od 2014 do avgusta 2016 je bio direktor kabineta predsednika opštine Bezije, Robera Menara, koga je Nacionalni Front podržao prilikom izborne kampanje. Zasad se ne zna gde i sa kim će Bek nastaviti svoje političko putešestvije, ali šuška se već da će se možda pridružiti Marin Le Pen u ovogodišnjoj predsednickoj kampanji.¹⁶

U toj Internacionalnoj brigadi beše i jedan švajcarski novinar, Kristijan Vurtenberg, koji se infiltrirao u grupu nebi li ih izbliza pratio. Istraživao je veze te grupe sa raznim evropskim desničarskim strankama, a pogotovu francuskim Nacionalnim Frontom. Pokušavao je da otkrije načine finansiranja te grupe, istraživao je šverc droge i oružja preko balkanskih zemalja. On je razotkriven i mučki ubijen od strane španca Eduarda Floresa, koji će kasnije učestvovati u etničkom čišćenju muslimana u Mostaru, pa će se boriti u Angoli na strani fašističke grupe UNITA protiv marksističko-lenjinističkog MPLA, da bi se zatim pojavio u jednom terorističkom napadu na Kosovu, u Korenici, gde je u OVK uniformi ubio 5 policajaca sa namerom da izazove eskalaciju sukoba. Danas svet može mirno da spava što se njega tiče, jer je Eduardo Flores kao šef separatista iz Santa Kruz koji su se borili protiv predsednika Eva Moralesa, ubijen od strane bolivijske policije u aprilu 2009.¹⁷

Priznaćete da je neviđeni paradoks činjenica da mnogi sprski desničari danas podržavaju Nacionalni Front i njihovu predsednicu Marin Le Pen. S druge strane pak pljuju tako u lice ljudima koji su govorili protiv rata u Jugoslaviji i zastupali srpsku stranu, jer su svi do jednoga marksističke orijentacije: i Majkl Parenti¹⁸ i Heder Kotin zajedno sa njenim mužem Šonom Gervasijem koji je preminuo u Beogradu, i Mišel Kolon, i mnogi drugi. Tu su takođe i ugnjetavane manjine na zapadu kao na primer sam Mumija Abu Džamal koji je još u to vreme govorio protiv rata u Jugoslaviji¹⁹, pa afro-američki list The Burning Spear koji je u svom izdanju iz aprila 2003 posvetio čitav jedan članak ratu u Jugoslaviji, gde kažu: „Po viđenju Socijalističke partije afričkog naroda (African People’s Socialist Party), srpski nacionalisti koji su želeli slobodnu Srbiju i mir na Balkanu, morali su se ujediniti sa ostatkom sveta koji nije beo i da se bore protiv bele nadmoći vođene od strane Sjedinjenih američkih država i Evrope.²⁰.

I eto danas vidimo pojedine srpske nacionaliste kako pak zajedno sa evropskim desničarskim partijama koje su učestvovale u ratnim zločinima protiv Srba žele braniti nekakvu „belu hrišćansku“ Evropu. Neka hvala, ne u naše ime!