Ako je iko od nas došao sa sumnjama o kvalitetu, snazi, zrelosti i vitalnosti Kubanske revolucije, sve potencijalne sumnje su uklonjene svim onim što smo bili u mogućnosti da vidimo. Naša srca greje nepokolebljiva sigurnost koja nam daje hrabrost u teškoj ali slavnoj borbi protiv zajedničkog neprijatelja: ne postoji sila u svetu koja može uništiti Kubansku revoluciju, koja kreira kako na selu tako i u gradovima ne samo nov život već i mnogo važnije, novog čoveka, potpuno svesnog njegovih nacionalnih, kontinetalnih i internacionalnih prava i dužnosti. Na svim poljima aktivnosti kubanski narod je napravio veliki napredak za poslednjih sedam godina, posebno u 1965., Godini poljoprivrede.

Verujemo da ovo predstavlja posebnu lekciju za nacionalno-oslobodilačke pokrete, posebno za one koji žele da njihove nacionalne revolucije budu zaista prave revolucije. Neki ljudi nisu propustili šansu da primete da jedan broj Kubanaca, iako je u pitanju samo veoma mali deo populacije, nije delio zadovoljstvo većine proslavom sedmogodišnjice Revolucije, pre svega zato što je ta manjina protiv Revolucije. Moguće je da neki drugi neće biti prisutni na proslavi osmogodišnjice, ali bismo voleli da objavimo da smatramo politiku otvorenih vrata za neprijatelje Revolucije lekcijom hrabrosti, posvećenosti, humanizma i vere u ljude, još jednom političkom i moralnom pobedom nad neprijateljem; a onima koji su zabrinuti, u prijateljskom duhu, zbog opasnosti uključenih u ovaj egzodus, garantujemo da smo mi – stanovnici afričkih zemalja, još uvek pod potpunom dominacijom portugalskog kolonijalizma, spremni da pošaljemo koliko god ljudi potencijalno bude potrebno kako biste nadoknadili odlazak onih koji zbog klasnih razloga ili nemogućnosti adaptacije imaju interese ili stavove koji su nespojivi sa interesima naroda Kube. Preuzimajući opet težak i tragičan put naših predaka (mahom iz Angole i Gvineje) koji su kao robovi odvedeni na Kubu, sada ćemo doći kao slobodni ljudi, kao dobrovoljni radnici i kubanske patriote, da ispunimo proizvođačku funkciju u novom, pravednom multirasnom društvu, i pomognemo da odbranimo i sopstvenim životima pobede Kubanskog naroda. Tako bismo ujedno ojačali istorijske veze, krvne i kulturne, koje ujedinjuju naš narod sa narodom Kube, i spontano davanje, duboku radost i zarazni ritam koji čine izgradnju socijalizma na Kubi, jedinstvenim i, za mnoge, neobičnim činom.

Nećemo koristiti ovu platformu da protestujemo protiv kapitalizma. U Africi volimo da kažemo: “Kada kuća gori, nije korisno udarati bubnjeve”. Na trikontinetalnom nivou ovo znači da nećemo eliminisati imperijalizam vičući uvrede na njegov račun. Za nas je najbolji ili najgori povik protiv imperijalizma, bilo koje forme, da uzmemo oružje i da se borimo protiv njega. To je ono što radimo i to je ono što ćemo nastaviti da radimo dok sva strana dominacija nad našim afričkim domovinama ne bude u potpunosti eliminisana.

Naša agenda obuhvata teme čija su značenja i važnosti van svakog pitanja, i čija je glavna preokupacija borba. Napominjemo međutim, da jedan od oblika borbe, koji smatramo jednim od osnovnih, nije eksplicitno pomenut u ovom programu, iako smo sigurni da je prisutan u glavama onih koji su sačinili nacrt programa. Mislimo pre svega na borbu protiv naših slabosti.

Očigledno, drugi slučajevi se razlikuju od slučaja Gvineje; ali naše iskustvo nam je pokazalo da u opštem okviru svakodnevne borbe, ova borba protiv sebe – bez obzira na teškoće koje neprijatelj može stvoriti – je najteža od svih, bilo za sadašnjost ili budućnost naših naroda. Ova bitka je izraz unutrašnjih protivrečnosti u ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj (samim tim i istorijskoj) realnosti svake od naših zemalja. Uvereni smo da bilo koja nacionalna ili socijalna revolucija koja se ne zasniva na poznavanju ove fundamentalne realnosti rizikuje da bude osuđena na neuspeh.

Kada afrički narodi kažu svojim jednostavnim jezikom “ma koliko bila vruća voda iz tvog bunara, ona ti neće skuvati pirinač” oni izražavaju sa jedinstvenom jednostavnošću fundamentalni princip, ne samo fizike, već i političke nauke. Znamo da razvoj fenomena u pokretu, ma kako spolja izgledao, pre svega zavisi od unutrašnjih karakteristika. Takođe znamo da na političkom nivou naša sopstvena realnost – ma koliko dobro i atraktivno realnost drugih izgledala – može jedino biti transformisana uz pomoć njenog detaljnog poznavanja, sopstvenim naporima i sopstvenom žrtvom. Korisno je ponoviti na ovom trikontinetalnom okupljanju, tako bogatom u iskustvu i primerima, da ma koliko velike sličnosti bile među našim različitim slučajevima i ma koliko identični naši neprijatelji bili, nacionalno oslobođenje i socijalna revolucija nisu izvozna roba. Oni su i to se svakodnevno pokazuje sve više, proizvod lokalnih i nacionalnih elaboracija, manje-više pod uticajem spoljnih faktora (bili oni povoljni ili nepovoljni), ali esencijalno determinisani i formirani istorijskom realnošću svakog naroda ponaosob, i vođeni do uspeha prevazilaženjem ili ispravnim rešavanjem unutrašnjih proturečnosti između raznih kategorija koje karakterišu ovu realnost. Uspeh Kubanske revolucije, na samo 90 milja od najveće imperijalne i antisocijalističke sile svih vremena, nam se čini, po svom sadržaju i načinu evolucije, kao praktična i zaključna ilustracija ovog principa.

