Ernesto Če Gevara: O revolucionarnoj medicini

Govor Ernesta Če Gevare održan kubanskoj miliciji 19. avgusta1960.

Sven Creutzmann

Ova jednostavna proslava, jedan od stotina javnih događaja kojom kubanski narod svakodnevno slavi svoju slobodu, progres revolucionarnih promena, kao i napredak na put potpune nezavisnosti, od velikog je značaja za mene.

Skoro svako zna da sam nekad davno ja započeo svoju karijeru kao lekar. I kada sam počeo kao lekar, kada sam započeo studije medicine, većina ideja koje imam danas kao revolucionar, nedostajale su u mojoj zbirci ideala.

Poput svih, i ja sam želeo da uspem. Sanjao sam da postanem poznat naučnik istraživač u medicini; sanjao sam da radim neumorno otkrivajući nešto što bi bilo od pomoći čovečanstvu, ali nešto po čemu bih ja lično bio poznat. Ja sam, kao i svi, bio pod uticajem okruženja.

Nakon diplomiranja, sticajem neobičnih okolnosti i moguće mog karaktera takođe, otišao sam na put po Americi i postao upoznat sa svim tim. Izuzev Haitija i Santo Dominga, obišao sam, više ili manje, sve zemlje u Latinskoj Americi. Pod okolnostima pod kojima sam putovao, prvo kao student a posle kao lekar, došao sam u blizak kontakt sa siromaštvom, glađu i bolešću; sa nemogućnošću negovanja deteta zbog nedostatka novca; sa ošamućenošću izazvanom konstantnom glađu i kažnjavanjem do tačke gde jedan otac prihvata gubitak sina kao beznačajnu nezgodu, kakve se događaju u potlačenim klasama naše američke domovine. Tada sam počeo da shvatam da postoje stvari koje su skoro jednako važne za mene poput značajnih ostvarenja u medicinskim naukama i slave: želeo sam da pomognem tim ljudima.

Ali ja sam nastavio da budem, kao što to uvek biva sa svima, pod uticajem okruženja, te sam želeo da pomognem tim ljudima mojim ličnim trudom. Do tad sam već dosta proputovao – bio sam u Gvatemali pod Arbenzom1 – i počeo sam da zapisujem beleške o tome kako biti revolucionarni lekar. Počeo sam da istražujem šta je potrebno da se bude jedan revolucionarni lekar.

Međutim, izbila je agresija, agresija od strane kompanije Junajted Frut, Stejt Departmenta,  Foster Dalesa2 (u principu sve ista stvar) i njihove marionete, Kastilja Armasa3. Agresija je uspela jer ljudi nisu dostigli nivo zrelosti kubanskog naroda danas. Jednog lepog dana, dana kao i bilo koji drugi, krenuo sam putem prognanih, ili u najmanju ruku putem povlačenja iz Gvatemale pošto to nije bila moja zemlja.

A onda sam uvideo ključnu stvar: da bi neko bio revolucionarni lekar ili da bude revolucionar uopšte, prvo je potrebna revolucija. Izolovani individualni pokušaji, koliko god bili čistih namera, su beskorisni, i požrtvovanost idealima ne čini nikakvu korist ukoliko neko deluje sam, u nekom uglu Amerike, boreći se protiv štetnih vlada i društvenih uslova koji sputavaju progres. Da bi se napravila revolucija, mora postojati ono što je ovde na Kubi – mobilizacija svih ljudi koji uče da koriste oružje i vežbaju vojno jedinstvo zarad razumevanja važnosti oružja i važnosti jedinstva.

Sada dolazimo do srži problema koji je ispred nas. Danas neko konačno ima pravo pa čak i dužnost da bude, pre svega, revolucionarni lekar, osoba koja koristi tehnička znanja profesije u službi revolucije i naroda. Ali se stara pitanja vraćaju: Kako neko zapravo iznosi posao društvene pravde? Kako neko usaglašava lični poduhvat sa potrebama društva?

