Autor: Milan Karagaća

Revizija istorije i rehabilitacija onih koji su bili na strani okupatora započela je intenzivno kao važan deo priprema raspada SFRJ, raspirujući prvo antikomomunističku i antipartizansku i ujedno nacionalističku i šovinističku mržnju među narodima. Nakon toga pokrenuta je rehabilitacije vođa i njihovih ideologija koji su bili počinioci nezapamćenih zločina nad narodima Jugoslavije u 2.svetskom ratu.

Te iste ideologije obnovljene su u ratovima 90-ih godina i imale su u ratnohuškačkomo smislu veoma veliku važnost u krvavom rasturanju zemlje.

Nakon okončanja ratova pod međunarodnom prinudom, svugde su na vlasti ostale nacionalističke i antikomunističke stranke i pokreti i onda su po kratkom postupku obrisale istoriju 2. svetskog rata i napabirčili svoju u kojoj su partizani, kao borci za slobodu i pobednici u ratu kojima je ceo svet odavao priznanje, proglašeni zločincima ,a one koji su sve vreme bili na strani okupatora i zločinci proglasiše za „prave borce za nacionalnu stvar“.

Naivni bi rekli kako se Srbija, po ugledu na bivše istočnoevropske lagerske države bavi „dekomunizacijom“,raskidom sa „totalitarizmom i diktatorskim režimom“, tranzicionom pravdom, rehabilitacijama i lustracijama, a zapravo se bavi revizijom svoje istorije, pa dok se narod prepirao oko toga, oni na miru obaviše razne mahinacije i sumnjive privatizacije.
Suština je da su u Srbiji došle na vlast antikomunističke i klerikalističke – nacionalističke snage koje nisu imale ni toliko dostojanstva da naprave distinkciju između antikomunizma i antifašizma, pa sa komunizmom proteraše i antifašizam gazeći dostojanstvo i naroda i države.

Tako je i postpetooktobarska Srbija u kratkom roku izbrisala skoro sve što podseća ili bi moglo da podseća na antifašističku borbu, počev od brisanja naziva ulica, obeležavanja događaja i datuma vezanih za NOB, revizije kompletne istorije XX veka i štancovanja novih udžbenika istorije. Sve to propraćeno je adekvatnom medijskom kampanju i istupanjima stranačkih lidera. Srbija odavno nema Dan ustanka, a vojska Srbije je vraćena samo tradicijama iz srednjovekovne i Srbije XIX veka, kao da od 1918. do 2000. nije ni postojala.

U Srbiji ne postoji ni jedna značajnija politička stranka, ni institucija koja se ozbiljnije suprostavljala tako sramnom brisanju i reviziji njene istorije, sa izuzetkom SPS i Ivice Dačića koji to pominje kada mu zatreba u predizborne svrhe. U isto vreme dok se traži otvaranje svih dosijea i rehabilitacija žrtava komunizma niko ne traži da se otvore i objave tajni dosijei Gestapoa i Nedićeve i drugih kolaboracionističkih formacija iz perioda 1941-44. Godine, pa da se barem vidi ko je pohapsio i sproveo u Banjički logor onih 80.000 Srba, Jevreja i ostalih koji su poubijani u Jajincima.
Možda se upravo u tim arhivima nađu mnogi koji se sada podvode pod “nevino osuđene“.
I dok se palima u borbi protiv fašizma svake godine iskazuje sve manje poštovanja i prepuštaju se zaboravu, država se trudi da popiše i rehabilituje sve one koji su bili na suprotnoj strani, pa i one koji su neposredno odgovorni ili su počinili zločine, a kojima crkveni velikodostojnici drže pomene i hvalospeve. Licemerno je što se sve to skriva iza zaista nevino stradalih od strane nove vlasti 1945/6 godine.

Da se Vlasi ne dosete, proglasiše da smo imali dva antifašistička pokreta, ali predstavnici tog drugog, a po njima sada prvog, niti imaju koju dobijenu bitku, niti se pojavljuju i priključuju na ono malo formalnih manifestacija posvećenih antifašističkoj borbi. Nema ih na obeležavanju Dana oslobođenja Beograda, godišnjicama kao što je proboj Sremskog fronta i dr. Pa kako da dođu kad u tome njihovi nisu učestvovali.