Međutim, moramo prepoznati da mi, baš poput drugih oslobodilačkih pokreta (ovde prvenstveno mislim na afričko iskustvo) nismo uspeli da posvetimo dovoljno pažnje ovom važnom problemu naše zajedinčke borbe.

Ideološki nedostatak, da ne kažemo ukupan nedostatak ideologije, unutar nacionalno-oslobodilačkih pokreta – čemu je zapravo razlog nepoznavanje istorijske realnosti koju ti pokreti žele da transformišu – čini jednu od najvećih slabosti naše borbe protiv imperijalizma, ako ne i najveću slabost od svih. Verujemo, međutim, da je akumuliran dovoljan broj različitih iskustava da nam omogući da definišemo opštu liniju razmišljanja i akcije u cilju eliminisanja ovog nedostatka. Puna rasprava o ovoj temi može da bude od koristi i omogući ovoj konferenciji da načini vredan doprinos jačanju sadašnjih i budućih akcija nacionalno-oslobodilačkih pokreta. To bi bio konkretan način pomaganja tim pokretima, i po našem mišljenju ne manje važan od političke podrške ili finansijske pomoći za naoružavanje i drugih vidova pomoći.

Sa namerom da damo svoj doprinos ovoj debati, ma koliko skroman, ovde predstavljamo naše mišljenje o temeljima i ciljevima nacionalnog oslobođenja u odnosu prema društvenoj strukturi. Ovo mišljenje je rezultat naših iskustava u borbi kao i kritičnog uvažavanja iskustava drugih. One koji u tome vide teorijski karakter, podsetićemo da svaka praksa stvara teoriju i da ako je tačno da revolucija može propasti i kada se zasniva na savršeno zamišljenoj teoriji, niko još nije sproveo uspešnu revoluciju bez revolucionarne teorije.

Oni koji potvrđuju – u našem slučaju tačno – da je glavna pokretačka sila istorije klasna borba, sigurno bi se složili sa revizijom ove afirmacije, da bi je učinili preciznijom i dali joj šire polje primene, kada bi posedovali veće znanje o suštinskim karakteristikama pojedinih kolonizovanih naroda, odnosno naroda kojima dominira imperijalizam. Zapravo, u opštoj evoluciji čovečanstva i svakog od naroda koji ga čine, klase se ne javljaju ni kao uopšteni i simultani fenomen u celini ovih grupa, ni kao kompletirana, savršena, homogena i spontana celina. Definicija klasa unutar jedne ili više ljudskih grupa je fundamentalna posledica progresivnog razvoja proizvodnih snaga i karakteristike distribucije bogatstva proizvedenog od strane te grupe ili uzurpiranog od drugih.

To znači da je društveno-ekonomski fenomen “klasa” stvoren i razvija se kao funkcija najmanje dve esencijalne i međusobno zavisne varijable – nivoa proizvodnih snaga i obrasca vlasništva nad sredstvima za proizvodnju.

Ovaj razvoj se odvija polako, postepeno i neravnomerno, kvantitativnim i generalno neosetnim varijacijama u fundamentalnim komponentama; jednom kada je određen nivo akumulacije dostignut, ovaj proces onda vodi do kvalitativnog skoka, karakterističnog po pojavi klasa kao i sukoba među njima.

Spoljni faktori u odnosu na društveno-ekonomsku celinu mogu uticati manje ili više značajno na proces razvoja klasa, ubrzavajući ga, usporavajući ga ili čak izazvati regresiju. Kada iz bilo kog razloga uticaj ovih faktora opadne, proces obnavlja svoju nezavisnost i njegov ritam je onda determinisan ne samo specifičnim unutrašnjim karakteristikama celine, nego i rezultatima efekata proizvedenih u njoj privremenim delovanjem spoljnih faktora. Na strogo unutrašnjem planu ritam procesa može da vararira, ali ostaje trajan i progresivan. Nagli progres je moguć samo kao funkcija nasilnih izmena (mutacija) na nivou proizvodnih snaga ili obrascu vlasništva. Ove nasilne transformacije sprovedene u okviru procesa razvoja klasa, kao rezultat mutacija na nivou proizvodnih snaga ili obrasca vlasništva, generalno se nazivaju ekonomskim i političkim jezikom, revolucije.

Jasno je, međutim, da na mogućnosti ovog procesa značajno utiču spoljni faktori, a naročito interakcije ljudskih grupa. Ove interakcije su značajno povećana razvojem sredstava transporta i komunikacija koje su kreirale savremeni svet i eliminišu izolaciju ljudskih grupa u jednoj oblasti, oblasti unutar jednog kontinenta ili između kontinenata. Ovaj razvoj, karakterističan za dugi istorijski period koji je počeo sa pronalaskom prvih prevoznih sredstava, je već bio evidentan u vreme punskih putovanja i grčke kolonizacije, a bio je naglašen pomorskim otkrićima, izumom parnog motora i otkrićem električne energije. A u dananašnje vreme, sa progresivnim pripitomljavanjem atomske energije, moguće je obećati, ako ne da ćemo ljude vinuti do zvezda, onda barem da ćemo humanizovati svemir.

Ovo nas vodi do postavljanja sledećeg pitanja: da li istorija počinje samo sa razvojem fenomena ’klase’ i sledstveno tome klasnom borbom? Afirmacija ovoga značila bi izbacivanje iz istorije čitavog perioda života ljudskih grupa od lovačko-sakupljačke privrede, i kasnije nomadske i sedentarne poljoprivrede, pa do organizovanog stočarstva i privatne aproprijacije zemljišta. To bi značilo prihvatiti – a mi to odbijamo da prihvatimo – da su različite ljudske grupe u Africi, Aziji i Latinskoj Americi živele mimo istorije, i izvan istorije, u vreme kada su bile podvrgnute jarmu imperijalizma. To bi takođe značilo da narodi u našim zemljama, kao što su Balansi Gvineje, Kanjami iz Angole i Makondi iz Mozambika – ako oduzmemo slabašan uticaj imperijalizma kome su bili izloženi – danas još uvek žive izvan istorije, ili da nemaju istoriju.