Moramo sagledati naše živote pre revolucije, šta smo radili i mislili kao lekari, ili neki drugi funkcioneri javnog zdravstva. Moramo da uradimo ovo sa istinskim kritičkim žarom i na posletku dođemo do zaključka da skoro sve što smo mislili i osećali u prošlom periodu treba da se odloži u arhivu i kreaira se nova vrsta ljudskog bića. Ukoliko svako od nas uloži maksimum napora ka usavršavanju tog novog vida čoveka, ljudima će biti dosta lakše da ga razviju i stave ga kao primer nove Kube.

Dobro je da naglasim za vas, stanovnike Havane koji ste ovde prisutni, ovu ideju;  na Kubi se stvara nova vrsta čoveka, kog mi ovde u glavnom gradu ne možemo u potpunosti ceniti, ali koji se može naći u svakom kutku zemlje. Oni od vas koji su bili na S. Maestri 26. jula sigurno su videli dve nepoznate stvari. Prvo, armiju naoružanu motikama i pijucima, armiju koja ponosno paradira na rodoljubivim festivalima Oreijentea sa uzdignutim motikama i sekirama, dok njihovi vojni drugovi marširaju sa puškama. Ali vi ste videli nešto još važnije. Videli ste decu čija fizička konstitucija podseća na osmogodišnjake ili devetogodišnjake, ali koji su svi od reda stari 13 ili 14 godina. Oni su najautentičnija deca Sijera Maestre, najautentičniji potomci gladi i bede. Oni su stvorenja neuhranjenosti.

Na ovoj malenoj Kubi, sa 4 ili 5 televizijskih kanala i stotinu radio stanica, sa svim dostignućima moderne nauke, kada su ta deca došla u školu po prvi put i videli električne sijalice, uzvikivali su da su se zvezde spustile nisko tu noć. I ta ista deca, koju je neko od vas sigurno video, trenutno u kolektivnim školama stiču znanja i veštine od čitanja do trgovine, uključujući i veoma tešku nauku nastanka revolucionara.

To su ti novi ljudi koji se rađaju na Kubi. Oni su svi rođeni u zabačenim područjima, na različitim mestima Sijera Maestre, kao i zadrugama i radnim centrima. Sve ovo ima itekako veze sa temom današnjeg govora, integracijom lekara i ostalog medicinskog osoblja u revolucionarni pokret. Zadatak obrazovanja i hranjenja mladih, zadatak obrazovanja vojnika, zadatak distribucije zemljišta bivših odsutnih veleposednika onima koji su radili svakodnevno na toj zemlji bez ikakve nadoknade, su sve uspesi sprovođenja socijalne medicine na Kubi.

Princip na kome treba da se zasniva borba protiv bolesti je stvaranje čvrstog tela; ali ne i stvaranje čvrstog tela umetničkim radom lekara na slabom organizmu; nego stvaranje čvrstog tela radom celog kolektiva, na celom društvenom kolektivu.

Na taj način će se jednog dana medicina pretvoriti u nauku koja služi prevenciji bolesti i usmeravanju javnosti ka ispunjenju svojih medicinskih dužnosti. Medicina bi trebalo da interveniše samo u izuzetnim hitnim slučajevima, kao recimo hirurških zahvata ili nečeg sličnog što je van domašaja veština ljudi u novom društvu koje stvaramo.

Posao koji je danas poveren Ministarstvu zdravlja i sličnim institucijama je da obezbedi usluge javnog zdravstva najvećem mogućem broju ljudi, osnuje program preventivne medicine, i usmerava javnost ka sprovođenju higijenskih navika.

Ali u osnovi ovog organizacionog zadatka, kao i svih revolucionarnih zadataka, najvažniji je pojedinac. Revolucija ne standardizuje, kako neki tvrde, kolektivnu volju i kolektivnu inicijativu. Naprotiv, oslobađa čovekov individualni talent. Ono što revolucija radi jeste da usmerava taj talent. A naš zadatak sada je da kreativne sposobnosti svih medicinskih stručnjaka usmerimo ka zadacima društvene medicine.

