V. I. Lenjin – Remećenje jedinstva pod okriljem povika za jedinstvo

Pitanja današnjeg pokreta radničke klase u mnogim su aspektima istrošena pitanja, posebno za predstavnike nedavne prošlosti tog pokreta (tj. faze koja se istorijski upravo približila kraju). Ovo se pre svega odnosi na pitanja takozvanog frakcionalizma, cepanja i tako dalje. Često možemo čuti kako intelektualci iz pokreta radničke klase nervozno, grozničavo i gotovo histerično pozivaju da se ne potežu ova istrošena pitanja. Oni koji su iskusili duge godine borbe između različitih trendova među marksistima 1900—01, na primer, možda prirodno misle da je suvišno ponavljati mnoge argumente na temu ovih istrošenih pitanja.

Ali danas nije ostalo mnogo onih koji su učestvovali u četrnaestogodišnjim sukobima među marksistima. Velika većina radnika koji sada čine redove marksista ili se ne seća starih sukoba ili nikada za njih nije čula. Pretežnoj većini (kao što je slučajno pokazala anketa javnog mnjenja u našem časopisu) ova istrošena pitanja izazivaju veliko interesovanje. Stoga nameravamo da se njima pozabavimo, nakon što ih je iznova pokrenuo (a za mlađu generaciju radnika ona su zaista nova), Trockijev „nefrakcionaški radnički dnevnik“ Borba.

I. „FRAKCIONALIZAM“

Trocki svoj novi časopis naziva „nefrakcionaškim“. Tu reč stavlja u gornji red svojih oglasa; naglašava je u svakom tonu, u uredničkim člancima same Borbe, kao i u listu likvidatora Severnaja rabočaja gazeta, koji je objavio članak Trockog o Borbi, pre nego što je ova počela sa radom.

Šta je taj „nefrakcionalizam“?

Trockijev „radnički dnevnik“ je zapravo Trockijev časopis za radnike, pošto u njemu nema ni traga radničkoj inicijativi, niti bilo kakve veze sa organizacijama radničke klase. U želji da piše u popularnom stilu, Trocki u svom časopisu za radnike objašnjava čitaocima značenje stranih reči kao što su „teritorija“, „faktor“ i tako dalje.

Vrlo dobro. Ali zašto radnicima takođe ne objasniti značenje reči „nefrakcionalizam“? Da li je ta reč razumljivija od reči „teritorija“ i „faktor“? Ne, to nije razlog. Razlog je taj što etiketu „nefrakcionalizam“ koriste najgori predstavnici najgorih ostataka frakcionalizma kako bi zavarali mlađu generaciju radnika. Vredi posvetiti malo vremena objašnjavanju ovoga.

Grupne podele bile su glavna karakteristika Socijaldemokratske partije tokom određenog istorijskog perioda. Koji period? Od 1903. do 1911.

Da bismo jasnije objasnili prirodu ove podele grupa, moramo se setiti konkretnih uslova koji su postojali, recimo, 1906—07. U to vreme Partija je bila jedinstvena, nije bilo podele, već je postojala podela na grupe, tj. u ujedinjenoj partiji postojale su dve grupe, dve praktično odvojene organizacije. Lokalne radničke organizacije bile su ujedinjene, ali su po svakom važnom pitanju dve grupe osmislile dva različita seta taktika. Zagovornici dotičnih taktika međusobno su se sporili u udruženim radničkim organizacijama, a o pitanjima se odlučivalo većinom glasova. Jedna grupa je poražena na Stokholmskom kongresu jedinstva (1906), druga je poražena na Londonskom kongresu jedinstva (1907).

To su opštepoznate činjenice u istoriji organizovanog marksizma u Rusiji. Dovoljno je prisetiti se ovih opštepoznatih činjenica da bismo shvatili koje očigledne laži širi Trocki.

Preko dve godine, od 1912. godine, među organizovanim marksistima u Rusiji nema frakcionašenja, nema sporova oko taktike u udruženim organizacijama, na ujedinjenim konferencijama i kongresima. Došlo je do potpunog odvajanja Partije – koja je u januaru 1912. formalno objavila da joj likvidatori ne pripadaju – i likvidatora. Trocki često ovo stanje naziva „rascepom“, a kasnije ćemo se pozabaviti ovim nazivom. Ali ostaje nesumnjiva činjenica da termin „frakcionalizam“ odstupa od istine.

Kao što smo rekli, ovaj termin je ponavljanje, nekritičko, nerazumno, besmisleno ponavljanje onoga što je juče bilo tačno, tj. u periodu koji je već prošao. Kada nam Trocki govori o „haosu prepirki“ (vidi br. 1, str. 5, 6), odmah shvatamo u kom periodu prošlosti njegove reči odjekuju.

Razmotrite sadašnje stanje stvari sa stanovišta mladih ruskih radnika koji sada čine devet desetina organizovanih marksista u Rusiji. Oni vide tri masovna izražavanja različitih stavova ili trendova u radničkom pokretu: pravdisti okupljeni oko novina u tiražu od 40.000; likvidatori (tiraž 15.000) i levi narodnici (tiraž 10.000). Brojevi tiraža čitaocu govore o masovnom karakteru datih načela.

Postavlja se pitanje: kakve veze sa tim ima „haos“? Svi znaju da Trocki voli visokozvučne i prazne fraze. Ali krilatica „haos“ nije samo stvar frazerstva; ona takođe označava presađivanje, tačnije, uzaludni pokušaj presađivanja na rusko tlo, u sadašnjem periodu, onih odnosa koji su u inostranstvu postojali u ranijem periodu. To je cela poenta.