Naše odbijanje, zasnovano na konkretnim saznanjima o društveno-ekonomskoj stvarnosti naših zemalja i analizi procesa razvoja fenomena “klase”, kao što smo ranije videli, navodi nas na zaključak da ako je klasna borba pokretačka sila istorije, ona je to samo u određenom istorijskom periodu. Ovo znači da pre klasne borbe – i nužno posle toga, jer u ovom svetu ne postoji pre bez posle – jedan ili više faktora bilo je i biće pokretačka sila istorije. Nije teško uvideti da je taj faktor u istoriji svake ljudske grupe način proizvodnje – nivo proizvodnih snaga i obrazac vlasništva – karakterističan za tu grupu. Dalje kao što smo i videli, same klase, klasna borba i njihova sledstvena definicija, rezultat su razvoja proizvodnih snaga u sprezi sa obrascem vlasništva nad sredstvima proizvodnje. Stoga se čini da je tačno zaključiti kako je nivo proizvodnih snaga, esencijalan determinišući element u sadržaju i obliku klasne borbe, istinska i trajna pokretačka sila istorije.

Ako smo prihvatili ovaj zaključak, onda su sumnje koje smo imali uklonjene. Jer ako sa jedne strane možemo da vidimo da je postojanje istorije pre klasne borbe garantovano, i tako određenim ljudskim grupama u našim zemljama – a možda i na našem kontinentu – eliminišemo bednu poziciju naroda bez ikakve istorije, sa druge strane možemo videti da istorija ipak ima svoj kontinuitet i nakon nestanka klasne borbe ili samih klasa. I pošto nismo mi ti koji su – na naučnoj osnovi – postulirali činjenicu nestajanja klasa kao istorijske neizbežnosti, možemo se osećati zadovoljnim što smo došli do ovog zaključka koji u određenoj meri ponovo uspostavlja koherentnost a istovremeno i daje onim narodima koji, poput naroda Kube, grade socijalizam, izvesnu sigurnost da neće prestati da imaju svoju istoriju i kada kompletiraju taj proces eliminacije fenomena ‘klase’ i klasne borbe u okviru svojih društveno-ekonomskih celina. Večnost nije od ovog sveta, ali čovek će nadživeti klase i nastaviće da proizvodi i stvara istoriju jer se nikada ne može osloboditi bremena sopstvenih potreba, i uma i tela, koji su osnova za razvoj proizvodnih snaga.

Gorenavedeno, i realnost našeg vremena, dozvoljavaju nam da kažemo da istorija jedne ljudske grupe ili čovečanstva prolazi kroz najmanje tri faze. Prvu karakteriše nizak nivo proizvodnih snaga – čovekove dominacije nad prirodom; način proizvodnje je rudimentarnog karaktera, privatna aproprijacija sredstava za proizvodnju još uvek ne postoji, ne postoje klase, niti posledično bilo kakva klasna borba. U drugoj fazi, povećani nivo proizvodnih snaga dovodi do privatne aproprijacije sredstava proizvodnje, progresivno komplikuje način proizvodnje, izaziva sukob interesa unutar društveno-ekonomske celine i omogućava pojavu fenomena ‘klase’, a time i klasne borbe, društvenog izraza proturečnosti na ekonomskom polju između načina proizvodnje i privatnog prisvajanja sredstava proizvodnje. U trećoj fazi, kada se postigne određeni nivo proizvodnih snaga, eliminacija private aproprijacije sredstava proizvodnje je omogućena, i sprovodi se, zajedno sa eliminacijom fenomena klase i time klasne borbe; nove i dosad nepoznate sile u istorijskom procesu društveno-ekonomske celine, bivaju oslobođene.

Na političko-ekonomskom jeziku, prva faza bi odgovarala komunalnom poljoprivrednom i stočarskom društvu, u kojem je društvena struktura horizontalna bez bilo kakve države; druga feudalnim ili asimilovanim poljoprivrednim ili agroindustrijskim buržoaskim društvima, sa vertikalnom društvenom strukturom i državom; treća socijalističkim ili komunističkim društvima, u kojima je privreda uglavnom, ako ne isključivo industrijska (s obzirom da se sama poljoprivreda pretvara u formu industrije) i u kojoj država teži da progresivno nestaje ili zapravo nestane, i gde se društvena struktura vraća na horizontalnost, na viši nivo proizvodnih snaga, društvenih odnosa i uvažavanja ljudskih vrednosti.

Na nivou čovečanstva ili dela čovečanstva (ljudske grupe unutar jedne oblasti, jednog ili više kontinenata) ove tri faze (ili dve od njih) mogu biti istovremene, što se vidi koliko iz sadašnjosti toliko i iz prošlosti. Ovo je rezultat neujednačenog razvoja ljudskih društava, bilo izazvanog unutrašnjim razlozima ili jednim ili više spoljnih faktora koji vrše ubrzavajući ili usporavajući uticaj na njihovu evoluciju. Sa druge strane u istorijskom procesu date društveno-ekonomske celine, svaka od gorepomenutih faza sadrži, nakon što se dostigne određeni nivo transformacije, seme sledeće faze.

Napomenućemo da u sadašnjoj fazi života čovečanstva i za datu društveno-ekonomsku celinu, vremenska sekvenca tri karakteristične faze nije nužna. Koji god da je nivo proizvodnih snaga i sadašnje društvene strukture, društvo može rapidno prolaziti kroz definisane faze prikladno konkretnim lokalnim realnostima (istorijskim i ljudskim) i dostići višu fazu postojanja. Ovaj napredak zavisi od konkretnih mogućnosti razvoja proizvodnih snaga društva i njime se uglavnom upravlja u skladu sa prirodom političke moći koja vlada društvom, odnosno prema vrsti države ili karaktera dominantne klase ili klasa unutar društva.

Detaljnija analiza bi pokazala da se mogućnost takvog skoka u istorijskom procesu javlja uglavnom na polju ekonomije, iz moći sredstava koja su na raspolaganju čoveku u to vreme za dominaciju nad prirodom, i na polju politike, to jest iz novog događaja koji je radikalno promenio svet i razvoj istorije, stvaranja socijalističkih država.