Trenutno smo na kraju jedne epohe, i to ne samo ovde na Kubi. Bez obzira na to što se nada ili govori suprotno, oblik kapitalizma koji smo poznavali, u kojem smo odgajani i pod kojim smo patili, biva poražen u celom svetu. Monopoli se ruše; kolektivna nauka svakodnevno donosi nove i važne trijumfe. U Amerikama smo imali ponosnu i odanu dužnost da budemo avangarda pokreta oslobođenja koji je davno započeo na drugim potčinjenim kontinentima, Africi i Aziji. Ovako duboka društvena promena zahteva isto tako duboke promene u mentalnoj strukturi ljudi.

Individualizam, u formi pojedinačne akcije jedne osobe u socijalnom miljeu, mora da nestane na Kubi. Ubuduće individualizam bi trebalo da bude efikasno korišćenje cele individue za apsolutnu korist kolektiva. Nije dovoljno da se ova ideja razume danas, da vi svi shvatate stvari koje izgovaram i da ste spremni da mislite malo o sadašnjosti, prošlosti i kako bi to trebalo da izgleda u budućnosti. Da bi se promenio način razmišljanja, potrebno je proći kroz temeljnu promenu iznutra i svedočiti temeljnim promenama spolja, posebno u učinku naših dužnosti i obaveza prema društvu.

Te promene spolja se događaju na Kubi svaki dan. Jedan način upoznavanja revolucije i spoznavanja energije koja se čuvala u rezervi, u dubokom snu među ljudima, jeste da se poseti cela Kuba i da se vide zadruge i radni centri koji su u razvoju. I jedan način dolaska do srži zdravstvenih pitanja nije samo poseta i površno upoznavanje sa ljudima koji čine te zadruge i centre, već otkrivanje od kojih bolesti boluju, koje su njihove patnje, šta ih je tištilo godinama, i kako izgleda nasleđe vekova represije i potpune potčinjenosti. Lekar, medicinski radnik, mora zaći u suštinu svog novog posla, a to je čovek u masi, čovek unutar kolektiva (društva).

Uvek, bez obzira na dešavanja u svetu, lekar je veoma blizak sa svojim pacijentom i poznaje ga u dušu. Pošto je on taj koji napada i ublažava bol, on sprovodi neprocenjiv rad i veliku društvenu odgovornost.

Pre nekoliko meseci ovde u Havani desilo se da grupa svršenih lekara nije htela da ide u ruralne kubanske krajeve, već je tražila nadoknadu pre nego što bi pristali da idu. Iz ugla prošlosti, to je najlogičnija stvar na svetu da se dogodi; u najmanju ruku, mogu u potpunosti to da razumem. Ova situacija osvežava moje pamćenje kada sam i sam slično razmišljao pre nekoliko godina. Moja životna priča iznova je o gladijatoru pobunjeniku, usamljenom borcu koji želi da obezbedi svetliju budućnost, bolje uslove i da učini validnom potrebu ljudi za njim.

Međutim, šta bi se dogodilo kada bi umesto ovih momaka, čije porodice su generalno mogle da plate njihovo školovanje, drugi manje imućni upravo završili formalno obrazovanje i počinjali svoje karijere? Šta bi bilo da je dve-tri stotine seljaka izašlo, recimo magijom, iz univerzitetskih sala?

Ono što bi se jednostavno desilo jeste da bi seljaci odmah i sa bezrezervnim entuzijazmom potrčali da pomognu svojoj braći. Tražili bi najteže i najodgovornije poslove kako bi pokazali da godine studija koje su dobili nisu date uzalud. Biće ono što će se dogoditi za šest-sedam godina, kada novi studenti, deca radnika i seljaka, budu stekli stručne diplome svih vrsta.

