Sve je počelo najavom Donalda Trampa da će kazniti Tursku sankcijama ukoliko Ankara ne oslobodi prezbiterijanskog sveštenika Endrua Bransona, koji je uhapšen pre dve godine, zbog sumnji da je povezan sa neuspelim pokušajem puča protiv Tajipa Erdogana.¹ Ubrzo potom, SAD su održale obećanje i uvele sankcije dvojici najviših zvaničnika u kabinetu turskog predsednika.²

Međutim, sasvim je jasno da je slučaj Endrua Bransona samo paravan za obračun sa Ankarom povodom niza nesuglasica dve zemlje, tokom poslednjih nekoliko godina. Uostalom, Endru Branson premešten je nedavno u kućni pritvor, što u Turskoj praktično znači da je njegovo puštanje na slobodu samo pitanje vremena. Stoga su SAD požurile sa ovom odlukom, kako bi nadolazećoj konfrontaciji dale povod u borbi za ljudska prava i demokratiju.

O kojim nesuglasicama dve zemlje je reč? Odmah po dolasku AKP-a na vlast, Turska, koja je članica NATO-a od 1952. godine, prvi je put javno uskratila podršku SAD-u tokom invazije na Irak. Osim što je odbila da učestvuje u ovoj invaziji, Turska je takođe odbila i zahtev da stavi SAD-u na raspolaganje svoje vojne baze, odakle bi vojne operacije bile vođene.³ Ovoj je odluci kasnije sledila Erdoganova anti-izraelska retorika i preusmeravanje diplomatske podrške Turske od Izraela ka Palestini (iako su na poslovnom planu odnosi sa Izraelom u dobroj meri ostali nepromenjeni). Zatim, tu su i odnosi Vašingtona sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK) i pokretom Fetulaha Gulena, američka upletenost u pokušaj državnog udara u Turskoj 15. jula 2016. godine, sukob interesa u Siriji, sve jača ekonomska saradnja Ankare i Moskve, kupovina ruskog raketnog sistema S-400 i otvoreno odbijanje Turske da se povinuje sankcijama koje su SAD unilateralno uvele Iranu.

Ovaj niz nesuglasica doveo je do otvorenog sukoba koji, iako se čini ideološkim, ima prvenstveno ekonomsku osnovu. Turska pozicija u okviru svetske kapitalističke privrede je ona narastajuće poluperiferne sile, čiji se „antiimperijalistički“ momenti svode na pritisak na zemlje centra za restruktuisanjem monopola reprodukcije kapitalizma i imperijalističke eksploatacije. Takvi zahtevi, kao posledica objektivnog ekonomskog rasta, uglavnom nailaze na otpor zemalja centra. Međutim, za razliku od prethodne američke administracije koja je ovom problemu pristupala diplomatski zrelije, nova administracija SAD uspela je da u kratkom vremenskom roku antagonizuje čak 5 poluperifernih država: Rusiju, Kinu, Iran, Katar i Tursku. Time se državama na udaru Zapadnog imperijalizma otvara mogućnost izgradnje saveza i bilateralnih odnosa kojim se donekle može parirati zvaničnom tržištu. U skladu sa tim, primećujemo i embrionsku multipolarnost koja će vremenom postati izraženija.

Sve ovo dovodi i do izvesne solidarnosti između država na udaru Zapada (koja je objektivno više posledica ekonomskog interesa) pa vidimo da je Turska nedavno odbila da sledi američki primer i uvede sankcije Iranu, dok je Kina rešila da preuzme razvoj iranskih polja prirodnog gasa (South Pars) od francuskog Totala, koji se povukao iz Irana zbog sankcija.⁴,⁵

Turska je odgovorila na američke sankcije kontramerama, nakon čega su usledile još drastičnije mere Vašingtona, koji je Turskoj udvostručio tarife na čelik i aluminijum. Prethodno oslabljena (još tokom najave sankcija) turska lira nastavila je da pada u odnosu na dolar, izazivajući pravi udar na tursku ekonomiju. Tajip Erdogan je poručio građanima Turske da prodaju dolare i zlato, i tako podrže tursku valutu, dodajući da Turska ima i “druge prijatelje” kojima se može obratiti. Međutim, ovde postoji i jedna začkoljica. Turska (javni i privatni sektor) je više od decenije uzimala velike razvojne kredite od Evrope u stranim valutama koje mora da vraća u lirama. Sa ovako drastičnim padom lire turski dug se praktično udvostručuje, pa je jasno da su američke mere već nanele izuzetno ogromnu štetu turskoj ekonomiji.⁶

Ima li Turska mogućnost i sposobnost da ne poklekne, ostaje da se vidi. Mnogi analitičari su bili ubeđeni da će ekonomska nužnost još jednom primorati turskog predsednika na pragmatičnost. Međutim, Tajip Erdogan je najavio da će odbaciti dolar i koristiti nacionalne valute u trgovini sa Rusijom i Kinom.⁷ Potom je najavljen bojkot američke elektronske robe i obećanje da će Turska pokrenuti sopstvenu proizvodnju elektronskih aparata.⁸ Javnost takođe spekuliše da bi Turska mogla da napusti NATO, međutim ova opcija za sada nije izvesna.⁹ Ono što jeste izvesno je da će produbljenje konflikta ili kompromis između Turske i SAD uveliko ovisiti o potezima Rusije i Kine. Turska mora privući izvana više od 200 milijardi dolara godišnje kako bi održala svoju ekonomiju u životu i veliko je pitanje da li su ove dve države (potencijalno i Katar) spremne da se upuste u ovaj apsolutni diplomatski rat sa SAD.

 

 

---

1.  https://www.reuters.com/article/us-turkey-security-usa/trump-threatens-sanctions-against-turkey-over-american-pastor-idUSKBN1KG24M  ↩

2.   http://www.princip.info/2018/08/01/sad-udarile-prve-sankcije-turskoj/  ↩

3.  http://edition.cnn.com/2003/WORLD/meast/03/01/sprj.irq.main/  ↩

4.  https://www.bloomberg.com/news/articles/2018-08-11/u-s-iran-sanctions-give-china-lead-in-world-s-biggest-gas-field  ↩

5.  https://www.al-monitor.com/pulse/originals/2018/06/turkey-refuses-us-stop-iran-oil.html  ↩

6.  https://www.youtube.com/watch?v=fXV23hal5D8  ↩

7.  https://www.haaretz.com/world-news/europe/kremlin-wants-to-dump-the-dollar-and-trade-in-national-currencies-1.6367704  ↩

8.  https://www.cnbc.com/2018/08/14/erdogan-says-turkey-will-boycott-us-electronic-goods-including-apple.html  ↩

9.  https://www.businessinsider.com/turkeys-erdogan-threatens-nato-withdrawal-trump-sanctions-bluffing-2018-8  ↩