Tako vidimo da naši narodi imaju svoju istoriju bez obzira na fazu njihovog ekonomskog razvoja. Kada su bili podvrgnuti imperijalističkoj dominaciji, istorijski proces svakog našeg naroda (ili ljudskih grupa od kojih su sastavljeni) bio je podvrgnut nasilnom delovanju spoljašnjeg faktora. Ovo delovanje – impakt imperijalizma na naša društva – nije moglo da da ne utiče na proces razvoja proizvodnih snaga u našim zemljama i društvenih struktura u našim zemljama, baš kao i sadržaj i formu naših nacionalno-oslobodilačkih borbi.

Ali takođe vidimo da u istorijskom kontekstu razvoja ovih borbi, naši narodi imaju konkretnu mogućnost da od trenutne situacije eksploatisanosti i nerazvijenosti, krenu do nove faze njihovog istorijskog procesa koja ih može odvesti do višeg oblika ekonomskog , društvenog i kulturnog postojanja.

Politička izjava čiji je nacrt sastavio Međunarodni pripremni odbor ove konferencije, kojoj potvrđujemo našu potpunu podršku, smestio je imperijalizam jasnim i sažetim analizama u njegov ekonomski kontekst i istorijske koordinate. Nećemo ovde ponoviti ono što je već rečeno na skupštini. Jednostavno ćemo reći da se imperijalizam može definisati kao globalni izraz traganja za profitom i stalno-narastajuću akumulaciju viška vrednosti monopolskog finansijskog kapitala, smeštenog u dva dela sveta; prvo u Evropi, a zatim i u Severnoj Americi. I ako želimo da prepoznamo imperijalizam unutar opšte putanje evolucije transcendentalnog faktora koji je promenio lice sveta, odnosno kapitala i procesa njegove akumulacije, možemo reći da se imperijalizam može prepoznati kao piraterija prenešena sa mora na kopno, reorganizovana piraterija, konsolidovana i prilagođena cilju eksploatacije prirodnih i ljudskih resursa naših naroda. Ali ako možemo hladne glave analizirati fenomen imperijalizma, nećemo nikoga šokirati ako priznamo da je imperijalizam – a sve činjenice govore u tom pravcu da je to poslednja faza u evoluciji kapitalizma – bio istorijska nužnost, posledica podsticaja datog od strane proizvodnih snaga i transformacije sredstava proizvodnje u opštem kontekstu čovečanstva, posmatranog kao jedan pokret, takoreći nužnost kao što su danas nacionalno oslobođenje naroda, uništavanje kapitala i napredovanje socijalizma.

Važno je za naše narode da znamo da li je imperijalizam, u svojoj ulozi kao kapitala u akciji, ispunio svoju istorijsku misiju u našim zemljama: akceleraciju procesa razvoja proizvodnih snaga i njihovu transformaciju u smislu povećanja složenosti sredstava proizvodnje; povećavanje razlike između klasa s razvojem buržoazije i intenziviranjem klasne borbe; i znatno povećavanje nivoa ekonomskog, društvenog i kulturnog života naroda. Takođe vredi ispitati uticaj i efekte imperijalističke akcije na društvene strukture i istorijske procese naših naroda.

Ovde nećemo osuditi niti pravdati imperijalizam; jednostavno ćemo navesti da podjednako na ekonomskom nivou, kao i na društvenom i kulturnom nivou, kapital imperijalista nije ni približno ispunio istorijsku misiju koju je kapital sproveo u zemljama akumulacije. To znači da ako je, sa jedne strane, imperijalistički kapital u velikoj većini dominiranih zemalja imao jednostavnu funkciju umnožavanja viška vrednosti, sa druge strane može se videti da istorijski kapacitet kapitala (kao neuništivog akceleratora procesa razvoja proizvodnih snaga) strogo zavisi od njegove slobode, odnosno stepena nezavisnosti kojim se upotrebljava. Međutim, moramo prepoznati da je u određenim slučajevima imperijalistički kapital ili umirući kapitalizam imao dovoljno ličnog interesa, snage i vremena da poveća nivo proizvodnih snaga (kao i da izgradi gradove) i omogući manjini lokalnog stanovništva da postigne viši čak i privilegovan životni standard, time doprinoseći procesu koji bi neki nazivali dijalektičkim, proširujući proturečnosti u datom društvu. U drugim, ređim slučajevima, postojala je mogućnost akumulacije kapitala, stvarajući uslove za razvoj lokalne buržoazije.

Na pitanje uticaja imperijalističke dominacije na društvenu strukturu i istorijski proces naših naroda, pre svega treba da ispitamo opšte oblike imperijalističke dominacije. Postoje najmanje dva oblika: prvi je direktna dominacija, sredstvima moći koju čine ljudi koji su strani dominiranim ljudima (policija, oružane snage, administrativni agenti i doseljenici); ovo se obično naziva klasični kolonijalizam, ili kolonijalizam indirektne dominacije, gde je politička moć uglavnom ili potpuno u rukama domaćih agenata; ovo se zove neokolonijalizam.

U prvom slučaju, društvena struktura dominiranih naroda, bez obzira na njenu fazu razvoja, može doživeti sledeće posledice: (a) potpuno uništavanje, generalno praćeno instantnom ili postepenom eliminacijom domaće populacije i , posledično, supstitucijom stanovništvom spolja; (b) delimično uništavanje, obično praćeno većim ili manjim prilivom stanovništva spolja; (C) navodno očuvanje, uslovljeno ograničavanjem domorodačkog društva na zone ili rezervate koji generalno ne pružaju mogućnosti za život, praćeno masovnim prilivom stanovništva spolja.

