Da bi svet ostao većinski potčinjen interesima Zapada, ne može se dozvoliti da neki njegovi delovi skrenu sa puta ugledajući se na pogrešne uzore. Opasnost naime preti od lepih primera koje treba sabotirati, a ovako se može sumirati tretman koji prati skoro svaku revolucionarnu partiju, pokret ili istaknute pojedince u bilo kom delu sveta. Najviše histerije i ignorisanja izazivaju primeri iz slabijih zemalja jer bi eventualni uspeh nekog marginalnog pokreta mogao podstaknuti neke druge da ih slede ili se zapitaju “kako to oni mogu a mi ne”. Između ostalog se zbog toga o političkim dešavanjima u zemljama Trećeg sveta malo zna; o označenim neprijateljskim zemljama poput Severne Koreje zna puno ali uglavnom pogrešno; progresivni primeri iz istorije se demonizuju; i samim tim kao jedina vredna razvojna šansa nameće dobijanje “pomoći” od zapadnih institucija. Zarad očuvanja stabilnosti i sprečavanja dalje zaraze komunističkim virusom, različiti pokreti od Laosa, Nikaragve ili Grenade do Latinske Amerike i Istočne Evrope su bili nemilosrdno gaženi. Politička kutija lepih primera današnjice je shodno otežanom probijanju kroz kapitalističku mrežu prilično prazna. Jedni funkcionišu u izolaciji, neki drugi opstaju zahvaljujući stoičkim vojnim bazama a neki treći vode spore i neizvesne izborne borbe.
Jedan od bitnijih pokreta čije vreme verovatno tek predstoji i koji svakako zavređuje pažnju je lociran na samom jugu Afrike. To su Južnoafrički borci za ekonomsku slobodu (Economic Freedom Fighters – EFF u nastavku teksta) i njihov lider Džulijus Malema.
Dok se na levom političkom spektru danas većina okreće idealističkom umesto materijalističkom tumačenju društvenih procesa, EFF dolazi kao redak primer pokreta koji spaja teoriju sa praksom i politiku sa ekonomijom. Mnogi levičari današnjice svoje govore i tekstove rado ispunjavaju blještavim marksističkim frazama u suštini praznog sadržaja. U akademskim, NGO krugovima ili na društvenim mrežama, aktivizam se sve češće svodi na takmičenje u citiranju ili prepričavanju eminentnih teoretičara. Jedna je stvar naime savladati neku doktrinu ili umeti ponoviti pročitano a sasvim je druga razumeti i primeniti marksistički metod u rešavanju konkretnih pitanja. Marks je na osnovu svoje doktrine dao sjajnu analizu kapitalističkog društva. Da je samo izložio suštinu svog učenja bez da je ponudio i ovu analizu, šta mislite da li bi njegova teorija zauzela tako visok položaj u društvenoj nauci? Poenta je naime u stvaranju a ne pukom ponavljanju u nedogled ili (parafraziraćemo Plehanova i Kalinjina) poenta je da se ne pretvorimo u “prevrnute biblioteke”. Ne radi se o tome da treba bataliti teoriju i okrenuti se besciljnim protestnim akcijama jer baš naprotiv. Radi se najpre o nužnosti savladavanja marksističkog metoda i samim tim pomeranja teorijskih granica kojima se trebaju objašnjavati trenutno aktuelni društveni procesi.
EFF za razliku od mnogih ne prati idealistički trend analize koji se problemima bavi od “repa” polazeći od posledičnih pojava nego zahvata samu suštinu i samim tim uranja u ekonomiju kroz zahteve za nacionalizacijom imovine. To je neprijatna perspektiva jer obavezuje na dug i ozbiljan rad, obavezuje na stvaralaštvo a ne na rad noktom po onom pravilu “odavde – dovde”.1
Inspirisani marksističko-lenjinističkom školom mišljenja, Kubanskom revolucijom i Tomas Sankarom u svojoj analizi države, imperijalizma, kulture i klasnih kontradikcija u svakom društvu, ovaj pokret je nastao 2013. godine.2 Kao glavne stavke svog programa ističu: Eksproprijaciju zemljišta Južne Afrike; nacionalizaciju rudnika, banaka i drugih strateških sektora privrede; izgradnju državnih i vladinih kapaciteta; svima dostupno obrazovanje, zdravstvo, smeštaj i poslove; razvoj afričke ekonomije.3 U javnim nastupima često pozivaju na ujedinjavanje svih ugnjetenih afričkih država i kritički se osvrću na Trampovu administraciju, Veliku Britaniju i Evropsku Uniju. U lokalnim medijima su često zastupljeni zbog kritika populističkih reformi kojima se vodi trenutno vladajuća politička partija a koje prema mišljenju lidera EFF ne mogu promeniti siromašni položaj naroda Južne Afrike.4 Priča o nastanku, idejama i akcijama ovog pokreta je zabeležena i u knjizi “Dolazeća revolucija” (The Coming revolution) koja je objavljena 2014. godine.5
Čitajući o Malemi i EFF samo iz zapadnih medija uglavnom se može steći pogrešna slika koja prikazuje čoveka i pokret koji širi mržnju prema belcima. Reakcija koja eksplicitan anti-kapitalistički program poput njihovog percipira kao napad na ljudske slobode ne čudi u kapitalizmu stoga nema smisla tome posvetiti puno pažnje. Dovoljan odgovor na opaske banalne vrste poput ove je dao Pieter Howes, južnoafrički analitičar (inače belac, zamislite!) objašnjavajući da se ne radi o protivljenju belcima nego kapitalu: “Molim vas, ne glumite patetične žrtve sa pričom kako nema više mesta za belce u Južnoj Africi. Mi nismo žrtve! Ima mesta za nas, ali ono dolazi s uslovima: Moramo prihvatiti proces restitucije i biti deo velikih sistemskih reformi. Jednostavno je!”- napisao je on.6
EFF je trenutno treća stranka po veličini u oba doma Južnoafričkog parlamenta, nakon Afričkog nacionalnog kongresa (ANC) i Demokratske alijanse (DA). Na opštim izborima održanim 5. maja ove godine ANC dobija smanjenu većinu. U odnosu na prošle izbore padaju sa 62,15% na 57,50% glasova i zapravo dobijaju najmanji broj glasova od završetka aparthejda 1994 godine. DA takođe dobija manji broj glasova nego na prethodnim izborima i beleži pad sa 22,23% na 20,77%. EFF jedini beleže značajan rast i prema prognozama skoro da dupliraju procente sa prethodnih izbora skačući sa 6,35% na 10,79% to jest osvajaju ukupno 1,881,521 glasova.7 Iako je ovo znatno manji broj glasova u odnosu na vladajuće stranke, treba uzeti u obzir da EFF postoji tek 6 godina kao i da se nose sa različitim organizacionim neprilikama i kritikama od strane mejnstrim medija.