Dakle, notorna je laž da je Srbija permanentno imala dva antifašistička pokreta. Istina , postojala su samo u početku, a kasnije se jedan pasivizirao ili prešao u otvorenu kolaboraciju sa okupatorom i zajedno sa njim se borio protiv partizanskog pokreta. Njihov vođa, đeneral Draža koga su pompezno rehabilitovali, odbio je naređenja svoga kralja da konačno počne da se bori protiv okupatora, tako da nije sporno da bi mu bilo suđeno i da se kralj vratio na vlast i to po Krivičnom zakoniku Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, paragraf 105.: Stav I: “Državljanin Kraljevine Jugoslavije koji se u vreme rata što se protiv Kraljevine ili njenih saveznika vodi, primi službe u neprijateljskoj vojsci ili u njoj i dalje ostane i ako na to nije prisiljen, kazniće se robijom do petnaest godina.”

Stav II: “Ako je takav državljanin učestvovao i u samom ratu kao borac kazniće se smrću ili večitom robijom.“

Revizija istorije i rehabilitacija onih koji su bili na strani okupatora je državni ideološki projekat države Srbije i SPC, što je duboko necivilizacijski čin kojim je naneta istorijska sramota srpskom narodu i državi Srbiji, kao što je to uradila i Hrvatska i oba entiteta u BiH.

Istorijske činjenice se ne mogu promeniti, a oni koji vrše reviziju i lažu za manje ili više para ostaće zapamćeni kao moralno posrnule osobe koje su se ogrešile o narod,državu i one koji su dali svoje živote za slobodu. Ko se stidi onoga čime se pametni narodi i države ponose, a ponosi onim čega se normalni stide,nije normalan ni moralan, pa makar to bili pojedinci ili država Srbija, koja se sama odrekla počasnog mesta koje je imala među saveznicima u antifašističkoj koaliciji.

Vlada Srbije je čak formirala i finansirala čuvenu državnu komisiju za otkrivanje i popis “komunističkih zločina”. Građanima Srbije konačno je i na sajtu vlade bio dostupan državni projekat jedinstven poduhvat u Evropi , a moguće i u svetu ”. Nesumnjivo da je jedinstven ako ništa kao primer ideološke ostrašćenosti i moralnog sunovrata.

Srbija još uvek ne zna, niti se ko oko toga mnogo trudi, tačan broj, ime i prezime svih Srba likvidiranih npr. u Jajincima, Srba-državljana Srbije poginulih u ratovima 90-ih, pa ne zna ni tačan broj niti je popisala sve stradale u NATO agresiji 1999.godine, ali zato popisuje sve koji su stradali u tzv. komunističkim zločinima. Sajt je zaista dobro opremljen i ne zaostaje iza, po tom, pitanju istomišljeničkih pokreta u ostalim državicama bivše SFRJ, čak ima i “koristan link” o stradanju hrvatskih domoljuba, uključujući i Stepinca, od komunističkih “zločinaca”.

Na sjatu se mogu pročitati imena osuđenih i likvidiranih od strane novih vlasti, ali ne i šta su radili tokom rata, doduše navodi se zanimanje ili da je pripadnik JVuO. Takvim pristupom ne odvajaju se oni koji su zaista nevini nastradali od onih koji su činili zločine. Intencija je da su svi nevini, što je direktno proces rehabilitacije kolaboracionista.

Kad ideološka ostrašćenost pomrači um onda se izgubi orijentacija u vremenu i prostoru, moralni principi potisnu u drugi plan, a žrtve dele po ideološkoj meri. Ko ne veruje neka pogleda ko su prijatelji projekta (uglavnom potomci nedićevsko-četničke emigracije iz Čikaga, Australije.. isti oni krugovi koji odavno dobro plaćaju istoričare revizioniste u Srbiji, jer para vrti gde burgija neće, a ljudima bez obraza i morala nije nikakav problem da lažu za dobre pare).

Što je najsramnije, žrtve se svrstavaju u ideološke okvire po kriterijumima savremenih instant i kvaziistoričara kojima je njihov antikomunizam vrhunski kriterijum za koji su spremni da podmeću, lažu, falsifikuju, izmišljaju, preskaču, prećutkuju i sami određuju kada će i koga rehabilitovati, a koga proglasiti zločincima. Taj pristup je sada preovlađujući u Srbiji, počev od svih državnih organa, medija, istoričara, crkve i, nažalost, akademske zajednice.