Dva poslednja slučaja su ona koja moramo razmotriti u okviru problematike nacionalnog oslobođenja, a oni su obimno prisutni u Africi. Može se reći da u svakom slučaju uticaj imperijalizma na istorijski proces dominiranog naroda proizvodi paralizu, stagnaciju i čak u nekim slučajevima regresiju u ovom procesu. Međutim, ova paraliza nije potpuna. U jednom ili drugom sektoru date društveno-ekonomske celine, mogu se očekivati primetne transformacije uzrokovane trajnim delovanjem nekih unutrašnjih (lokalnih) faktora ili delovanjem novih faktora uvedenih kolonijalnom dominacijom, kao što je uvođenje novca i razvoj urbanih centara. Među ovim transformacijama trebalo bi očekivati progresivni gubitak prestiža vladajućih domorodačkih klasa ili sektora, prisilni ili dobrovoljni egzodus dela seoske populacije u urbane centre, uz posledični razvoj novih socijalnih slojeva; najamnih radnika, činovnika, zaposlenih u trgovini i slobodnim profesijama, i nestabilan sloj nezaposlenih. U selu se razvija, sa veoma različitim intenzitetom i uvek vezano za urbani milje, sloj koji se sastoji od malih zemljoposednika. U slučaju neokolonijalizma, bilo da je većina kolonizovane populacije domaćeg ili stranog porekla, imperijalistička akcija preuzima oblik stvaranja lokalne buržoazije ili pseudo-buržoazije, koju kontroliše vladajuća klasa dominirajuće države.

Transformacije u društvenoj strukturi nisu toliko izražene u donjim slojevima, pre svega na selu koje zadržava karakteristike kolonijalne faze; ali stvaranje domorodačke pseudo-buržoazije koja se generalno razvija iz sitne buržoazije birokrata i naglašava diferencijaciju između društvenih slojeva i posrednika u trgovinskom sistemu (kompradori), jačanjem ekonomske aktivnosti lokalnih elemenata, otvara nove perspektive u društvenoj dinamici, uglavnom razvojem gradske radničke klase, uvođenjem privatne poljoprivredne imovine i progresivnom pojavom poljoprivrednog proletarijata. Ove manje ili više uočljive transformacije društvene strukture, proizvedene značajnim povećanjem nivoa proizvodnih snaga, imaju direktan uticaj na istorijski process kada je društveno-ekonomska celina u pitanju. Dok je u klasičnom kolonijalizmu ovaj proces paralizovan, neokolonijalistička dominacija, dozvoljavajući društvenoj dinamici da se probudi (sukobi interesa između domorodačkih društvenih slojeva ili klasne borbe), stvara iluziju da se istorijski proces vraća u njegovu normalnu evoluciju. Ova iluzija biće potkrepljena postojanjem političke moći (nacionalne države) sačinjene od domaćih elemenata. U stvarnosti to jedva i da je iluzija, jer pokornost lokalne ‘vladajuće’ klase, vladajućoj klasi dominirajuće države, ograničava ili sprečava razvoj nacionalnih proizvodnih snaga.

Ali u konkretnim uslovima današnje svetske ekonomije ova zavisnost je fatalna i stoga lokalna pseudo-buržoazija, koliko god bila nacionalistička, ne može efikasno ispuniti svoju istorijsku funkciju; ne može slobodno usmeriti razvoj proizvodnih snaga; ukratko, to ne može biti nacionalna buržoazija. Jer, kao što smo videli, proizvodne snage su pokretačka sila istorije, a potpuna sloboda procesa njihovog razvoja je nužan uslov za njihovo pravilno funkcionisanje.

Stoga vidimo da i u kolonijalizmu i u neokolonijalizmu suštinska karakteristika imperijalističke dominacije ostaje ista: negiranje istorijskog procesa dominiranog naroda nasilnom uzurpacijom slobode razvoja nacionalnih proizvodnih snaga. Ova opservacija, koja identifikuje suštinu dva vidljiva oblika imperijalističke dominacije, čini nam se od glavne važnosti za misao i dela oslobodilačkih pokreta, kako tokom same borbe, tako i nakon osvajanja nezavisnosti.

Na osnovu ovoga možemo reći da je nacionalno oslobođenje fenomen u kojem data društveno-ekonomska celina odbacuje negiranje njenog istorijskog procesa. Drugim rečima, nacionalno oslobođenje naroda je ponovno sticanje istorijske ličnosti tog naroda, njegov povratak istoriji kroz uništavanje imperijalističke dominacije kojoj je bio podvrgnut.

Videli smo da nasilno uzurpiranje slobode procesa razvoja proizvodnih snaga dominirane društveno-ekonomske celine predstavlja glavnu i trajnu karakteristiku imperijalističke dominacije, bilo koje forme. Takođe smo videli da samo ova sloboda može garantovati normalan razvoj istorijskog procesa naroda. Stoga možemo zaključiti da nacionalno oslobođenje postoji samo onda kada su nacionalne proizvodne snage potpuno oslobođene svake vrste strane dominacije.

Često se kaže da se nacionalno oslobođenje zasniva na pravu svakog naroda da slobodno upravlja svojom sudbinom i da je cilj ovog oslobođenja nacionalna nezavisnost. Iako se ne protivimo ovom nejasnom i subjektivnom načinu izražavanja složene realnosti, preferiramo objektivnost, jer za nas je osnov nacionalnog oslobođenja, bez obzira na formule usvojene na nivou međunarodnog prava, neotuđivo pravo svakog naroda da ima svoju istoriju, a cilj nacionalnog oslobođenja je da povrati ovo pravo uzurpirano imperijalizmom, odnosno da oslobodi proces razvoja nacionalnih proizvodnih snaga.

Iz tog razloga, po našem mišljenju, svaki nacionalno-oslobodilački pokret koji ne uzima u obzir ovu osnovu i ovaj cilj, iako može da se bori protiv imperijalizma, sigurno se neće boriti za nacionalno oslobođenje.

To znači da, imajući u vidu suštinske karakteristike sadašnje svetske ekonomije, kao i iskustva koja su već stečena u oblasti antimperijalističke borbe, glavni aspekt borbe za nacionalno oslobođenje je borba protiv neokolonijalizma. Štaviše, ako prihvatimo da nacionalno oslobođenje zahteva temeljnu mutaciju u procesu razvoja proizvodnih snaga, vidimo da ovaj fenomen nacionalnog oslobođenja nužno odgovara revoluciji. Važno je biti svestan objektivnih i subjektivnih uslova u kojima se ova revolucija može odvijati i znati tip ili tipove borbe koji su najpogodniji za njenu realizaciju.

Nećemo ovde ponavljati da su uslovi povoljni u sadašnjoj fazi istorije čovečanstva; dovoljno je podsetiti da postoje i nepovoljni uslovi, kako na međunarodnom nivou, tako i na unutrašnjem nivou svake nacije koja se bori za oslobođenje.