Iz razgovora sa jednim od mlađih aktivista EFF, dvadesetjednogodišnjim studentom Džimijem Motibom saznajemo šta ljude uglavnom privlači da podrže EFF i po čemu se oni razlikuju od ostalih stranaka.
“Ja sam hardkor član EFF-a iako moram priznati da me pre politika nije nikako interesovala. U suštini je Malema dao veliki doprinos tome da politički angažman približi običnim ljudima. EFF želi vratiti dostojanstvo afričke dece u Južnoj Africi, doneti jednakost, uvesti slobodno i dekolonizovano obrazovanje i učiniti obrazovanje modernim što je dobro za omladinu Južne Afrike. EFF je jedina politička stranka u Južnoj Africi koja je autentična u pogledu onoga što želi. Nju vode mladi obrazovani lideri. To su neustrašive vođe i članovi koji se odlučno bave problemima. Bore se najpre za siromašne ljude. Moram reći da je EFF jedina politička stranka u Južnoj Africi koja raste iz dana u dan. Iako smo blokirani u mejnstrim medijima, bez obzira na to i dalje nastojimo da dopremo do ljudi preko društvenih mreža i javnih skupova koje organizujemo. Izbori su prošli i ljudi nisu posebno zadovoljni ali shvataju značaj rasta podrške. Izborni proces je bio manjkav. Neke biračke stanice nisu čak imale ni skenere za identifikaciju da li je neko iz sistema glasao pa se sumnja da su mnogi glasali više puta. Neke političke partije su onda tražile da dobiju nezavisne revizorske kontrole da provere da li ANC manipuliše rezultatima, ali organizacija (IEC) se tome protivila, verujem da su nešto skrivali.”
EFF su u ruralnim krajevima ojačali dok su u gradovima stagnirali. Zato se postavlja pitanje daljeg razvoja teorije i taktike. U ovoj kampanji su se najviše fokusirali na industrijske radnike, smatrajući da će predložena zemljišna reforma biti dovoljna da “završi posao” u selu. Industrijski radnici su ipak mahom glasali za ANC, koji je odneo pobedu u svim većim gradovima. Deluje da im planovi EFF-a koji podrazumevaju nacionalizaciju ključnih industrija nisu primamljivi, a to, ako bolje razmislimo, nije čudno. Industrijski radnici smatraju da će politika nacionalizacije ugroziti dalje investicije i da će dovesti do ekonomskog opadanja. Oni su svesni da ANC stvara pogodnu klimu za strane investicije kroz snižavanje kriterijuma za poslovanje, na uštrb prava radnika, ali i to vide kao prednost u odnosu na nacionalizaciju. Žele više radnih mesta a nemaju aspiracije ka posedovanju zemlje u selu, pa ih zemljišna reforma ne dotiče. Dovoljno su politički pismeni da vide kakvi spoljni pritisci, bilo vojni, diplomatski ili politički, mogu da zadese zemlje koje kroče ka procesu nacionalizacije, poput Venecuele, i kako nedostatak socijalističke supersile koja bi mogla da ih zaštiti dovodi takvu zemlju na korak od imperijalističke invazije. S obzirom na to, otvoreno je pitanje da li EFF u narednom periodu treba još više da se fokusira na seljake ili razvija i druge mehanizme borbe, mimo legalizma.
Kalinjin. M.I. (1946). O komunističkom vaspitanju. Beograd: Kultura ↩
https://www.dailymaverick.co.za/opinionista/2014-05-22-the-sankarist-makings-of-eff/ ↩
http://www.effonline.org/Home ↩
http://www.princip.info/2018/08/26/dzulijus-malema-ovo-je-rat-tramp-britanija-i-eu-ce-doci-po-nas-uvesce-nam-sankcije-video/ ↩
http://www.jacana.co.za/downloads/submaterial/0.%202014/SUB_1_MARCH_2014/JACANA/PDFs/D1_The%20Coming%20Revolution%20AI.pdf ↩
https://twitter.com/PieterHowes/status/974561000996425729 ↩
https://en.wikipedia.org/wiki/2019_South_African_general_election ↩
Leave a Reply