Na delu je ideološki revanšizam koji se provodi pod okriljem države. Pri tome, ni činjenica da je u partizanskom pokretu bilo najviše Srba, ni da je među žrtvama najviše Srba boraca i simpatizera NOP-a, malo koga interesuje. Sramno je da se upravo u Srbiji i Republici Srpskoj briše sve što podseća na partizane,čak i kad se održava komemoracija na Kozari na bini nema partizanski obeležja, ljudima sa tim obeležjima se ne dozvoljava pristup ni na binu, ni bini, a veliča se i rehabilituje nacionalističko-šovinistička ideologija četništva. Dodik čak reče da je “komunistički režim u Jugoslaviji minimizirajući žrtve srpskog naroda počinio saučesništvo sa zločinom“,a istovremeno u Banja Luci daje naziv ulice Radi Radiću koji je likvidirao dr.Mladena Stojanovića i kao komandant četničkog odreda potpisao sporazum o lojalnosti NDH i međusobnom nenapadanju. Baš četnički!

Možda Dodiku nisu rekli da Banja Luku nisu oslobodili četnici, već partizani. Da je pameti i civilizacijske pristojnosti u Jasenovcu i u Gradini bili bi zajedno na komemoraciji predsednici Hrvatske, BiH, Srbije, RS, patrijarh srpski, nadbiskup hrvatski, vrhovni muftija bosanski i predstavnici jevrejskih zajednica.

Tu ne sme biti ni politike, ni ideologije, već državničke mudrosti i civilizacijske odgovornosti da se žrtvama odaje dužna pošta i da se tako nešto nikada ne ponovi.

Dakle, osuditi svakog onoga ko je kriv, rehabilitovati svakoga ko je nevin ali na osnovu činjenica, a ne ideološke ostrašćenosti, rodbinskih i rođačkih veza, trenutne pozicije u vlasti i interesa, ne za dedove već njihovu imovinu. Uostalom, lakše je pričati kako su dedu likvidirali komunisti nego koje zločine je deda počinio i na kojoj strani je bio.

Nema sumnje da se svaljivanjem i fokusiranjem sve prošlosti na tzv. komunističke zločine očito žele prikriti nečiji drugi zločini počev od onih iz vremena 1941-45, pa onih tokom ratova devedesetih koji su počinjeni pozivajući se na njihovu ideologiju, a konačno i skretanja pažnje narodu sa nekih mutnih radnji koje se i danas dešavaju.

Da se ne pravimo slepi kod očiju i gluvi kod ušiju radi se o otvorenoj rehabilitaciji kolaboracinista, a njihovo predhodno proglašavanje antifašističkim pokretom je bio samo prvi korak u kome je direktno učestvovao parlament kao najviši organ vlasti u Srbiji i time je sramota veća. Sledeći korak tog besramnog projekta je smišljeno i plansko brisanje svega što ima veze sa partizanskim pokretom,a sve pod izgovorom na antikomunizam, „ rasčišćavanje sa diktatorskim periodom” i , posebno, insistiranje na tzv. komunističkim zločinima po čemu ispada da su svi likvidirani tokom završnih operacija oslobođenja zemlje ili neposredno nakon rata nevini i da su likvidirani „samo zato što su bili patriote, «domaćini » i « za kralja i otadžbinu », a protiv „crvene gube“kako Amfilohije naziva komuniste.

Predsednik Vučić poručuje da Srbija neće dozvoliti prekrajanje istorije u kojoj bi postalo svejedno ko je bio na kojoj strani, kao da ne zna da je istorija u Srbiji upravo u tom smislu već prekrojena.

„Nećemo dozvoliti prekrajanje istorije u kojem će oni u regionu, koji su bili na strani fašista u Drugom svetskom ratu i na strani osvajača u Prvom, da nam drže pridike i predavanja o slobodi i drugačijem pogledu na prošlost”, rekao je srpski predsednik obraćajući se članovima ruskog ansambla, pred koncert u Beogradu. Predsednik sigurno zna da su se i u Srbiji nalazili neki „oni u regionu koji su bili na strani fašista„. Zašto je problem da ih imenuje i da se distancira od prekrojene istorije. Očito njemu to jeste problem kao što je bio i svim njegovim predhodnicima od 2000.godine naovamo bilo.