Na međunarodnom nivou, čini nam se da su bar sledeći faktori nepogodni za pokrete narodnog oslobođenja: neokolonijalna situacija velikog broja država koje, nakon što su osvojile političku nezavisnost, sada teže da se pridruže drugima koji su u toj situaciji; progres ostvaren neokapitalizmom, naročito u Evropi, gde imperijalizam usvaja preferencijalne investicije, ohrabrujući razvoj privilegovanog proletarijata i time smanjuje revolucionarni nivo radničkih klasa; otvoreni ili prikriveni neokononijalni položaj nekih evropskih država koje, kao Portugal, i dalje imaju kolonije; takozvana politika “pomoći nerazvijenim zemljama” usvojena od strane imperijalizma sa ciljem stvaranja ili jačanja domaće pseudo-buržoazije koja nužno zavisi od međunarodne buržoazije, i tako ometa put revolucije; klaustrofobija i revolucionarna bojažljivost, koje su navele neke od skoro nezavisnih država sa povoljnim unutrašnjim ekonomskim i političkim uslovima za revoluciju, da prihvate kompromise sa neprijateljem ili njegovim agentima; rastuće proturečnosti između antiimperijalističkih država; i, na kraju, pretnja svetskom miru u vidu izgleda atomskog rata od strane imperijalizma. Svi ovi faktori pojačavaju delovanje imperijalizma protiv nacionalno-oslobodilačkih pokreta.

Ako se ponovljene intervencije i rastuća agresivnost imperijalizma protiv naroda mogu tumačiti kao znak očaja usled suočavanja sa veličinom nacionalno-oslobodilačkih pokreta, takođe se u određenoj meri mogu objasniti i slabostima koje proizilaze iz ovih nepovoljnih faktora unutar opšteg fronta anti-imperijalističke borbe.

Na unutrašnjem nivou verujemo da su najvažnije slabosti ili nepovoljni faktori inherentni u društveno-ekonomskoj strukturi i tendencijama njene evolucije pod imperijalističkim pritiskom, ili da budemo precizniji u nepridavanju pažnje karakteristikama ove strukture i ovim tendencijama od strane nacionalno-oslobodilačkih pokreta pri odlučivanju strategija njihovih borbi.

Ovim ne želimo da umanjimo značaj drugih unutrašnjih faktora koji su nepovoljni za narodno oslobođenje kao što su ekonomska nerazvijenost, posledična društvena i kulturna zaostalost popularnih masa, tribalizam i druge proturečnosti od manje važnosti. Međutim, treba istaći da se postojanje plemena samo manifestuje kao važna proturečnost u funkciji oportunističkih stavova, uglavnom od strane detribalizovanih pojedinaca ili grupa, unutar nacionalno-oslobodilačkih pokreta. Protivrečnosti između klasa, čak i kada su u embrionu, daleko su značajnije od protivrečnosti između plemena.

Iako su kolonijalna i neokononijalna situacija u suštini identične, a glavni aspekt borbe protiv imperijalizma je neokolonijalistički, smatramo da je od vitalnog značaja da razdvojimo ove dve situacije u praksi. Ustvari, horizontalna struktura, ma kako god da se razlikuje od domorodačkog društva, i odsustvo političke moći koja se sastoji od nacionalnih elemenata u kolonijalnoj situaciji otvara mogućnost stvaranja širokog fronta jedinstva i borbe, što je od vitalnog značaja za uspeh nacionalno-oslobodilačkog pokreta. Ali ova mogućnost naravno ne uklanja potrebu za rigoroznom analizom domorodačke društvene strukture, tendencija njene evolucije, i usvajanja u praksi odgovarajućih mera za osiguravanje pravog nacionalnog oslobođenja. Dok prepoznajemo da svaki pokret najbolje zna šta treba uraditi u sopstvenom slučaju, jedna od mera nam se čini nužna, a to je stvaranje čvrsto ujedinjene avangarde, svesne pravog značenja i cilja nacionalno-oslobodilačke borbe koju mora da predvodi. Ova nužnost je toliko više hitna pošto znamo da, uz retke izuzetke, kolonijalna situacija niti dozvoljava niti treba postojanje značajnih avangardnih klasa (radničke klase svesne svog postojanja i ruralnog proleterijata) koje bi mogle da osiguraju budnost popularnih masa nad evolucijom oslobodilačkog pokreta. Naprotiv, generalno embrionski karakter radničke klase i ekonomska, društvena i kulturna situacija fizičke sile od najvećeg značaja za nacionalno-oslobodilačku borbu – seljaštva – ne dozvoljavaju ovim dvema silama da razaznaju pravu nacionalnu nezavisnost od fiktivne političke nezavisnosti. Samo revolucionarna avangarda, uglavnom aktivna manjina, može biti svesna ove distinkcije od samog početka i obelodaniti je narodnim masama kroz borbu. Ovo objašnjava fundamentalno političku prirodu nacionalno-oslobodilačke borbe i, u izvesnoj meri, čini oblik borbe važnim u konačnici fenomena nacionalnog oslobođenja.

