Mrcvarenje srpskog naroda, izloženog hijenama Novog svetskog poretka, poprima karakter i razmere završnog kruga. U areni globalnih intervencionista se odigrava poslednji čin drame, dok publika otupela od zločina i krvi očekuje da Veliki imperator podigne ruku i da znak palcem – na dole. Brutalne metode ratovanja, kojima smo bili izloženi 1999. godine, kad se nad jednim narodom obavljao egzircir sofisticiranih oružja za masovno uništenje, zamenjene su “ratom čistih ruku”. Umesto uranijumskog praha, kasetnih, grafitnih i drugih dostignuća za masovna ubijanja, u primeni je nevidljivo oružje, kojim se narod sateruje u tor sada “humanim” i po svemu sudeći dozvoljenim oružjem: izgladnjivanje, izazivanje beznadežnosti, odsusustvo lekova i pomoći uz kontinuirano uterivanje straha u kosti.

Istorija ratovanja obogaćena je setom pedagoških metoda kako bi genocid dobio neko novo, nevino naličje. Nema krvi, nema mrtvih, kasapi ne vade organe… Predstava se odvija bez slike i tona, bez krika i suza, “dostojanstveno”, uz povremene urlike glasogovornika što najavljuje nove “mere”, nestrpljivo iščekujući povod za konačni obračun. Kao što niko nije mogao zaustaviti ratnu mašinu 1999. tako ni danas, niko dobronameran ne poseduje mehanizme za prekidanje agonije srpskog naroda na Kosovu. Analitičarima promiče činjenica, da etnički motivisane mere i akcija predstavljaju već viđenu praksu najmračnijih ideologija u vidu uspostavljanja “rasne higijene”.

Poslanik u francuskom parlamentu konačno je izgovorio, bez isključenja mikrofona, istinu o prljavoj ulozi Zapada u otimanju srpske teritorije Kosovo, koji je uz pomoć ratnih zločinaca iz OVK stvorio prvu terorističku enklavu na teritoriji Evrope. Na otetom Kosovu, koncentracionom logoru za Srbe pod kontrolom Bondstil osmatračnice, odvija se drama naroda čija je jedina krivica što želi da ostane na svom ognjištu.

Svaki korak Beograda u pravcu zaštite srpskog naroda na Kosovu predstavlja ulazak na minsko polje iz kog nema izlaska. Dok velike sile, kao i obično, povlače poteze na globalnoj šah-tabli, štiteći samo sopstvene interese, malim narodima preostaje samo egzodus, napuštanje zemlje predaka, progon, patnje, obeskućenje…

Ova tragedija s elementima antičke drame još nije iznedrila pisca Andrićevog formata koji bi probudio savest Zapada ogrezlog u dekadenciji i zločinu. Na marionete – izvođače radova na izgradnji logora “nezavisno Kosovo”, destilate ljudske brutalnosti – ne vredi trošiti reči. Njih će se nalogodavci otresti čim obave posao, jer neugodni svedoci odlaze na smetlište Imperije. Umesto da se bavimo minornim epizodistima, skinimo maske sa takozvane zajednice evropskih naroda i podsetimo se da je upravo Evropa bila kolevka nacizma i fašizma. Svoje iluzije o evropskoj kulturi i izuzetnosti skupo je platio i Stefan Cvajg – pisac i romantik koji je razočaran nastupajućom nacističkom histerijom, iscrpljen dugim godinama lutanja bez otadžbine, okončao život samoubistvom.

Danas ponovo milioni lutaju svetom bez otadžbine, a njihovu sudbinu deli i srpski narod proterivan već tri decenije sa ognjišta što su ih njihovi preci širom Jugoslavije vekovima održavali. U “Zvezdanim časovima čovečanstva” Cvajg je govorio o tim svetlim trenucima u istoriji “do kojih dolazi nakon protoka miliona jalovih svetskih časova”. Srpski narod još uvek čeka taj “zbilja istorijski zvezdani čas čovečanstva” u kom će se ispraviti sve nepravde i probuditi uspavane savesti.
Mreža za odbranu čovečanstva – ogranak za Srbiju, ukazuje na nesnošljivu civilizacijsku tišinu i odgovornost pred sveobuvatnim nasiljem i pretnjom opstanku srpskog naroda na Kosovu i Metoiji, što je istovremeno legalizacija kršenja međunarodnih principa i odluka kao temelja mira i stabilnosti.

U Beogradu dana 12. XII 2018. god.

PREDSEDNIK UO MREŽE:
Ratko Krsmanović