Nažalost ovo pokazuje da država Srbija nema jasan stav o antifašizmu i da i u Srbiji možemo da očekujemo da nam drže pridike i predavanja o slobodi oni koji su revidirali istoriju i koji veličaju saradnike okupatora. Nema najava da Srbija konačno kaže „popu pop, bobu bob“ i podvrgne ozbiljnoj analizi ko je i zašto prekrojio istoriju 2. svetskog rata u Srbiji? Praksa u Srbiji to i ne nagoveštava, pa je i pod sumnjom da li predsednik Vučić ozbiljno misli kada prigodom izreče tu važnu rečenicu pred Rusima. Jer, da je takvog ubeđenja, već bi pokrenuo inicijativu o poništavanju rehabilitacija, javno se distancirao od četničko-nedićevske ideologije, kaznio i smenio načelnika Generalštaba i onih 200 oficira koji odavaše poštu i polagaše venac na spomenik Draži Mihajloviću upravo u vreme dok Vučić ponosno stoji na svečanoj tribini u Moskvi pored Putina i posmatra veličanstvenu paradu posvećenu pobedi nad nemačkim nacizmom čiji su saveznici bili upravo Draža Mihajlović i Milan Nedić u Srbiji.

Da Srbija poštuje narodnooslobodilačku borbu i sama ne prekraja istoriju, kao „ neki u regionu”, onda se ne bi moglo dešavati da na promociji mladih oficira ispred Narodne skupštine , svečane bine i istorijskih vojnih zastava koje simbolišu oslobodilačke tradicije srpskog naroda, simbolično stoje vojnici obučeni u uniforme srpske vojske iz XIX I XX veka(naravno i treba) ali da nema ni jednog u partizanskoj uniformi niti se vide zastave narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda.

Četnici i Nedić su se hvalili kako su krajem 1941. i 1942.godine proterali partizane iz Srbije, a država Srbija ih definitivno, posle 50 godina, protera i iz istorije i izbaci iz tradicija koje bi trebalo da neguje Vojska Srbije. Time se Srbija, uz sve floskule, kada je u pitanju revizija istorije i odnos prema NOB, ništa ne razlikuje od Hrvatske i oba entiteta BiH. Istorijska istina je neuništiva i kad tad će opet isplivati na površinu, ali ukaljani obrazi neće nikad da se operu. No, to njih i ne interesuje, jer, da imaju obraza, ne bi ovo ni činili. Zato se ljudi s pravom pitaju , a koga to predstavlja predsednik Srbije na paradi u Moskvi i kako se Srbija ruga Rusiji i njenoj Crvenoj armiji.

Licemerno je i neiskreno, a prema sopstvenom narodu i istoriji bezobrazno, kada naši političari i ministri zaduženi za držanje pridika drugima postavljaju pitanje kako je moguće da je Srbija ćutala i dalje ćuti na bezočno prekrajanje istorije 2.svetskog rata, a istovremeno ne postave pitanje kako je moguće da je zvanična Srbija potpuno revidirala i prekrojila istoriju, rehabilitovale sve osim Nedića i Ljotića. Valjda su i sami osetili da bi bilo previše. Izvršena je kompletna revizija i oslobodilačkih tradicija NOV, izbrisano sve vezano za imena i događaje iz NOB. Na pritisak Rusije revizionisti su vratili nazive ulica maršala Tolbuhina i Žukova, ali ne tamo gde su bile i u kojima su Crvenoarmejci ginuli, a Peko Dapčević i Koča Popović umesto bulevara dobiše sokačiće. Zašto su izbrisana imena mnogih koji su dali živote za slobodu, zašto ukinuše naziv ulice Proleterskih brigada, a kao vratiše joj stari naziv Krunska. Pa jesu li proleteri ili Kruna oslobodili Beograd, zašto je ukinut 20.oktobar kao praznik Beograda i još hiljadu zašto???

Ne može se Srbija u sebi pomiriti na lažima, već isključivo na istini pa ma kakva ona bila i ma koga pogađala.

Treba oprostiti, ali ne i zaboraviti, ponavljaju svi od partijarha, političara, državnih funkcionera i intelektualaca. Pa šta je onda problem oprostiti onima koji se celog rata nisu borili protiv okupatora i koji nisu hteli da pomognu čak ni u završnim operacijama jer da su se barem tada priključili partizanima i Crvenoarmejcima lakše bi i sa manje gubitaka Beograd bio oslobođen. Nije njima problem oprostiti i čak hvaliti takve, ali im je problem da kažu istinu ko je na kojoj strani bio.