U neokolonijalnoj situaciji, manje ili više vertikalna struktura društva i postojanje političke moći od nacionalnih elemenata – nacionalne države – već pogoršava proturečnosti unutar tog društva i otežava, ako ne i onemogućava, stvaranje šireg fronta borbe kao u kolonijalnoj situaciji. S jedne strane, materijalni efekti (uglavnom nacionalizacija kadrova i povećana ekonomska inicijativa domaćih elemenata, pogotovo na polju trgovine) i psihološki efekti (ponos u verovanju da zemljom vladaju sunarodnici, eksploatacija verske ili plemenske solidarnosti između nekih lidera i delova masa) zajedno demobilišu značajan deo narodnih snaga.  Ali sa druge strane, nužno represivna priroda neokononijalne države protiv nacionalno-oslobodilačkih snaga, oštrenje proturečnosti između klasa, objektivna permanentnost znakova i agenata strane dominacije (doseljenici koji zadržavaju svoje privilegije, vojne snage, rasna diskriminacija), rastuće siromaštvo seljaštva i manje ili više zloglasni uticaj spoljnih faktora, svi doprinose održanju vatre nacionalizma u životu, progresivnom podizanju svesti širih narodnih sektora i ujedinjenju većine stanovništva, na samoj bazi svesti o neokolonijalističkoj frustraciji, oko ideala nacionalnog oslobođenja. Pored toga, dok domaća vladajuća klasa postaje progresivno više buržoaska, razvoj radničke sačinjene od gradskih radnika i poljoprivrednih proletera, eksploatisanih indirektnom dominacijom imperijalizma, otvara nove perspektive za evoluciju nacionalnog oslobođenja. Ova radnička klasa, koji god bio nivo njene političke svesti (uz određeni minimum, barem  svesti o sopstvenim potrebama), čini se da konstituiše istinsku narodnu avangardu nacionalno-oslobodilačke borbe u neokolonijalnom slučaju. Međutim, ona neće biti u stanju da ispuni svoju misiju u ovoj borbi (koja se ne završava dobijanjem nezavisnosti) osim ako se čvrsto ne ujedini sa ostalim eksploatisanim slojevima, uglavnom sa seljacima (nadničarima, bezemljašima, zakupcima i malim farmerima) i nacionalističkom sitnom buržoazijom. Stvaranje ovog saveza zahteva mobilizaciju i organizaciju nacionalističkih snaga unutar okvira jake i dobro struktuirane političku organizaciju.

Još jedna važna distinkcija između kolonijalne i neokolonijalne situacije je u perspektivi borbe. Kolonijalna situacija (u kojoj se nacionalna klasa bori protiv represivnih sila buržoazije kolonizujuće zemlje) može voditi, navodno barem, nacionalističkom rešenju i nacionalističkoj revoluciji; nacija dobija svoju nezavisnost i teoretski usvaja ekonomsku strukturu koja joj najbolje odgovara. Neokolonijalna situacija (u kojoj se  radničke klase i njihovi saveznici bore istovremeno protiv imperijalističke buržoazije i domaće vladajuće klase) se ne rešava nacionalističkim rešenjem; ona zahteva destrukciju kapitalističke strukture implantirane na nacionalnoj teritoriji od strane imperijalizma, i ispravno postulira socijalističko rešenje.

Ova distinkcija proizilazi uglavnom iz različitih nivoa proizvodnih snaga unutar ova dva slučaja i posledičnog oštrenja klasne borbe.

Ne bi bilo teško pokazati da s vremenom razlika postaje jedva vidljiva. Dovoljno je podsetiti se da u našoj sadašnjoj istorijskoj situaciji – eliminacije imperijalizma koji koristi sva sredstva za održanje svoje dominacije nad našim narodima i konsolidacije socijalizma u velikom delu sveta – postoje samo dva moguća puta za nezavisnu naciju: da se vrati imperijalističkoj dominaciji (neo-kolonijalizam, kapitalizam, državni kapitalizam) ili da krene putem socijalizma. Ova operacija, od koje zavisi kompenzacija za napore i žrtve narodnih masa tokom borbe, značajno je pod uticajem oblika borbe i stepena revolucionarne svesti onih koji je vode. Činjenice su takve da je nepotrebno dokazivati kako je neophodni instrument imperijalističke dominacije nasilje. Ako prihvatimo princip da je borba za oslobođenje revolucija i ne završava se u trenutku kada je narodna zastava podignuta i himna otpevana, videćemo da nema, i ne može biti nacionalnog oslobođenja bez upotrebe oslobodilačkog nasilja od strane nacionalističkih snaga, kao odgovor kriminalnom nasilju agenata imperijalizma. Niko ne može da sumnja u to da, ma kakve god bile lokalne karakteristike, imperijalistička dominacija implicira stanje trajnog nasilja nad nacionalističkim snagama. Ne postoji narod na zemlji koji je, podvrgnut imperijalističkom jarmu (kolonijalnom ili neokolonijalnom) uspeo da stekne nezavisnost bez žrtava. Važno je odrediti koje oblike nasilja treba da koriste nacionalno-oslobodilačke snage kako bi , ne samo odgovorile na nasilje imperijalizma, nego i da osiguraju kroz borbu konačnu pobedu njihovog cilja, istinsku nacionalnu nezavisnost.  Prošla i sadašnja iskustva različitih naroda, sadašnja situacija borbe za nacionalno oslobodjenje u svetu (posebno u Vijetnamu, Kongu i Zimbabveu), kao i situacija trajnog nasilja, ili bar proturečnosti i previranja u određenim zemljama koje su stekle nezavisnost na takozvani mirni način, pokazuju nam samo da ne samo da kompromisi sa imperijalizmom ne funkcionišu, već i to da je normalan način nacionalnog oslobođenja, nametnutog narodima imperijalističkom represijom – oružana borba.

Ne mislimo da ćemo šokirati ovu skupštinu izjavom da je jedini efikasan način do definitivnog ispunjavanja težnji naroda, odnosno postizanja nacionalnog oslobođenja, oružana borba. Ovo je velika lekcija koju savremena istorija oslobodilačke borbe uči sve one koji su istinski posvećeni naporima da oslobode svoje narode.

Očigledno je da efikasnost ovog načina i stabilnost situacije nakon oslobođenja zavise ne samo od karakteristika organizovane borbe, već i od političke i moralne svesti onih koji su, iz istorijskih razloga, u mogućnosti da budu neposredni naslednici kolonijalnog ili neokolonijalnog stanja. Dešavanju su pokazala da je jedini društveni sektor koji je sposoban da bude svestan stvarnosti imperijalističke dominacije i može upravljati državnim aparatom nasleđenim od ove dominacije, domaća sitna buržoazija. Ako imamo na umu kockarske karakteristike i složenost tendencija prirodno inherentnih ekonomskoj situaciji ovog društvenog sloja ili klase, videćemo da ova specifična neizbežnost u našoj situaciji čini jednu od slabosti nacionalno-oslobodilačkog pokreta.