Ne postoji nikakav „haos“ u borbi između marksista i narodnika. To se, nadamo se, čak ni Trocki neće usuditi poreći. Borba između marksista i narodnjaka traje više od trideset godina, otkako je marksizam nastao. Uzrok ove borbe je radikalno razilaženje interesa i gledišta dveju različitih klasa, proletarijata i seljaštva. Ako negde postoji „haos“, to je u glavama glupaka koji to ne razumeju.

Šta onda preostaje? „Haos“ u borbi između marksista i likvidatora? To je takođe pogrešno, jer se borba protiv trenda, koji je čitava Partija prepoznala kao trend i osudila još 1908. godine, ne može nazvati haosom. I svako ko je i najmanje upoznat sa istorijom marksizma u Rusiji zna da je likvidacionizam najtešnje i neraskidivo povezan, čak i u pogledu njegovih vođa i pristalica, sa menjševizmom (1903—08) i ekonomizmom (1894—1903). Shodno tome, i ovde imamo istoriju koja se proteže skoro dvadeset godina. Smatranje istorije sopstvene partije „haosom“ otkriva neoprostivu prazninu u glavi.

Sada ćemo ispitati sadašnju situaciju sa stanovišta Pariza ili Beča. Odjednom se menja cela slika. Pored pravdista i likvidatora, vidimo najmanje pet ruskih grupa koje pretenduju na članstvo u jednoj istoj Socijaldemokratskoj partiji: grupa Trockog, dve grupe vperiodista, „propartijski boljševici“ i „propartijski menjševici“. Svi marksisti u Parizu i Beču (u svrhu ilustracije uzimam dva najveća centra) su toga savršeno svesni. Ovde je Trocki u određenom smislu u pravu; ovo je zaista podela na grupe, zaista haos!

Tu imamo grupe unutar Partije, tj. nominalno jedinstvo (svi tvrde da pripadaju jednoj strani) i stvarno nejedinstvo (jer su, u stvari, sve grupe nezavisne jedne od drugih i međusobno pregovaraju kao suverene).

„Haos“, tj. odsustvo (1) objektivnog i proverljivog dokaza da su ove grupe povezane sa pokretom radničke klase u Rusiji i (2) odsustvo bilo kakvih podataka koji bi nam omogućili da sudimo o stvarnoj ideološkoj i političkoj fiziognomiji ovih grupa. Uzmimo period od dve pune godine – 1912. i 1913. Kao što svi znaju, ovo je bio period oživljavanja i uspona radničke klase, kada svaki trend ili tendencija manje ili više masovnog karaktera (a u politici je ovaj masovni karakter sam po sebi značajan) nije mogao a da ne izvrši određeni uticaj na izbore za Četvrtu dumu, štrajkački pokret, legalne novine, sindikate, predizbornu kampanju osiguranja, itd. Tokom te dve godine nijedna od ovih pet grupa u inostranstvu nije se ni najmanje istakla u bilo kojoj od upravo nabrojanih aktivnosti masovnog pokreta radničke klase u Rusiji!

To je lako proverljiva činjenica. I ta činjenica dokazuje da smo bili u pravu kad smo Trockog nazvali predstavnikom „najgorih ostataka frakcionalizma“.

Iako tvrdi da nije frakcionaš, Trocki je poznat svima koji su najmanje upoznati sa radničkom klasom u Rusiji kao predstavnik „Trockijeve frakcije“. Tu imamo grupnu podelu, jer vidimo dva suštinska simptoma toga: (1) nominalno priznavanje jedinstva i (2) grupna segregacija u realnosti. Tu postoje ostaci grupnih podela, jer ne postoje dokazi o bilo kakvoj stvarnoj vezi sa masovnim pokretom radničke klase u Rusiji.

I na kraju, to je najgori oblik grupne podele, jer ne postoji ideološka i politička određenost. Ne može se poreći da je ta određenost svojstvena i pravdistima (čak i naš žestoki protivnik L. Martov priznaje da stojimo „čvrsto i disciplinovano“ oko opštepoznatih formalnih odluka o svim pitanjima) i likvidatorima (oni, ili u svakom slučaju najistaknutiji od njih, imaju vrlo određene osobine, naime liberalne, a ne marksističke).

Ne može se poreći da neke od grupa koje, poput Trockijeve, zaista postoje isključivo sa bečke i pariske, ali nikako sa ruske tačke gledišta, poseduju izvestan stepen određenosti. Na primer, mahističke teorije grupe vperiodista su određene; odlučno odbacivanje ovih teorija i odbrana marksizma, pored teorijske osude likvidacionizma, od strane „propartijskih menjševika“, takođe su određene.

Trocki, međutim, nema nikakvu ideološku i političku određenost, jer je njegov patent za „nefrakcionalizam“, kao što ćemo uskoro videti detaljnije, samo patent za slobodno prebacivanje iz jedne grupe u drugu.

Da sumiram:

1) Trocki ne objašnjava, niti razume, istorijski značaj ideoloških nesuglasica među raznim marksističkim trendovima i grupama, mada se ta neslaganja provlače kroz dvadeset godina istorije socijaldemokratije i tiču se osnovnih pitanja današnjice (kao što ćemo pokazati kasnije);

2) Trocki ne razume da su glavne specifične karakteristike grupnih podela nominalno priznavanje jedinstva i stvarno nejedinstvo;

3) Pod okriljem „nefrakcionašenja“, Trocki zagovara interese grupe u inostranstvu kojoj posebno nedostaju određeni principi i koja nema bazu u pokretu radničke klase u Rusiji.