Ali ne smemo da gledamo na budućnost fatalistički i sve ljude razdvajati na decu radničke i seljačke klase ili kontrarevolucionare, jer je to uprošćeno, jer nije ni tačno, i zato što ne postoji ništa što vaspitava časnog čoveka više od proživljavanja revolucije. Niko od nas, niko od te prve grupe koja se iskrcala sa Granme i nastanila na Sijera Maestri, i naučila da poštuje seljaka i radnika koji su živeli pored, nije imala seljačko ili radničko poreklo. Naravno, bilo je onih koji su morali da rade, koji su u detinjstvu oskudevali u nekoj meri; ali, glad, ono što se zove prava glad, bila je nešto što niko od nas nije iskusio. Ali, počeli smo to da znamo za dve duge godine na Sijera Maestri. A onda su mnoge stvari postale vrlo jasne.

Mi, koji smo strogo kažnjavali bilo koga ko je dirao privatnu svojinu čak i bogatih seljaka ili zemljoposednika, smo doveli jednog dana 10.000 grla stoke na Sijeru i prosto rekli seljacima “jedite”. A seljaci, prvi put posle dugo vremena, neki po prvi put u životu, jeli su govedinu.

Poštovanje koje smo gajili prema svetom imovinskom pravu na tih deset hiljada grla stoke izgubljeno je tokom oružane bitke, a mi smo savršeno shvatili da život jednog ljudskog bića vredi milion puta više od celokupne imovine najbogatijeg čoveka na planeti. I mi smo to naučili; mi, koji nismo bili ni iz radničke ni iz seljačke klase. I hoćemo li mi reći drugima, mi koji smo bili privilegovani, da ni ostali ljudi na Kubi to ne mogu naučiti? Da, oni to mogu da nauče, a osim toga, revolucija danas zahteva da to nauče, zahteva da se dobro razume da je mnogo važniji od dobre naknade ponos služenja bližnjem; da je mnogo definitivnija i mnogo trajnija od sveg zlata koje se može nakupiti zahvalnost jednog naroda. I svaki lekar u krugu svoje delatnosti može i mora da akumulira to dragoceno blago, zahvalnost svog naroda.

Moramo, potom, da počnemo sa brisanjem starih koncepcija i da počnemo da se sve više približavamo narodu i da budemo oprezni. Moramo im prići drugačije nego ranije. Svi ćete vi reći: “Ne, ja volim ljude. Ja obožavam da pričam sa radnicima i seljacima i ja idem nedeljom tamo-vamo da ih vidim”. Međutim, tu smo praktikovali milostinju, a šta bi trebalo da praktikujemo je solidarnost. Ne bi trebalo da odlazimo među narod govoreći: “Eto nas. Došli smo da vas udostojimo našeg prisustva, da vas naučimo našu nauku, da vam ukažemo na vaše greške, vaš nedostatak kulture, neznanje osnovne kulture”. Umesto toga trebalo bi da idemo otvorenog uma i duha punog skromnosti da učimo iz tog ogromnog izvora mudrosti koji je u narodu.

Kasnije ćemo u mnogo navrata shvatiti koliko smo grešili u koncepcijama koje su bile toliko poznate da su postale deo nas i automatski deo našeg razmišljanja. Često moramo da promenimo naše koncepte, ne samo opšte koncepcije kao što su socijalne ili filozofske, već ponekad i naše medicinske.

Uvidećemo da bolesti ne moraju uvek da se leče kao što to rade u urbanim velikim bolnicama. Uvidećemo da bi lekar trebalo da bude farmer i da sadi novu hranu i seje, sopstvenim primerom, želju za boljom ishranom, raznovrsnost kubanske nutritivne strukture, koja je ograničena, prilično siromašna, u jednoj od poljoprivredom i potencijalom najplodnijih zemalja na svetu. Potom ćemo uvideti kako bi trebalo, u ovim okolnostima, da budemo pedagoški a nekad i veoma pedagoški orijentisani. Biće nužno da budemo i političari takođe, i da kao prvo ne idemo među narod da im prosipamo našu mudrost. Mi moramo, zauzvrat, da pokažemo da smo spremni da učimo od naroda i da zajedno nosimo teret velike i prelepe zajedničke akcije: građenja nove Kube.

