Istražno veće Apelacionog suda u Kolmaru odbacilo je zahtev Srbije za izručenje Ramuša Haradinaja, kojeg srpsko tužilaštvo tereti za ratne zločine na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999. i ukinulo mu meru zabrane napuštanja teritorije Francuske.

Bivši lider terorističke OVK, a danas lider Alijanse za budućnost Kosova, Ramuš Haradinaj je odlukom suda na koju Srbija više nema pravo žalbe, oslobođen i vratio se na Kosovo. To su najnoviji pokazatelji višedecenijske strategije jedne od vodećih članica NATO i EU. Francuska je oglušivši se o načela prava i pravde, iskoristila političke poluge da nastavi sa ponižavanjem Srbije i sa vređanjem žrtava zločina jednog od vođa terorističke OVK.

Time se direktno ohrabruju ekstremisti među Albancima, a devalvira i slabi uticaj Srbije kao političkog i ekonomskog faktora na Balkanu. Istovremeno se nagrađuju albanski ekstremisti za poslušnost u ulozi remetilačkog faktora na Balkanu i asistenta globalnih imperijalističkih projekata. Samo slavlje povodom ovakve odluke suda u Kolmaru, bilo je podsticajno za euforičnu najavu oživotvorenja „Velike Albanije“ i skorašnjeg sporazuma iz Tirane, za reafirmaciju primitivne etno-spasiteljske balističke demagogije u kojoj se jednom rađao i razvijao fašizam u svom najsvirepijem liku, odnosno pokretanje novog balkanskog sukoba.

Otuda je opravdano pitanje – da li će Srbija i dalje pristajati na takva licemerstva vodećih članica EU, istrajavajući na svojoj bezrezervnoj „evropskoj“ politici, i nastaviti povodljivu politiku samoponižavanja, samoobmanjivanja i beskonačnih ustupaka na račun životnih nacionalnih i državnih interesa? Prema reakcijama premijera Aleksandra Vučića i oficijalnih struktura, Srbija je odlučna da istraje u odbrani istine, pravde, prava i nacionalnog dostojanstva. To i nije uvek u saglasnosti sa praksom EU.

Francuska se na ovaj način svrstala u red onih država koje diskriminišu žrtve kada su u pitanju sukobi na KiM i onih koji selektivno prilaze kažnjavanju počinilaca najtežih ratnih zločina. Nije suvišno podsetiti da se sam fašizam začinje, rađa i živi kao velika laž. U Kolmaru je stradala istina a nagrađeni su laž i zločin.

Francuska je ovim postupkom otkrila deo svog lica, za koje nesporni zločini, ubijanje, nasilje, kriminal, pljačka i terorizam postaju prirodan način socijalne egzistencije. Iako smo verovali da su takvi, destruktivni obrasci ponašanja civilizacijski poraženi, oni i dalje pulsiraju i deluju kao prikrivena opcija. Da su radikalni elementi Kosmeta u minule tri decenije imali tajnu podršku Francuske, za većinu i nije neko posebno otkriće, ali je sada svaka rukavica dugih francuskih ruku pocepana.

Nama je stalo do žrtava, do istine o ratnim zločinima, do pravde, do međunarodnog pravnog poretka… Tako su reagovali srpski zvaničnici, suočeni sa bolnom činjenicom da pravo i pravda nisu uspeli da nadvladaju politiku.

Francuzi su svoje milosrđe prema teroristima OVK pokazivali i kroz ponašanja Kušnera, Širaka i drugih zvaničnika, koji su direktni saučesnici počinjenih zločina na Kosovu i Metohiji. Odluka Istražnog veća Apelacionog suda u Kolmaru se pokazala kao nastavak nepromenjene uloge francuske politike na Balkanu i njenog trijumfa nad pravdom i istinom. Otuda su bila iluzorna očekivanja da će francusko pravosuđe progovoriti jezikom velikog De Gola, Sartra ili Miterana, dok savremena Francuska nosi teret kršenja međunarodnog prava u vidu NATO agresije na Srbiju (SRJ) 1999. godine, etničkog čišćenja koje je usledilo i proglašenja nezavisnosti Kosova.

Zaista je bilo iluzorno očekivanje da će takva Francuska priznati svoje greške, jer to i nije njoj svojstvena osobina i pored odgovornosti za mnoga stradanja, ratove i milione žrtava širom sveta.

 

Autor: Ratko Krsmanović