Nije zlato sve što sija. U frazama Trockog ima mnogo sjaja i zvučnosti, ali beznačajnih.

II. PODELA

„Iako ne postoji podela na grupe, tj. nominalno priznavanje jedinstva, ali stvarna razdvojenost, među vama, pravdisti, postoji nešto gore, naime, taktika cepanja“, rečeno nam je. Upravo nam to govori Trocki. U nemogućnosti da osmisli sopstvene ideje ili da poveže argumente, u jednom trenutku bunca protiv podele na grupe, a u sledećem viče: „Taktika cepanja donosi jednu samoubilačku pobedu za drugom“. (Br. 1, str. 6)

Ova izjava se može popraviti samo na jedan način: „pravdisti nižu jednu pobedu za drugom“ (ovo je objektivna, proverljiva činjenica, utvrđena proučavanjem masovnog pokreta radničke klase u Rusiji tokom, recimo, 1912. i 1913. godine), ali Ja, Trocki, osuđujem pravdiste (1) kao razdvajače i (2) kao samoubilačke političare.

Hajde da to ispitamo.

Pre svega moramo izraziti zahvalnost Trockom. Nedavno (od avgusta 1912. do februara 1914) je delio mišljenje sa F. Danom, koji je, kao što je poznato, pretio da će „ubiti” antilikvidacionizam i pozivao druge da to učine. Trenutno Trocki ne preti da će „ubiti“ naš trend (i našu partiju – ne ljuti se, građanine Trocki, to je istina!), on proriče da će se sam od sebe ubiti!

Ovo je mnogo blaže, zar ne? Gotovo „nefrakcionalno“, zar ne? Ali, šalu na stranu (mada je šala jedini način da se blaže uzvrati na Trockijevo frazerstvo). „Samoubistvo“ je puka fraza, puki „trockizam“.

Taktika rascepa je teška politička optužba. Ovu optužbu protiv nas u hiljadu različitih tonova ponavljaju likvidatori i sve gore nabrojane grupe, koje sa stanovišta Pariza i Beča zapravo postoje. I svi oni ponavljaju ovu tešku političku optužbu na neverovatno neozbiljan način. Pogledajte Trockog. Priznao je da „taktika rascepa osvaja [čitaj: pravdisti osvajaju] jednu samoubilačku pobedu za drugom“. Ovome dodaje:

„Brojni napredni radnici, u stanju krajnje političke zbunjenosti, često postaju aktivni agenti raskola.“ (Br. 1, str. 6)

Nisu li ove reči sjajan primer neodgovornosti po ovom pitanju?

Optužujete nas da stvaramo razdor kada je sve ono što vidimo ispred sebe u areni radničkog pokreta u Rusiji likvidacionizam. Dakle, mislite da je naš stav prema likvidacionizmu pogrešan? Zapravo, sve grupe u inostranstvu koje smo gore nabrojali, bez obzira koliko se međusobno razlikuju, saglasne su da je naš stav prema likvidacionizmu pogrešan, da je to stav „cepača“. To takođe otkriva sličnost (i prilično blisko političko srodstvo) između svih ovih grupa i likvidatora.

Ako je naš stav prema likvidacionizmu u principu pogrešan u teoriji, onda bi Trocki to trebalo da kaže direktno, i jasno, bez dvosmislenosti, navede zašto misli da je to pogrešno. Ali Trocki je godinama izbegavao ovu izuzetno važnu tačku. Ako je iskustvo pokreta pokazalo da je naš stav prema likvidacionizmu pogrešan u praksi, onda bi to iskustvo trebalo analizirati; ali Trocki ni to ne uspeva. „Brojni napredni radnici“, priznaje on, „postaju aktivni agenti raskola“ (čitaj: aktivni agenti pravdističke linije, taktike, sistema i organizacije).

Šta je uzrok žalosne činjenice, koju, kako priznaje Trocki, potvrđuje i iskustvo, da se napredni radnici, brojni napredni radnici, zalažu za Pravdu?

„Potpuna politička zbunjenost“ ovih naprednih radnika, odgovara Trocki.

Nepotrebno je reći da je ovo objašnjenje veoma laskavo Trockom, likvidatorima i onim grupama u inostranstvu. Trocki je ljubitelj korišćenja – sa stavom eksperta – pompezne i zvučne fraze da objasni istorijske pojave na način koji mu laska. Budući da „brojni napredni radnici“ postaju „aktivni agenti“ političke i partijske linije koja se ne uklapa u liniju Trockog, Trocki to pitanje rešava bez oklevanja: ovi napredni radnici su „u stanju krajnje političke zbunjenosti“, dok je on, Trocki, očigledno „u stanju“ političke čvrstine i jasnoće i drži se prave linije! … I, onda taj isti Trocki, busajući se u prsa, besni protiv frakcionašenja, parohijalizma i napora intelektualaca da nametnu svoju volju radnicima!

Čitajući takve stvari, čovek ne može da se ne zapita da li takvi glasovi dolaze iz ludnice.

Partija je pitanje likvidacionizma i njegove osude stavila pred „napredne radnike“ još 1908. godine, dok je pitanje „odvajanja“ od vrlo određene grupe likvidatora (konkretno, grupe Naša zarja) – tj. da je jedini način da se izgradi Partija bio bez ove grupe i u opoziciji njoj – to je pitanje pokrenuto u januaru 1912, pre više od dve godine. Ogromna većina naprednih radnika izjasnila se za podržavanje „linije januara (1912)“. Sam Trocki priznaje ovu činjenicu kada govori o „pobedama“ i o „brojnim naprednim radnicima“, ali pokušava da se izmigolji iz toga prostim uvredama ovih naprednih radnika, nazivajući ih „cepačima“ i „politički zbunjenima“!