Mnogi koraci su već preduzeti. Postoji razdaljina koja se ne može izmeriti običnim sredstvima između tog prvog dana januara 1959. i danas. Većina ljudi je odavno shvatila da ovde nije pao samo diktator, već i sistem. Sada dolazi deo koji ljudi moraju naučiti, da na ruševinama raspadnutog sistema moramo izgraditi novi sistem koji će doneti apsolutnu sreću naroda.

Ja se sećam da je u prvim mesecima prošle godine drug Giljen stigao iz Argentine. On je jednako veliki pesnik kao što je bio i ranije, iako su njegove knjige možda prevedene u jedan ili dva jezika manje, on dobija nove čitaoce svaki dan u svim jezicima sveta. On je bio i ostao isti čovek. Kako god, njemu je bilo teško da čita svoju poeziju ovde, koja je bila popularna poezija, poezija naroda, jer je to bilo tokom prve epohe, epohe predrasuda. I nikome nije palo na pamet da je iz godine u godinu sa nepokolebljivom posvećenošću pesnik Giljen stavljao sav svoj izanvredan dar za poeziju u službu naroda i u službu uverenja u koja je verovao. Ljudi su njega videli, ne kao slavu ličnost Kube, nego kao predstavnika političke stranke koja je bila tabu.

Sada je sve to zaboravljeno. Naučili smo da ne može biti podela zbog različitih gledišta oko pojedinih unutrašnjih pitanja naše zemlje ako imamo zajedničkog neprijatelja i zajednički cilj. Ono oko čega se moramo dogovoriti jeste da li imamo zajedničkog neprijatelja i da li pokušavamo da postignemo zajednički cilj ili ne.

Do sad smo postali ubeđeni da definitivno postoji zajednički neprijatelj. Niko aktivno ne traži da li postoji neko ko bi mogao da načuje – možda neki agent iz ambasade koji bi preneo informacije – pre nego što da mišljenje protiv monopola, pre nego što jasno kaže: “Naš neprijatelj, i neprijatelj svih Amerikanaca, jeste monopolistička vlada Sjedinjenih Američkih Država.”. Ukoliko sad svi znaju da je to neprijatelj i da postaje jasno, takođe, da bilo ko ko se bori protiv tog neprijatelja ima nešto zajedničko sa nama, tada dolazimo do drugog dela. Sada, za Kubu, šta su naši ciljevi? Šta želimo? Da li ili ne želimo zadovoljstvo naroda? Da li se mi ili ne, borimo za potpuno ekonomsko oslobođenje Kube?

Da li se borimo ili ne borimo da budemo slobodna nacija među slobodnim nacijama, bez pripadnosti nijednom vojnom bloku, a da ne moramo da konsultujemo ambasadu bilo koje velike sile na zemlji o bilo kojoj unutrašnjoj ili spoljnoj meri koja će se ovde preduzeti? Ako planiramo da preraspodelimo bogatstvo onih koji imaju previše da bismo ga dali onima koji nemaju ništa; ako nameravamo da kreativni rad učinimo svakodnevnim živahnim izvorom sve naše sreće, onda imamo ciljeve prema kojima treba da radimo. I svako ko ima iste ciljeve je naš prijatelj. Ako on osim toga ima i druge koncepcije, ako pripada nekoj drugoj organizaciji, to su nebitne stvari.

U trenucima velike opasnosti, velikih tenzija i velikih stvaranja, šta se računa su veliki neprijatelji i veliki ciljevi. Ako smo se to već dogovorili, ako sad svi znamo kuda idemo – ostavite gubitnike da tuguju – a mi da počnemo sa našim poslom.

Rekao sam vam da biste bili revolucionari, prvo morate imati revoluciju. Imamo je. Zatim, morate znati ljude sa kojima ćete raditi. Mislim da se još nismo dobro upoznali, da moramo još neko vreme da radimo na tome. Pitate me koji su to još načini za upoznavanje ljudi pored života u zadrugama i rada u njima. To ne može svako da radi, no postoji mnogo mesta gde je je prisustvo medicinskog radnika veoma važno. Rekao bih da su revolucionarne milicije jedno od velikih otelotvorenja solidarnosti kubanskog naroda. Milicije sada daju novu funkciju lekaru i pripremaju ga za ono što je donedavno bila tužna i gotovo kobna stvarnost za Kubu, a to je da ćemo biti žrtva oružanog napada velikog opsega.

