Aminata Traore – O afričkom feminizmu

Copyright Anne Van Der Haegen

Isečak iz eseja „Žene u borbi“, izdat u zbirci eseja Ponižena Afrika Aminate Traore

Kada sam održala govor 18. maja 2006. povodom građanske debate organizovane od strane Foruma za drugačiji Mali (FORAM) u Bamaku povodom posete Nikole Sarkozija, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, Lasana T., jedan od preživelih sa Seute i Melile, obratio mi se ovim rečima: „Anbalakaw1, čujete li nas? Ako čujete, ustanite i recite nam kojim pravcem trebamo poći, jer mi više ne znamo. U ovom svetu obilja i rasipništva nema očigledno ničega za nas, ni posla, ni plate, ni krova, pa čak ni mesta da staneš uspravno. Niko nas neće. Mi smo žrtvovana generacija. Naši očevi, kao što znate, više vole decu koja pobeđuju, dobijaju. Daklem, oni nas ne čuju, nas nezaposlene, „bez papira“, gubitnike, ilegalne migrante, prosjake i prognane, pod izgovorom da mi nemamo ni talenta ni sposobnosti. Mi imamo samo vas, velikodušne i hrabre majke. Ustanite. Pomozite nam.“

Nekoliko nedelja pre toga u Albaseteu, u Španiji, obratili su mi se mladi Malijci koji su uspeli da pređu barikade Seute i Melile. Daleko od toga da su bili srećni. Jedan od njih mi reče: „Molim vas, učinite od Malija zemlju gde mladost neće biti osuđena na odlazak u istim uslovima kao mi. Ne želim nikome da oseti strah koji sam ja doživeo od talasa pre no što sam se ukrcao, i posle na moru, u tamnoj ledenoj noći dok smo veslali ne znajući kud idemo. A sada, u paklu eldorada, trpimo razne muke i poniženja. Obraćam se vama, majci koju predstavljate. Pomozite afričkoj omladini da ne mora više bežati, da ne umire više u pustinji, na sred mora ili negde ovde u potpunoj ravnodušnosti.“

Rekosmo sebi teške li odgovornosti imamo, Asetu F. Samake, Nahava Dumbija, Fanta Diara, Dusu Bagajoko, Ava Sise i ja. Sa našim „Karavanom dostojanstva“, htele smo dobronamerno informisati Evropljanke i Evropljane o potrebi da se skorašnji migracioni talasi stave u kontekst globalizacije koja pljačka i stavlja na kolena zemlje iz kojih potiču migranti. Htele smo takođe više mobilisati Afrikanke u borbi protiv ilegalne migracije, koja broji već na hiljade mrtvih: 4000 nestalih između 1997. i 2004. na marokanskim obalama, i još 4000 u Seuti i Melili septembra-oktobra 2005. i jula 2006.

Pre no što su mi se obratili ti mladi stradalnici u Bamaku i u Španiji, postavljala sam se kao građanka Malija, afrički militant koji se bori za bolji svet, a da se pri tom ne osvrćem na majku, koja međutim vibrira duboko u mom biću. Način na koji mi je prenesen zapadni feminizam ima svoj uticaj na to. Kada smo se ja i druge Afrikanke zainteresovale za feminizam sedamdesetih godina, učio nas je konkretno da oslobođenje žene polazi od ponovnog prisvajanja svoga tela, kroz planirano i ograničeno materinstvo, i kroz afirmaciju naših prava kao jedinke. Bila sam mlada i tek nominovana za položaj istraživača na Etnosociološkom institutu na univerzitetu u Abiđanu (Obala Slonovače), vezanom za Ministarstvo za ženska pitanja. Militirala sam, kao i većina Afrikanki moje generacije, sa teorijskim oružjem žena iz industrijalizovanih zemalja za jedno idealno društvo čija je glavna karakteristika jednakost između muškaraca i žena. No ipak se nisam osećala lagodno, jer nisam verovala ni u superiornost muškaraca, niti u ekstrovertni, mimetički razvoj u koji se većina naših zemalja upregla nakon nezavisnosti.

U mojoj glavi je kaskala gomila ideja, kao i melodije koje sam čula da moja mama i tetke pevuše dok rade. Te pesme su govorile o vrednostima žene, koje nam omogućavaju, u Africi, da se držimo zajedno, da se osetimo nepobedive i besmrtne, jer smo mi te koje imaju moć da daju život. Svakako su bračni i kućni poslovi naporni i ne nazire im se kraj, kažu žene, ali dete je bogatstvo nenadmašno. Zato one pevaju „Denko“2:

Potreba za detetom, potreba za detetom.

Žena, ja došla sam za dete.

Čoveče, daj mi dete.

Tog dana kad te ne bude više,

Čemu će poslužiti zlato kojim si me okitio?

Čoveče, daj mi dete.

Tog dana kad te ne bude više,

Čemu će poslužiti novac koji si mi dao?

Stoga, daj mi dete.

Kada bih sebe uhvatila da pevušim te pesme, ja bih ih pevala tiho, iz straha da me ne smatraju za retrogradnu i poraženu, jer je razvoj naših zemalja tražio od nas žena da se oslobodimo patrijarhalnog sistema. Sada kada sam suočena sa nasiljem migracione rasističke i represivne politike Evrope, kada me mladi zovu i traže preko mene pomoć od svih Afrikanki kao majki, ja se prisećam tih reči. Kažem sebi da nam naša deca odaju priznanje i smatraju nas za izvor života, ali takođe smatraju da smo u stanju da ih nosimo kada su mali i da ih prihvatimo kada porastu, šta god da se desi, bilo da su dobitnici ili gubitnici. I čujem ih i razumem toliko bolje što i ja sama tražim alternative i saveznike, i ovde i drugde.

Izvor: Traoré Aminata, L’Afrique humiliée, Fayard 2008.
Prevod: Lilijan Teofanović
Priprema: Princip.info

Liked it? Take a second to support Jelena Šipetić on Patreon!


  1. U prevodu „žene koje nam daju život“ 

  2. „potreba za detetom“ na bamananskom jeziku 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.