Iz ovih činjenica zdravi ljudi izvući će drugačiji zaključak. Tamo gde se većina klasno svesnih radnika okupila oko preciznih i određenih odluka, tamo ćemo pronaći jedinstvo mišljenja i delovanja, tamo ćemo pronaći partijski duh i Partiju. A, tamo gde vidimo likvidatore koje su radnici „uklonili sa funkcije“ ili pola tuceta grupa izvan Rusije, koje dve godine nisu prezentovale nikakav dokaz da su povezane sa masovnim radničkim pokretom u Rusiji, zaista ćemo naći zbunjenost i podele. Pokušavajući sada da ubedi radnike da ne sprovode odluke te „ujedinjene celine“, koju marksistički pravdisti prepoznaju, Trocki pokušava da poremeti pokret i da izazove raskol.

Ti napori su uzaludni, ali moramo razotkriti arogantne umišljene vođe intelektualističkih grupa, koji, iako sami izazivaju rascepe, vrište o tome da drugi čine podele; koji, nakon što su pretrpeli krajnji poraz od „naprednih radnika“ u protekle dve ili više godina, sa neverovatnom drskošću koče odluke i volju ovih naprednih radnika i nazivaju ih „politički zbunjenima“. To su u potpunosti metode Nozdreva ili „Jude“ Golovjova.

Kao odgovor na ove ponovljene povike o rascepu i ispunjavanju svoje dužnosti publiciste, neću se umoriti od ponavljanja preciznih i neoborivih brojki. U Drugoj dumi, 47% poslanika koje je izabrala radnička kurija bili su boljševici, u Trećoj dumi 50% bili su boljševici, a u Četvrtoj dumi 67%.

Tamo imate većinu „naprednih radnika“, tamo imate Partiju; tamo imate jedinstvo mišljenja i delovanja većine klasno svesnih radnika.

Na to likvidatori kažu (vidi Bulkin, L. M., u Naša zarja br. 3) da svoje argumente zasnivamo na Stolipinovim kurijama. Ovo je glup i beskrupulozan argument. Nemci svoj uspeh mere prema rezultatima izbora sprovedenih prema Bizmarkovom izbornom zakonu, koji isključuje žene. Samo ljudi lišeni razuma bi zamerali nemačkim marksistima što mere sopstvene uspehe prema postojećem izbornom zakonu, a da ni najmanje nisu opravdali njegova reakcionarna ograničenja.

I mi smo, bez opravdanja kurija, ili sistema kurije, merili svoje uspehe prema postojećem izbornom zakonu. Bilo je kurija u svim izborima za Dumu; a unutar radničke kurije, unutar redova Socijaldemokratije, došlo je do potpunog zamaha na likvidatore. Oni koji ne žele da zavaravaju sebe i druge moraju priznati ovu objektivnu činjenicu, naime, pobedu jedinstva radničke klase nad likvidatorima.

Drugi argument je jednako „pametan“: „Menjševici i likvidatori glasali su (ili su učestvovali u izboru) za takvog i takvog boljševika“. Sjajno! Ali, ne odnosi li se ista stvar na 53% neboljševičkih poslanika ponovo izabranih u Drugu dumu, i na 50% izabranih u Treću dumu i na 33% izabranih u Četvrtu dumu?

Ako bismo, umesto podataka o izabranim poslanicima, mogli dobiti podatke o biračima, ili delegatima radnika itd., rado bismo ih citirali. Ali ove detaljnije cifre nisu dostupne, pa shodno tome „osporavači“ ljudima jednostavno bacaju prašinu u oči.

Ali šta je sa brojkama radničkih grupa koje su pomagale štampu različitih trendova? Tokom dve godine (1912. i 1913) 2.801 grupa pomagala je Pravdi, a 750 Luču. Ove brojke su proverive i niko ih nije pokušao opovrgnuti.

Gde je jedinstvo akcije i volje većine „naprednih radnika“, a gde je nepokoravanje volji većine?

Trockijev „nefrakcionalizam“ je zapravo taktika razdora time što besramno narušava volju većine radnika.

III. RASPAD AVGUSTOVSKOG BLOKA

Ali postoji još jedan, i to vrlo važan, metod za proveru ispravnosti i istinitosti optužbi Trockog o taktikama cepanja.

Smatrate li da su „lenjinisti“ ti koji se razdvajaju? Dobro, pretpostavimo da ste u pravu.

Ali ako jeste, zašto sve ostale sekcije i grupe nisu dokazale da je moguće jedinstvo sa likvidatorima bez „lenjinista“, a protiv „cepača“? Ako smo mi cepači, zašto se niste vi, unifikatori, ujedinili među sobom, a sa likvidatorima? Da ste to učinili, radnicima biste delima dokazali da je jedinstvo moguće i korisno!

Pređimo na hronologiju događaja.

U januaru 1912. godine, „lenjinistički“ „cepači“ izjavili su da su partija bez i protiv likvidatora.

U martu 1912. godine sve grupe i „frakcije“: likvidatori, trockisti, vperiodisti, „propartijski boljševici“ i „propartijski menjševici“, u svojim ruskim vestima i u kolumnama nemačkih socijaldemokratskih novina, udružili su se protiv ovih „cepača“. Svi oni su nas jednoglasno, horski i složno klevetali i nazivali „uzurpatorima“, „mistifikatorima“ i drugim ne manje nežnim nazivima.

