Od Kubanske revolucije 1959. godine Kuba šalje medicinsku pomoć širom Južne Amerike, Afrike, a od skoro i Okeanije. Međutim, sada po prvi put pomoć dobija zemlja kapitalističkog centra, Italija.

„Svi se plašimo, ali moramo da ispunimo revolucionarnu dužnost, zato strah ostavljamo po strani“, rekao je Leonardo Fernandes, šezdesetosmogodišnji specijalista intenzivne nege, koji je učestvovao u 7 međunarodnih misija, uključujući borbu protiv ebole u Africi. „Onaj koji kaže da se ne plaši je superheroj, ali mi nismo superheroji, mi smo doktori revolucije“, izjavio je pre odlaska za Italiju.

Po čemu je kubanska medicina posebna?

Kuba je izgradila zdravstveni sistem bez premca u svetu. Najveći razvoj medicine dešavao se od revolucije do pada Sovjetskog Saveza, čiju je ekonomsku pomoć Kuba dobijala. Iako i nakon toga dolazi do velikih otkrića, razvoj kubanske medicine znatno je usporio, pogotovo zbog američkih sankcija koja su na snazi već 60 godina. Kuba danas ima najveći broj lekara po broju stanovnika, ne uključujući lekare koji deluju u inostranstvu na međunarodnim misijama. Kubanska vlada decenijama obezbeđuje besplatno medicinsko školovanje za studente iz zemalja Trećeg sveta u Latinoameričkoj školi medicine, najvećem medicinskom univerzitetu na svetu, koji se nalazi na Kubi; pored toga, kubanski lekari podučavaju i studente van Kube. Kuba je bila među prvim zemljama koje su poslale lekare u Afriku kada je izbila epidemija ebole, i to njih 200. Nakon zemljotresa na Haitiju 2010. godine, gde je poginulo više od 100 hiljada ljudi, poslali su 400 lekara kako bi pomogli povređenima. Slično se desilo po izbijanju cunamija u južnoj Aziji, i nakon zemljotresa u Pakistanu. U Africi radi oko 2000 kubanskih lekara, a Kubi nije strano ni primanje pacijenata radi lečenja. Oko 20 hiljada dece putovalo je na Kubu iz Ukrajine, Rusije i Belorusije, nakon černobiljske katastrofe, kako bi se lečili od trovanja radijacijom. Kada je uragan Katrina zadesio Luizijanu 2005. godine, Kuba je Americi ponudila 1500 lekara, ali SAD je tu pomoć odbila. Kuba trenutno ima 30 hiljada lekara koji rade u preko sto zemalja Trećeg Sveta, više nego sve zemlje članice G8 zajedno. Najviše ih je u Venecueli, od koje Kuba zauzvrat dobija naftu. Kuba je počela da šalje lekare na međunarodne misije 1963. godine, i to najpre u Alžir, kada su francuski lekari masovno napustili tu zemlju pogođenu ratom.

Zdravstveni sistem na Kubi je nacionalizovan 1959. godine, i besplatan je za sve državljane. Ne postoje privatne bolnice. Osim nacionalizacije, radilo se i na „regionalizaciji“ zdravsta, tako da je čitava teritorija pokrivena bolnicama i poliklinikama, i veliki je broj seoskih lekara. U Kubanskom ustavu stoji sledeće:

„Svako ima pravo na zdravstvenu zaštitu i brigu. Država garantuje ovo pravo:
– tako što obezbeđuje besplatnu medicinsku i bolničku brigu, postavljanjem mreže seoskih medicinskih usluga, poliklinika, bolnica i centara za prevenciju i specijalistički tretman;
– tako što obezbeđuje besplatnu dentalnu negu;
– tako što promoviše kampanje za javno zdravlje, zdravstveno obrazovanje, redovne medicinske preglede, opštu vakcinaciju i druge mere koje bi sprečile izbijanje bolesti.“

Privatizacija zdravstvene nege na Kubi je ilegalna. Kuba je 1958. godine imala 9 lekara na 10 hiljada stanovnika; 1999. ta brojka iznosi 58 lekara, a već 2005. čak 67. U SAD na 10 hiljada stanovnika ima 24 lekara. U poređenju sa Velikom Britanijom, gde jedan lekar dolazi na 600 ljudi, Kuba ima jednog lekara na 175 ljudi. Šezdesetih je donet program univerzalne vakcinacije, što je iskorenilo mnoge zarazne bolesti, uključujući polio, tetanus, difteriju, veliki kašalj i male boginje. Sedamdesetih je pokrenuta kampanja usmerena na smrtnost odojčadi, tako da je Kuba danas zemlja sa najmanjim brojem umrle dece mlađe od godinu dana na svetu (manje od 5 na 1000 novorođenih). Kuba je 2015. eliminisala prenošenje HIV-a i sifilisa sa majke na dete.

Kuba je uvela i timove lekara i medicinskih sestara koji rade u parovima i posećuju porodice u njihovim kućama bar jednom godišnje, kako bi izvršili rutinsku kontrolu zdravlja. Hronični bolesnici te posete dobijaju na svaka 3 meseca. Na Kubi gotovo da ne postoji lista čekanja.

Kuba posebno briljira na polju biotehnologije, zahvaljujući kojoj je razvila mnoge vakcine. U ovo polje spadaju discipline poput mikrobiologije, citologije, biohemije, genetike, bioinženjeringa, hemijskog inženjerstva, molekularne biologije i imunologije. Kuba je počela da razvija biotehnologiju 1981. godine, kada se ni većina zemalja Prvog sveta nije time bavila. Iste godine je na Kubi razvijen lek interferon, koji se pokazao uspešnim u lečenju CoViD-19 u Vuhanu 2020. godine. Interferon je protein sa antivirusnim svojstvima. Razvoj biotehnologije na Kubi uticao je na nastanak genetičkog inženjerstva kao discipline. Centar za genetičko inženjerstvo otvoren je na Kubi 1986. godine. Naučnik Agustin Lahe, bivši direktor Centra za imunoanalizu u Havani, smatra da je nesmetanom razvoju biotehnologije doprinelo društveno vlasništvo nad institucijama, jer nije stvaralo potrebu da se međusobno takmiče: „Produktivnost u biotehnologiji zavisi neposredno od kreativnosti radnika, a ona od motivacije.“ Vakcinacija na Kubi sprečava 13 bolesti, a imunoanalize preko 20. Interferon je lek koji se na Kubi koristi redovno.

Još jedna popularna pojava na Kubi je medicinski turizam; ljudi širom sveta putuju na Kubu radi lečenja. Pošto za strance lečenje nije besplatno, ovo je veliki izvor prihoda za zemlju pogođenu sankcijama.

Izvori:

https://www.workers.org/2020/03/46641/
https://web.archive.org/web/20130821213607/http://www.parliament.the-stationery-office.co.uk/pa/cm200001/cmselect/cmhealth/30/30ap91.htm
https://abcnews.go.com/Health/cubas-major-medical-achievements/story?id=43844344
https://www.wola.org/sites/default/files/downloadable/Cuba/past/cuba_myths_facts.pdf
https://www.thenation.com/article/world/coronavirus-cuba-cruise-ship/
https://www.nytimes.com/reuters/2020/03/22/world/europe/22reuters-health-coronavirus-cuba.html
https://www.ft.com/content/12bd92f8-1bae-11d9-8af6-00000e2511c8
Geographies of Health, Disease and Well-being: Recent Advances in Theory and Method, edited by Mei-Po Kwan, Routledge, New York 2014