Dužnost mi je da vas upozorim da lekar, i u funkciji vojnika i revolucionara, treba da bude lekar. Ne bi trebalo da ponavljate istu grešku koju smo mi napravili na Sijeri. Ili možda to i nije bila greška, ali svi drugovi medicinari iz tog perioda znaju o čemu govorim. Nama se činilo da nije časno ostati pored ranjenih ili bolesnih, te smo gledali da na bilo koji način zgrabimo puške i dokažemo na frontu šta možemo.

Sada su uslovi drugačiji, a nove armije koje se formiraju za odbranu zemlje moraju biti vojske sa drugačijom taktikom. Lekar će imati ogroman značaj u planu nove vojske. Mora da nastavi da bude lekar, što je jedan od najlepših zadataka koji postoje i jedan od najvažnijih u ratu. I ne samo lekar, već i medicinske sestre, laboratorijski tehničari, svi oni koji se posvete ovoj baš ljudskoj profesiji su od najveće važnosti.

Iako nam je latentna pretnja poznata a mi u pripremama da odgovorimo na mržnju koja još uvek “visi u vazduhu”, moramo da prestano da mislimo samo o tome. Ukoliko se posvetimo samo pripremama za rat, nećemo biti u stanju da se posvetimo kreativnim poslovima. Sav trud i novac koji se uloži u pripremanje vojne akcije je bačen trud i uzaludno potrošen novac. Na žalost, mi to moramo da radimo, jer i dalje postoje drugi koji se pripremaju. Ali – ovo govorim potpuno iskreno i kao jedan častan vojnik – istina je da me najviše rastuži kad vidim da je novac otišao iz trezora Narodne banke kako bi se kupilo neko oružje.

Kako god, milicije imaju funkciju u mirnodopskim uslovima; milicije treba da budu, u naseljenim centrima, oruđe koje ujedinjuje narod. Treba praktikovati izuzetnu solidarnost, a kako mi je rečeno to se praktikuje u milicijama lekara. U vreme opasnosti treba odmah da krenu da rešavaju probleme siromašnog naroda Kube. Milicije takođe nude priliku i da žive zajedno, spojeni i izjednačeni po uniformi, sa muškarcima svih društvenih klasa Kube.

Ako mi, zdravstveni radnici – dozvolite mi da koristim ovu titulu koju sam zaboravio vremenom – smo uspešni, ako mi koristimo oružje solidarnosti, ako mi znamo naše ciljeve, poznajemo neprijatelja, i znamo u kom pravcu da delujemo, onda sve što je ostalo da znamo je put koji treba preći svaki dan. A taj deo nam niko ne može pokazati; taj deo je lično putovanje svakog pojedinca. To je ono što će ta osoba da radi svaki dan, šta će usvojiti iz ličnog iskustva, i šta će od sebe dati svojoj profesiji i blagostanju naroda.

Sada kada imamo sve elemente za naš pohod ka budućnosti, setimo se Martijevog4 saveta. Iako ga u ovom trenutku ignorišem, treba ga stalno pratiti: “Najbolji način da se nešto saopšti je kroz rad”. Hajdemo, dakle, da marširamo ka budućnosti Kube.

 

Izvor: Ernesto Che Guevara, On Revolutionary Medicine, Che Guevara Internet Archive (marxists.org), 1999; trans. Beth Kurti

Prevod sa engleskog: Nikola Prpa

Priprema: Princip.info

 

Liked it? Take a second to support Aleksandar Pekic on Patreon!


  1. Bivši predsednik Gvatemale, učesnik Gvatemalske revolucije, smaknut u državnom udaru 1954. godine. 

  2. Bivši sekretar SAD. 

  3. Bivši predsednik Gvatemale koji je na vlast došao državnim udarom uz pomoć SAD. 

  4. Hoze Marti, borac za nezavisnost Kube od Španije 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.