Dobro, gospodo! Ali šta vam je moglo biti lakše od toga da se udružite protiv „uzurpatora“ i da „naprednim radnicima“ date primer jedinstva? Da li hoćete da kažete da vas napredni radnici ne bi podržali da su videli, s jedne strane, jedinstvo svih protiv uzurpatora, a sa druge, izolovane „uzurpatore“, „cepače“ i tako dalje?

Ako nesuglasice samo izmišljaju, ili preuveličavaju, „lenjinisti“ i ako je zaista moguće jedinstvo između likvidatora, plehanovaca, vperiodista, trockista i tako dalje, zašto to niste dokazali tokom protekle dve godine vlastitim primerom?

U avgustu 1912. godine sazvana je konferencija „ujedinitelja“. Nejedinstvo se pokazalo odmah: plehanovci su odbili da prisustvuju; prisustvovali su vperiodisti, ali su izašli nakon protesta i razotkrivanja fiktivnog karaktera celog posla.

Likvidatori, leti, trockisti (Trocki i Semkovski), kavkasci i Sedmorica su se „ujedinili“. Ali jesu li? Tada smo izjavili da nisu, da je ovo samo paravan za prikrivanje likvidacionizma. Da li su događaji opovrgli našu izjavu?

Tačno osamnaest meseci kasnije, u februaru 1914, ispostavilo se:

da se Sedmorica razilaze. Burjanov ih je napustio;
da u preostaloj novoj „Šestici“ Čkeidze i Tuljakov, ili neko drugi, nisu mogli da se vide oči u oči i spreme odgovor Plehanovu. U štampi su izjavili da će mu odgovoriti, ali nisu mogli;
da se Trocki, koji je pre mnogo meseci praktično nestao iz kolumni Sreće, otcepio i pokrenuo „svoj“ časopis Borba. Nazvavši ovaj časopis „nefrakcionaškim“, Trocki jasno (jasno je onima koji su uopšte upoznati sa tom temom) nagoveštava da su se po njegovom, Trockijevom mišljenju, Naša zarja i Luč pokazali „frakcionaškim“, tj. loši ujedinitelji.

Ako si ujedinitelj, dragi moj Trocki, ako kažeš da je moguće udružiti se sa likvidatorima, ako vi i oni stojite uz „temeljne ideje formulisane u avgustu 1912. godine“ (Borba br. 1, str. 43, uvodna napomena), zašto se ti sam nisi udružio sa likvidatorima u Našoj zarji i Luču?

Kada je, pre nego što se pojavio časopis Trockog, Severnaja rabočaja gazeta objavila neki oštar komentar navodeći da je fiziognomija ovog časopisa bila „nejasna“ i da je u „marksističkim krugovima“ bilo prilično reči o ovom časopisu, Put pravde (No. 37) [2] je prirodno bio dužan da razotkrije ovu laž. Rečeno je: „U marksističkim krugovima se govorilo o tajnom memorandumu koji je Trocki napisao protiv grupe Luč; fiziognomija Trockog i njegovo odvajanje od avgustovskog bloka bili su savršeno „jasni“.

da se poznati vođa kavkaskih likvidatora, koji je napao L. Sedova (za šta su ga F. Dan i saradnici javno izribali), sada pojavio u Borbi. Ostaje „nejasno“ da li kavkasci sada žele da idu sa Trockim ili sa Danom;
da su se letiski marksisti, koji su bili jedina prava organizacija u „avgustovskom bloku“, formalno povukli iz njega, navodeći (1914) u rezoluciji svog poslednjeg kongresa da:

„Pokušaj izmiritelja da se po svaku cenu ujedine sa likvidatorima (avgustovska konferencija 1912) pokazao se besplodnim, a sami ujediniteljii su postali ideološki i politički zavisni od likvidatora.“

Ovu izjavu je, nakon osamnaest meseci iskustva, dala organizacija koja je i sama bila neutralna i nije želela da uspostavi vezu ni sa jednim od dva centra. Ova odluka neutralnih bi trebalo da ima još veću težinu kod Trockog!

Dosta, zar ne?

Oni koji su nas optuživali da smo cepači, da nismo bili voljni da nastavimo sa likvidatorima, sami nisu mogli da nastave sa njima. Avgustovski blok pokazao se kao fikcija i raspao se.

Prikrivajući ovaj raspad od svojih čitalaca, Trocki ih obmanjuje.

Iskustvo naših protivnika pokazalo je da smo u pravu i dokazalo da se sa likvidatorima ne može sarađivati.

IV. SAVET IZMIRITELJA „SEDMORICI“

Uvodni članak u broju 1 Borbe pod naslovom „Rascep u dumskoj grupi“ sadrži savete izmiritelja sedmorici članova Dume naklonjenih likvidacionizmu. Suština ovog saveta sadržana je u sledećim rečima:

„Pre svega konsultujte Šestorku kad god je potrebno postići dogovor sa drugim grupama….“ (str. 29)

Ovo je mudar savet koji je, između ostalog, očigledno uzrok neslaganja Trockog sa likvidatorima Luča. To je mišljenje pravdista od izbijanja sukoba između dve grupe u Dumi, još od usvajanja rezolucije Letnje (1913) konferencije. Ruska Socijaldemokratska laburistička grupa u Dumi ponovila je u štampi, čak i nakon podele, da nastavlja da se drži ove pozicije, uprkos ponovljenim odbijanjima Sedmorice.

