Uveden je zakon očuvanja parazitizma u Državnoj dumi Federalne skupštine Ruske Federacije, koji glasi: Nezavisno od poverenja (nepoverenja) birača, blagostanje parlamentarnih partija garantovano je očuvano i obezbeđeno zakonima, koje usvajaju same parlamentarne partije.

Zbog čega se govori baš o parazitizmu? Zato što su radni ljudi već odavno zbunjeni i u nedoumici: u svakoj prilici visoki državni rukovodioci izjavljuju da nema para (a mi – držimo se), da je budžet veoma napregnut, da treba stegnuti kaiš – i ostalo što se tiče, naravno, radnog naroda i nikako se ne tiče od raskoši naduvene „elite“. A u isto vreme parlamentarne partije velikodušno se finansiraju iz istog tog napregnutog budžeta. Pa kako – ljudi za njih glasaju, znači imaju poverenja. Znači, treba da podržavaju njihovo postojanje i dalje funkcionisanje. To nije novo za buržoaske skupštine. Novost je u tome kako naši sve rodoljubiviji zaštitnici naroda drsko, oholo i bahato čerupaju siromašno stanovništvo.

Prvi zakon o takvom finansiranju donet je još 2001. godine i, po rezultatima izbora 2003. godine, parlamentarne partije su dobijale po 50 kopejki za svaki dobijen glas. Tada se činilo da je to sasvim dovoljno. Ali, apetit dolazi s jelom. I već 2005. godine povećali su cenu glasa. Malo, može se reći jedva, samo deset puta. Do pet rubalja za glas. Nigde se nije pominjalo da je stopa inflacije 2005. godine iznosila 1000%… Ali, poslanici vide bolje.

A nadalje – gusto zamešena smesa drskosti i lukavstva. Godine 2007. bilo je objavljeno da suma koju dobijaju partije treba svake godine da se indeksira na veličinu prognozirane inflacije. Napomena: radnički sindikati i ROT Front bore se, zasad bezuspešno, za obaveznu indeksaciju plata najamnih radnika na veličinu ne prognozirane, nego postojeće realne inflacije. I te zahteve radničkih organizacija predstavnici vlasti s vremena na vreme odbijaju. Ne sme biti! Ali, mi već znamo: ako se ne sme, ali se mnogo želi, to – može. Za njih – može. I već 2008. godine ustanovili su da cena glasa iznosi 20 rubalja. Možda je te godine bila planirana inflacija od 400%? Pa, tako bi i trebalo reći. Ne, narodu tako niko nije rekao. Svi ekonomski pokazatelji kod nas su strogo poverljivi. Mi imamo u vidu stvarne pokazatelje, a ne prikazane. Umirivali su narod.

Ali su 2013. godine partije koje finansira država podigle cenu glasa na 50 rubalja. Obratite pažnju – svaki put to povećanje nije se podizalo za nekoliko procenata, nego nekoliko puta. Visoko rukovodstvo je to obrazlagalo potrebom učvršćivanja stabilnosti političkog sistema. Kome je potrebna takva stabilnost? Možda narodu koji svaki put sve manje veruje tom sistemu i glasa nogama, ili ne izlazi na glasanje? I šta će tu, uopšte, narod? Koga briga šta on misli. Za vlasti važna je jedino stabilnost njihovog položaja. Radi se o tome da se rešava zadatak samoodržanja i samoreprodukovanja postojećeg sistema skupštinskih predstavnika četiri ruske parlamentarne partije, koji odavno rade u savezu s vladajućom klasom.

Poslednji put (to smo mi mislili da je poslednji) 2015. godine cena glasa porasla je do 110 rubalja. To jest, za dvanaest godina počeli su da nas deru 220 puta više za izdržavanje parlamentarnih partija. A mi smo mislili da kad deru sedam koža – mnogo je. Kakva naivnost!

Posle izbora 2016. godine u društvu sve upornije su se čuli glasovi: u zemlji kriza za krizom, narod realno siromaši, plate nemaju na šta da se indeksiraju. Pa dajte da malo smanjimo apetite oholih političara. Makar malo, ne mora odmah 220 puta. Makar dva puta. ROT Front je izneo ovaj predlog na osnovu činjenice da je na izbore za poslanike u Državnoj dumi 2016. godine izašlo manje od 50% stanovništva, pa otud te partije nikako ne predstavljaju većinu građana.

Sada je jasno zašto su ti predlozi smatrani kao napad na ono najsvetije vladajućih partija i vlasti uopšte. Međutim, sam život kao da se umešao: broj glasova koje su te partije dobile 2016. godine znatno je smanjen, narod je odlučnije rekao svoje nego ranije – glasao je nogama. Ne 63.591.000 glasova, kao 2011. godine, nego 45.740.000, to jest 17.851.000 glasova manje. To je, ako se računa po 110 rubalja, umanjenje za 1.963.610.000 rubalja, odnosno čak 28% manje. Pedantni drugovi mogu da izračunaju koliko bezumno mnogo novca te partije ukupno dobijaju. I koliko bi im zaista bilo dovoljno.

Ali, prerano smo razmišljali o pravednosti umanjenja blagostanja parlamentarnih partija. Kako je objasnio V. I. Lenjin, politika je koncentrovani izraz ekonomije. Ispostavilo se da, uz svu svoju intelektualnu, ljudsku, moralnu ograničenost, kada su u pitanju njihovi materijalni interesi, naše parlamentarne partije dobro pamte i vešto primenjuju taj zakon. Tako su u datoj situaciji primenili zakon o očuvanju svog parazitizma. Uzeli su sumu, izdvojenu iz budžeta i raspoređenu prethodnih godina na ER (Jedinstvenu Rusiju), Komunističku partiju Ruske Federacije, SR (Pravednu Rusiju), Liberalno-demokratsku partiju i Jabloko, 6.950.000.000 rubalja, i podelili je brojem glasova (45.740.000) koje su dobili (ali bez Jabloka) na izborima 2016. godine. Dobili su 152,9 rubalja po glasu. Zaokružili su na niži iznos, 152 rublje i jednostavno još jednom svoje želje podigli u rang zakona – povećali su naknadu za glas. Sada je, po novom zakonu (posle potpisivanja predsednika) od 19. decembra 2016. godine, cena glasa ustanovljena na 152 rublje. Zaokruženje na niži iznos dozvoljava onima što sede u skupštini da drsko kažu da je suma čak umanjena!

Mi smo se ranije hvatali za glavu i zamerali kad je cena povećana 220 puta. Uzalud! Sada je ona povećana 304 puta! Radi se o tome da je grupa buržoaskih partija uzurpirala vlast.

I dokad ćemo trpeti tu drsku podrugljivost? Pre sto godina naši dedovi i pradedovi nisu otrpeli. I njihova deca i unuci su živeli u ljudskom, a ne ljudožderskom, društvu. I nikakvi carski bičevi i puške nisu mogli da ih zaustave.

Da li ćemo i dalje, kao ovnovi i ovce, uredno i poslušno da idemo na strižu? Ili se prisećamo da smo ljudi?

ROT Front poziva radnike i sve neparlamentarne partije da zaustave drske ovčare!

Sekretarijat CK ROT Fronta

22. januar 2017.