Kolonijalna situacija, koja ne dozvoljava razvoj domaće pseudo-buržoazije i u kojoj narodne mase generalno ne dostižu neophodan nivo političke svesti pre pojave fenomena nacionalnog oslobođenja, nudi sitnoj buržoaziji istorijsku priliku da predvodi borbu protiv strane dominacije, jer po prirodi njenog objektivnog i subjektivnog položaja (viši životni standard, češći kontakt sa agentima kolonijalizma, a time i veće šanse da budu poniženi, viši stepen obrazovanja i političke svesti, itd.) ona je sloj koji najbrže postaje svestan potrebe da se oslobodi strane dominacije. Ovu istorijsku odgovornost preuzima sektor sitne buržoazije koja se u kolonijalnom kontekstu može nazvati revolucionarnim, dok ostali sektori zadržavaju sumnje karakteristične za ovu klasu ili ulaze u savez sa kolonijalizmom kako bi branili, mada iluzorno, njihovu društvenu situaciju.

Neokolonijalna situacija, koja zahteva eliminaciju domaće pseudo-buržoazije kako bi se nacionalno oslobođenje moglo ostvariti, takođe nudi sitnoj buržoaziji šansu da odigra veliku ulogu, pa čak i od odlučujućeg značaja u borbi za eliminaciju strane dominacije. Ali u ovom slučaju, zahvaljujući napretku ostvarenom u društvenoj strukturi, funkcija predvodništva borbe se deli (u većoj ili manjoj meri) sa obrazovanijim sektorima radničkih klasa, pa čak i sa nekim elementima nacionalne pseudo-buržoazije koji su inspirisani patriotskim osećanjima. Uloga onog sektora sitne buržoazije koji učestvuje u predvođenju borbe je još važnija samim tim što je u neokononijalnoj situaciji ovaj sektor najpovoljniji deo društva za preuzimanje ovih funkcija, kako zbog ekonomskog i kulturnog ograničenja radničkih masa, tako i zbog kompleksa i ograničenja ideološke prirode koja karakterišu sektor nacionalne pseudo-buržoazije koja podržava borbu. U ovom slučaju važno je napomenuti da uloga koja joj je poverena, zahteva od ovog sektora sitne buržoazije veću revolucionarnu svest i sposobnost vernog tumačenja aspiracije masa u svakoj fazi borbe i sve veće identifikacije sa narodnim masama.

Međutim, ma koliko bio visok stepen revolucionarne svesti sektora sitne buržoazije pozvanog da ispuni ovu istorijsku funkciju, ona ne može da se oslobodi jedne objektivne realnosti: sitna buržoazija, kao službenička klasa (to jest kao klasa koja nije direktno uključena u proces proizvodnje) ne poseduje ekonomsku bazu da bi garantovala preuzimanje vlasti. U stvari, istorija je pokazala da bez obzira na ulogu – ponekad važnu – koju igraju pojedinci koji potiču iz sitne buržoazije u procesu revolucije, ova klasa nikada nije posedovala političku kontrolu. Nikada nije ni mogla da je poseduje, jer se politička kontrola (država) zasniva na ekonomskom kapacitetu vladajuće klase, a u uslovima kolonijalnog i neokolonijalnog društva ovaj kapacitet zadržavaju dva entiteta: imperijalistički kapital i domaće radničke klase.

Da izbegne moć koju joj nacionalno oslobođenje stavlja u ruke, sitna buržoazija ima samo jedan put: da oslobodi svoju prirodnu tendenciju da postane više buržoaska, da dopusti razvoj birokratske i srednje buržoazije u komercijalnom ciklusu, da bi se ​​transformisala u nacionalnu pseudo-buržoaziju, to jest da bi negirala revoluciju i nužno se svrsta. Da ne izda ove ciljeve, sitna buržoazija ima samo jedan izbor: da ojača svoju revolucionarnu svest, da odbaci iskušenja da postane više buržoaska i prirodne brige svog  klasnog mentaliteta, da se identifikuje sa radničkim klasama i da se ne suprotstavlja normalnom razvoju procesa revolucije. To znači, da bi istinski ispunila ulogu u borbi za nacionalno oslobođenje, revolucionarna sitna buržoazija mora biti sposobna da izvrši samoubistvo kao  klasa kako bi se ponovo rodila kao revolucionarno radništvo, potpuno identifikovana sa najdubljim težnjama naroda kojem pripada.

Ova alternativa – izdati revoluciju ili izvršiti samoubistvo kao klasa – predstavlja dilemu sitne buržoazije u opštem okviru nacionalno-oslobodilačke borbe. Pozitivno rešenje u prilog revoluciji zavisi od onoga što je Fidel Kastro nedavno pravilno nazvao razvojem revolucionarne svesti. Ova zavisnost nužno usmerava našu pažnju na kapacitet lidera nacionalno-oslobodilačke borbe da ostanu verni principima i osnovnim uzrocima ove borbe. To nam pokazuje, u određenoj meri, da ako je nacionalno oslobođenje u suštini politički problem, uslovi za njegov razvoj daju mu određene karakteristike koje pripadaju sferi morala.

Nećemo klicati niti proklamovati ovde našu solidarnost sa ovim ili onim narodom u borbi. Naše prisustvo je samo po sebi izraz osude imperijalizma i dokaz solidarnosti sa svim narodima koji žele zbaciti sa svoje zemlje imperijalistički jaram, a naročito sa herojskim narodom Vijetnama. Ali čvrsto verujemo da je najbolji dokaz koji možemo da pružimo o našoj antiimperijalističkoj poziciji i našoj aktivnoj solidarnosti sa našim drugovima u ovoj zajedničkoj borbi, povratak kući u naše zemlje, da dalje razvijamo ovu borbu i da ostanemo verni principima i ciljevima nacionalnog oslobođenja.

Naša želja je da svaki nacionalno-oslobodilački pokret ovde predstavljen, bude sposoban da u sopstvenoj zemlji, sa oružjem u rukama, u isti glas sa svojim narodom, ponovi legendarnu parolu sa Kube:

Domovina ili smrt!
Smrt silama imperijalizma!
Slobodna, uspešna i srećna zemlja za sve naše narode!
Mi ćemo pobediti!

 

Amilcar Cabral, The weapon of theory, 1966.
Govor na prvoj Konferenciji Trikontinentala (narodima Azije, Afrike i Latinske Amerike) u Havani.
Prevod: Ljubomir Pejčić/Princip.info
Priprema: Princip.info