Od samog početka, od kada je usvojena rezolucija Letnje konferencije, bili smo i još uvek smo mišljenja da su dogovori o pitanjima koja se tiču aktivnosti u Dumi poželjni i mogući; ako su takvi sporazumi više puta postizani sa malograđanskim seljačkim demokratama (trudovicima), oni su utoliko mogući i potrebniji sa malograđanskim, liberalno-radničkim političarima.

Ne smemo preterivati u nesuglasicama, ali moramo se suočiti sa činjenicama: Sedmorica su ljudi, naklonjeni likvidacionizmu, koji su juče u potpunosti sledili Danov primer, a švrljaju od Dana do Trockog i nazad. Likvidatori su grupa legalista koji su se odvojili od Partije i vode liberalno-radničku politiku. Budući da odbacuju „podzemlje“ (ilegalnu borbu), ne može biti govora o jedinstvu s njima u pitanjima koja se tiču organizacije Partije i pokreta radničke klase. Ko je ikada pomislio drugačije, nije uzeo u obzir prirodu promena koje su se dogodile od 1908. godine.

Ali dogovori o određenim pitanjima sa ovom grupom, koja stoji izvan ili na ivici Partije, naravno da su dozvoljeni: uvek moramo primoravati i ovu grupu, poput trudovika, da bira između politike radnika (pravdista) i liberalne politike. Na primer, na pitanje borbe za slobodu štampe likvidatori su jasno otkrili kolebanje između liberalne formulacije pitanja, koja je odbacila ili previdela ilegalnu štampu, i radničke pozicije suprotne tome.

U okviru politike Dume u kojoj se najvažnija pitanja izvan Dume ne pokreću direktno, dogovori sa sedam poslanika iz liberalnog rada su mogući i poželjni. Po ovom pitanju, Trocki se premestio sa pozicija likvidatora na poziciju partijske Letnje konferencije (1913).

Ne treba zaboraviti, međutim, da za grupu koja stoji van Partije, sporazum ima drugačije značenje od onoga koje ljudi u Partiji podrazumevaju. Za nepartijce „sporazum“ u Dumi podrazumeva „sastavljanje taktičke rezolucije ili linije“. Za partijce on je pokušaj da se drugi angažuju u radu na sprovođenju partijske linije.

Na primer, trudovici nemaju partiju. Oni sporazum vide kao „dobrovoljno“, da tako kažem, „sastavljanje“ linije, danas sa Kadetima, sutra sa socijaldemokratama. Mi, međutim, vidimo nešto sasvim drugo u sporazumu sa trudovicima. Mi već imamo partijske odluke o svim važnim pitanjima taktike i nećemo odstupiti od tih odluka; sporazumom sa trudovicima kanimo da ih pridobijemo na svoju stranu, ubedimo ih da smo u pravu, i ne odbacimo zajedničku akciju protiv Crnih stotina i protiv liberala.

Koliko je Trocki zaboravio (nije se džaba povezao sa likvidatorima) ovu elementarnu razliku između partijskog i nepartijskog gledišta na sporazume, pokazuje njegov sledeći argument:

„Predstavnici Internacionale moraju okupiti dva dela naše podeljene parlamentarne grupe i zajedno sa njima utvrditi tačke saglasnosti i tačke neslaganja …. Detaljna taktička rezolucija koja formuliše principe parlamentarne taktike može biti sastavljena… “ (br. 1, str. 29—30)

Ovde imate karakterističan i tipičan primer likvidacionog izlaganja pitanja! Trockijev časopis zaboravlja Partiju; takve sitnice jedva vredi pamtiti!

Kada se različite partije u Evropi (Trocki voli da govori o evropeizmu) dogovore ili ujedine, ono što oni rade je sledeće: njihovi odgovarajući predstavnici se sastanu i pre svega utvrde tačke neslaganja (upravo ono što je Internacionala predložila u vezi sa Rusijom, bez uključivanja u rezoluciju nepromišljene izjave Kauckog da „stara Partija više ne postoji“). Utvrdivši tačke neslaganja, predstavnici odlučuju koje odluke (rezolucije, uslovi itd.) o pitanjima taktike, organizacije itd. treba da se podnose kongresima dve stranke. Ako uspeju da naprave jednoglasne odluke, kongresi odlučuju da li će ih usvojiti ili ne. Ako se daju različiti predlozi, i oni se podnose na konačnu odluku kongresima dve stranke.

Ono što privlači likvidatore i Trockog su samo evropski modeli oportunizma, ali sigurno ne i modeli evropskog partizanstva.

„Detaljnu taktičku rezoluciju“ sastaviće članovi Dume!? Ovaj primer bi trebalo da posluži ruskim „naprednim radnicima“, sa kojima Trocki ima razloga da bude toliko nezadovoljan, kao upečatljiva ilustracija toga dokle su grupe u Beču i Parizu – koje su čak Kauckog uverile da u Rusiji „nema partije“ – spremne da idu u svom urnebesnom prodavanju projekata. Ali ako je ponekad moguće zavarati strance po ovom pitanju, ruski „napredni radnici“ (rizikujući da isprovociraju strašnog Trockog na još jedan izliv nezadovoljstva) smejaće se u lice ovim prodavcima.