Srbija je čak pompezno obeležila i 65.godišnjicu pobede nad fašizmom i dan oslobođenja Beograda, ali ni tom prilikom se nije jasno odredila ko je pobedio,a ko bio na strani okupatora, ostavljajući i dalje utisak da nije načisto na kojoj strani je tokom rata trebalo biti. Ružno je da se i tom prilikom događaju daje nacionalistička konotacija, navodno svi Srbi su bili na pravoj strani , a ostali nisu, što nije tačno, ni ljudski, ali nacionalizam ionako sa čovečnošću nije u ljubavi.

Po revizionistima Srbija je pobedila, a da se nikada nije pobunila, ni digla ustanak protiv fašističkih okupatora, a ponekad izgleda kao da se tokom rata sva premestila na Mars pa 1944.godine vratila, e da bi oni komunisti činili masovne zločine.

Srbija je, verovatno, jedina država u Evropi koja samo kad zatreba ističe svoj doprinos pobedi nad fašizmom i antifašizam kao vrednost kojoj je navodno privržena, a stidljivo i svake godine sve manje obeležava dan borbe nad fašizmom.

Iz ideoloških razloga Srbija neće da se ponosi onim čime se svi ponose, a iz istih razloga nema ni hrabrosti, ni dostojanstva, da se stidi onoga čega se svi stide. Očito je da zvanična Srbija ima dugogodišnji problem nalazeći se stalno malo u drugom stanju, pa može i četnici i partizani, a zapravo samo četnici, pa jesmo antifašisti, ali smo pre svega antikomunisti. Evropa to, nažalost, dobro prihvata.

U vreme dok je antifašizam bio deo našeg identiteta 4.juli je obeležavan kao Dan borca, sećanje na dan kada je 1941.godine Politbiro CK KPJ u Ribnikarevoj kući na Dedinju doneo odluku da se otpočne sa oružanim ustankom protiv okupatora. Nekima se ta odluka nije sviđala, pa su već 5. jula vlasti zajedno sa gostujućom silom otvorili logor za Srbe na Banjici.

Kažu da 7. juli neće da slave jer je to komunistički praznik i jer su komunisti počeli građanski rat.

Istine radi, komunisti su 12. Jula 1941. godine izdali proglas kojim pozivaju sve snage da se ujedine u borbi za oslobođenje zemlje, a samo mesec dana kasnije “patriotska” vlast objavljuje čuveni antikomunistički “Apel srpskom narodu” u kome se Srbi ne pozivaju samo na poslušnost već i „da odlučno u svakoj prilici i svim sredstvima“ pomognu borbu okupatora i kvislinga protiv boraca narodnooslobodilačkog pokreta.

Dakle, dok je komunistima na prvom mestu bila borba za oslobođenje pa onda vlast, ovim drugima je cilj bio borba protiv komunista i po cenu kolaboracije.

Prema tome, jasno je ko je izazvao građanski rat, jer je “Apel” bio otvoreni poziv na međusobni obračun.

Ono što njima onda nije uspelo izgleda uspevaju njihovi ideološki ostrašćeni naslednici i istomišljenici tako da se 4. i 7. juli , kao i svi drugi datumi i sećanja na NOB, brišu iz udžbenika, a mediji, akademska zajednica, intelektualci, pisci, akademici, istoričari i bivši “ostrašćeni komunisti” padoše u duboku amneziju, te tako dovedoše državu u poziciju da joj se saveznici iz antihitlerovske koalicije, pa i sami braća Rusi, čude i podsmevaju.

U pravu je bio Ivica Dačić kada je prošle godine rekao da “Srbija i Srbi polako postaju narod koji se stidi svoje borbe protiv fašista”, što prevedeno na narodni jezik znači da se budale stide onoga čime se pametni narodi ponose. Insistiranje na reviziji prošlosti samo je izgovor za nemanje vizije budućnosti i, kao što Jovan Sterija Popović davno napisa, “Dokle god se budemo samo hvalili, slabost i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od naših predaka glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji”. Srbija i ostale balkanske države to upravo potvrđuju.

23.09.2018.
Milan Karagaća, puk. u penziji, dipl.politikolog, dugogodišnji vojni diplomata