„Detaljne taktičke rezolucije“, reći će im, „sastavljaju se među nama (ne znamo kako se to radi među vama, ljudima iz lavljih partija) na kongresima i konferencijama Partije, na primer onima iz 1907, 1908, 1910, 1912. i 1913. Rado ćemo upoznati neinformisane strance, kao i zaboravne Ruse, sa svojim partijskim odlukama i još radije tražiti da nas vi upoznate sa rezolucijama svojih kongresa ili konferencija, i da na svom sledećem kongresu postavite konkretno pitanje odnosa koji bi trebalo da zauzmete prema našim rezolucijama ili prema rezoluciji neutralnog Letskog kongresa iz 1914, itd.“

To će „napredni radnici“ Rusije reći različitim prodavcima projekata, a to je već rekla i marksistička štampa, na primer, organizovani marksisti iz Sankt Peterburga. Trocki je odlučio da ignoriše ove objavljene uslove za likvidatore? Utoliko gore za Trockog. Naša je dužnost da upozorimo čitaoce koliko je smešno to „jedinstvo“ (avgustovski tip „jedinstva“?) koje podstiče projekat koji odbija da računa na volju većine klasno svesnih radnika Rusije.

V. TROCKIJEVI LIKVIDACIONISTIČKI POGLEDI

Što se tiče suštine sopstvenih stavova, Trocki je uspeo da što manje kaže u svom novom časopisu. Put pravde (br. 37) već je prokomentarisao činjenicu da Trocki nije rekao ni reč ni o pitanju „podzemlja“, niti o sloganu rada za legalnu partiju, itd. Zbog toga, između ostalog, i kažemo da je, kada se pokuša formirati zasebna organizacija koja nema ideološku i političku fiziognomiju, u pitanju najgori oblik frakcionalizma.

Iako se Trocki uzdržao od otvorenog izlaganja svojih stavova, nemali broj odlomaka u njegovom časopisu pokazuje kakve je ideje pokušavao da prokrijumčari.

U prvom uvodnom članku u prvom broju njegovog časopisa pročitali smo sledeće:

„Predrevolucionarna Socijaldemokratska partija u našoj zemlji bila je radnička partija samo u idejama i ciljevima. Zapravo, to je bila organizacija marksističke inteligencije, koja je predvodila buđenje radničke klase.“

To je stara liberalna i likvidacionistička melodija, koja je zaista uvod u odbacivanje Partije, zasnovana na iskrivljavanju istorijskih činjenica. Štrajkovi 1895—96 već su iznedrili masovni radnički pokret, koji je i idejama i organizacijom bio povezan sa socijaldemokratskim pokretom. I u ovim štrajkovima, u ovoj ekonomskoj i neekonomskoj agitaciji, „inteligencija je vodila radničku klasu“!?

Ili uzmite sledeću statistiku političkih prestupa u periodu 1901—03. u poređenju sa prethodnim periodom.

Zanimanja učesnika u pokretu za emancipaciju procesuiranih zbog političkih prestupa (procenat)

Vidimo da je osamdesetih godina, kada u Rusiji još uvek nije postojala Socijaldemokratska partija i kada je pokret bio „narodnistički“, preovlađivala inteligencija, koja je činila preko polovine učesnika.

Ali slika se potpuno promenila 1901—03, kada je već postojala Socijaldemokratska partija i kada je stara Iskra vršila svoj posao. Inteligencija je sada bila manjina među učesnicima pokreta; radnici („industrija i trgovina“) bili su daleko brojniji od inteligencije, a radnici i seljaci zajedno su činili više od polovine ukupnog broja.

Upravo u sukobu trendova unutar marksističkog pokreta osetilo se malograđansko intelektualističko krilo Socijaldemokratije, počev od ekonomizma (1895—1903), pa sve do menjševizma (1903—1908) i likvidacionizma (1908— 1914). Trocki ponavlja likvidacionističku klevetu protiv Partije i plaši se da pomene istoriju dvadeset godina sukoba trendova unutar Partije.

Evo još jednog primera.

„U svom odnosu prema parlamentarizmu, ruska socijaldemokratija je prošla iste tri faze … [kao i u drugim zemljama] … prvo „bojkot“… zatim prihvatanje u principu parlamentarne taktike, ali … [to veličanstveno „ali“, „ali“ koje je Ščedrin preveo kao: Uši nikad ne rastu više od čela, nikada! … u čisto agitacijske svrhe … i na kraju, izlaganje trenutnih zahteva sa govornice Dume.“ (br. 1, str. 34)

To je, takođe, likvidaciono iskrivljavanje istorije. Razlika između druge i treće faze je izmišljena kako bi se prošvercovala odbrana reformizma i oportunizma. Bojkot kao faza „odnosa Socijaldemokratije prema parlamentarizmu“ nikada nije postojao ni u Evropi (gde je anarhizam postojao i postoji i dalje), ni u Rusiji, gde se, na primer, bojkot Buliginske dume primenjivao samo na određenu instituciju, i nije bio povezan sa „parlamentarizmom“, a rođen je zbog specifične prirode borbe između liberalizma i marksizma za nastavak jurišanja. Trocki ne kaže ni reč o načinu na koji je ova borba uticala na sukob između dva trenda u marksizmu!

Kad se bavimo istorijom, moramo objasniti konkretna pitanja i klasne korene različitih trendova; svako ko želi da napravi marksističku studiju borbe klasa i trendova oko pitanja učešća u Buliginskoj dumi, videće u tome korene liberalno-radničke politike. Ali Trocki se „bavi“ istorijom samo da bi izbegao konkretna pitanja i izmislio opravdanje ili privid opravdanja za današnje oportuniste!

„Zapravo, svi trendovi“, piše on, „koriste iste metode borbe i organizacije.“ „Pokliči o liberalnoj opasnosti u našem pokretu radničke klase jednostavno su gruba i sektaška travestija stvarnosti.“ (Br. 1, str. 5 i 35)

Ovo je vrlo jasna i vrlo žestoka odbrana likvidatora. Ali, uzećemo si slobodu da citiramo bar jednu sitnu činjenicu, jednu od najnovijih. Trocki samo bacaka reči naokolo; mi hoćemo da radnici sami razmišljaju o činjenicama.

Činjenica je da je Severnaja rabočaja gazeta za 13. mart napisala sledeće:

„Umesto da se naglasi konačan i konkretan zadatak sa kojim se suočava radnička klasa, naime, da primora Dumu da izbaci taj zakon [na štampu], predložena je nejasna formula borbe za „neokrnjene parole“, a istovremeno se ilegalna štampa široko reklamira, što može samo dovesti do popuštanja borbe radnika za svoju legalnu štampu.“

Ovo je jasna, precizna i dokumentarna odbrana likvidacione politike i kritika politike Pravde. Pa, hoće li bilo koja pismena osoba reći da oba trenda koriste „iste metode borbe i organizacije“ po ovom pitanju? Hoće li neko pismen reći da likvidatori ne vode liberalno-radničku politiku po ovom pitanju, da je liberalna pretnja radničkoj klasi čisto izmišljena?

Razlog zašto Trocki izbegava činjenice i konkretne reference je taj što one neumorno pobijaju sve njegove ljutite povike i pompezne fraze. Veoma je lako zauzeti stav i reći: „sirova i sektaška parodija“. Ili da dodam još oštriju i pompezniju frazu, poput „emancipacija od konzervativnog frakcionalizma“.

Ali, da li ovo nije baš jeftino? Nije li ovo oružje pozajmljeno iz arsenala perioda kada je Trocki pozirao u svem svom sjaju pred publikom srednjoškolaca?

Ipak, „napredni radnici“, na koje je Trocki toliko ljut, želeli bi da im se jasno kaže: Da li odobravate ili ne odobravate „metod borbe i organizovanja“ koji je definitivno izražen u gorenavedenoj oceni određene političke kampanje? Ako to učinite, onda vodite politiku liberalnog radništva, izdajući marksizam i partiju; govoriti o „miru“ ili „jedinstvu“ sa takvom politikom, sa grupama koje takvu politiku vode, znači zavaravati sebe i druge.

Ako ne, onda recite to otvoreno. Fraze neće zapanjiti, zadovoljiti ili zastrašiti današnje radnike.

Inače, politika koju zagovaraju likvidatori u gore navedenom pasusu je glupava čak i sa liberalne tačke gledišta, jer usvajanje zakona u Dumi zavisi od „zemstvo-oktobrista“ poput Benigsena, koji je već pokazao svoju ruku u komitetu.

***

Stariji učesnici marksističkog pokreta u Rusiji odlično poznaju Trockog i nema potrebe da o njemu raspravljamo zbog njih. Ali mlađa generacija radnika ga ne poznaje, zbog čega je neophodno govoriti o njemu, jer je tipičan za svih pet grupa u inostranstvu, koje se u stvari takođe talasaju između likvidatora i Partije.

U doba stare Iskre (1901—03), ovi kolebljivci, koji su preleteli od ekonomista do iskrista i nazad, nazivani su „tušinski otpadnici“ (ime koje je su Rusi 17. veku u davali vojnicima koji su prelazili iz jednog u drugi kamp).

Kada govorimo o likvidacionizmu, govorimo o određenom ideološkom trendu, koji je izrastao tokom mnogo godina, koji potiče iz menjševizma i ekonomizma u dvadeset godina istorije marksizma i povezan je sa politikom i ideologijom određene klase – liberalne buržoazije.

Jedini osnov koji imaju „tušinski otpadnici“ kada tvrde da stoje iznad grupa je taj što svoje ideje „posuđuju“ jedan dan od jedne, a drugi dan od druge grupe. Trocki je bio vatreni iskrist 1901—03, a Rjazanov je njegovu ulogu na Kongresu 1903. opisao kao „Lenjinovu palicu“. Krajem 1903. Trocki je bio strasni menjševik, tj. dezertirao je od iskrista do ekonomista. Govorio je da „između stare Iskre i nove postoji jaz“. Tokom 1904—05, napustio je menjševike i zauzeo neodređenu poziciju, tada sarađujući sa Martinovim (ekonomistom), objavljujući svoju apsurdno levu teoriju «permanentne revolucije». Prišao je 1906—07. boljševicima, a u proleće 1907. izjavio je da se slaže sa Rozom Luksemburg.

U periodu raspada, nakon dugih „nefrakcionih“ talasanja, ponovo je otišao udesno i avgusta 1912. godine ušao u blok sa likvidatorima. Sada ih je ponovo napustio, iako u suštini ponavlja njihove loše ideje.

Takvi tipovi su karakteristični za olupine prošlih istorijskih formacija, iz vremena kada je masovni pokret radničke klase u Rusiji još uvek mirovao i kada je svaka grupa imala „dovoljno prostora“ u kome se mogla predstavljati kao trend, grupa ili frakcija, ukratko, kao „sila“ koja pregovara o spajanju sa drugima.

Mlađa generacija radnika treba tačno da zna s kim ima posla, kada pojedinci dođu pred njih sa neverovatno pretencioznim tvrdnjama, ne želeći apsolutno da računaju ni sa odlukama Partije – koje su od 1908. definisale i utvrdile naš odnos prema likvidacionizmu – niti sa iskustvom današnjeg pokreta radničke klase u Rusiji, koji je zapravo stvorio jedinstvo većine na osnovu punog priznavanja gore pomenutih odluka.

Vladimir Ilyich Lenin – Disruption of Unity Under Cover of Outcries for Unity; May 1914 in the journal Prosveshcheniye
Prevod: Princip.info