Usled kliničke smrti zapadne levice, njeno komunističko nasleđe opstaje isključivo kao muzejski eksponat, predmet izučavanja naučnika, daleko od svakodnevnih problema i preokupacija radničke klase. Tako je, proteklih dana, gotovo neprimetno prošao stoti rođendan KPI, partije nesumnjivo velikog značaja u istoriji Italije i svetskog marksizma. Van Apeninskog poluostrva, pažnja ovom datumu ostala je na margini, dok je u samoj Italiji podsećanje na osnivanje KPI, 21. januara 1921. godine u Livornu, dobilo određeni publicitet. Ipak, ta pažnja bila je komemorativna i apolitična. Radilo se više o posmrtnom slovu levici, nego o proslavi. U istorijskom pogledu, italijanskom komunizmu pridavano je određeno poštovanje i objektivna procena, čak i od ideoloških protivnika. Na neki način, sve to ličilo je na duh narodne mudrosti – „o pokojniku sve najbolje“. U aktuelnoj politici, italijanske „leve“ partije nisu mogle dobaciti više od, uprkos bolnom neskladu sa istorijom KPI, poziva na obeležavanje ovog datuma u „trećeputaškom“ duhu. Najjasniji primeri toga bili su Nikola Zingareti i Mateo Renci, sadašnji i bivši lider italijanskih demokrata, partije čiji su koreni vezani za nasleđe KPI i koja je jedina „leva“ stranka u glavnom toku italijanske politike. Obojica su, uz slavljenje veka italijanskog komunizma, pozivali na radikalni reformizam u levici, kao ključni argument za svoje centrističke poglede uzimajući pobedu Bajdena u SAD-u. Kako su Zingareti i Renci navodili, nesvesni oksimoronske prirode onoga što govore, za njih je Bajdenova pobeda dokaz da će levica biti reformistička ili je neće biti.

Za nas u Srbiji sto godina od osnivanja komunističke partije Italije prilika je da se ukratko podsetimo istorije KPI, njenih bogatih veza sa Jugoslavijom i mesta (radikalne) levice u Italiji danas.

Komunistička partija Italije umnogome je poseban slučaj, anomalija u istoriji Hladnog rata. U pitanju je bila ne samo najsnažnija komunistička partija na zapadu, već i partija koja je svoj vrhunac doživela krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, kada je na izborima redovno osvajala više od trećine glasova. Dok su drugi komunisti u zapadnom svetu progresivno gubili uticaj, posebno usled tri samoubistva sovjetskog prestiža (1956. u Mađarskoj, 1968. u Čehoslovačkoj i 1980. u Avganistanu), italijanska partija je rasla. Kako je to u svojim memoarima zapisao marksistički istoričar Erik Hobzbaum, „u Italiji je još vredelo ući u Partiju posle 1956. godine“.

Ti pozni uspesi vezuju se, pre svega, za ličnost generalnog sekretara Enrika Berlinguera, šarmantnog političara sa Sardinije, koji je ne samo vodio KPI do njenog istorijskog maksimuma, već je, u određenoj meri, uspevao i da artikuliše otpor sovjetskoj hegemoniji unutar svetskog komunističkog pokreta. Ideološka novina kojom je privlačio mase Italijana, ali i ostvario znatan uticaj van granica zemlje, evrokomunizam, nikada nije bila do kraja i jasno formulisana strategija. Ipak, njena osnovna misao, vrlo potentna u doba propadanja sovjetskog modela, bila je u prihvatanju demokratije i partijskog pluralizma, kao ključnog preduslova za reformu komunizma i njegov novi život.

Berlinguerov uspeh nije bio samonikao, već se duboko naslanjao na tradiciju italijanskog komunizma. Tu tradiciju oličavali su, pre svega, dva čoveka – Antonio Gramši i Palmiro Toljati. O Gramšiju, filozofu čije delo nadilazi marksizam i ostaje aktuelno i u sadašnjem, postideološkom, vremenu, već decenijama se (ne)zasluženo mnogo govori i piše. Na ovom mestu važno je podsetiti samo na to da je Gramši postavio teorijske temelje posebnosti italijanskog marksizma i komunističke partije, u svojim spisima posebno ističući potrebu za izgradnjom kulturne hegemonije, nasuprot pukog nasilnog preuzimanja vlasti.

Toljati je najširoj javnosti manje poznat, iako je njegov doprinos u nekim aspektima bio i značajniji. Naime, u pitanju je bio majstor realpolitike, visoki kadar Kominterne koji je preživeo staljinističke čistke, izveo KPI iz ilegalnog statusa krajem Drugog svetskog rata, i od nje načinio masovnu partiju, sa milionskim članstvom. Plivajući u kompleksnim vodama bipolarne podele Hladnog rata, u kojoj je njegova Italija ostala na zapadnoj, kapitalističkoj, strani, Toljati je, pored formiranja maspartije, ostvario još nekoliko značajnih uspeha. Pre svega, presudno je uticao na pisanje italijanskog Ustava 1947. godine, ali je i u vremenima kada je KPI ispala iz široke vladajuće koalicije, iste te 1947, održao masovni karakter i popularnost partije, uprkos žestokom padu kredibiliteta nakon sovjetske okupacije Mađarske 1956. godine. Na kraju, u poslednjim danima svoga života, dok je bio na odmoru u Sovjetskom Savezu, na Jalti, avgusta 1964. godine Toljati je napisao svoj politički testament, poznatiji kao Jaltski Memorijal, u kome je artikulisao ideje koje je i ranije pominjao, a na koje se Berlinguer docnije oslonio – potrebu za autonomijom nacionalnih komunističkih partija, takozvani „italijanski put u socijalizam“, koji bi bio različit od Lenjinovog modela, i kritiku sovjetskog sistema i sovjetske hegemonije u svetskom komunističkom pokretu.

Odnosi jugoslovenskih i italijanskih komunista, iako bogati i kompleksni, mogu se svesti na dve najznačajnije i suprotne faze. Od početaka Drugog svetskog rata do sredine pedesetih godina, dve partije bile su po mnogo čemu oštri protivnici. Tršćansko pitanje bilo je glavna tačka sporenja, ali priroda suprotstavljenosti Broza i Toljatija ne može se svesti na puku borbu za teritorije, ili nacionalizam. U pitanju je bio kompleksniji sukob, koji je vodio i Rezoluciji Informbiroa. Naime, dok su jugoslovenski komunisti bili radikalni i tražili konfrontaciju sa kapitalističkim silama, opijeni svojom pobedom u ratu i, sa izuzetkom Broza, gotovo nepostojećeg iskustva u međunarodnoj politici, Toljati je svoju partiju vodio jednim umerenijim putem. Kao iskusni kadar Kominterne, svestan višeslojnosti globalnih odnosa a i potrebe sovjetske saradnje sa kapitalističkim partnerima kao preduslova za značajniju ulogu KPI, Toljati se zalagao za mirne i partnerske odnose evropskog Istoka i Zapada.

Nepomirljive suprotnosti jugoslovenskih i italijanskih komunista uklonjene su tek sa tektonskom promenom jugoslovenske politike početkom pedesetih godina. Pomerajući se sa radikalnih i ultralevih pozicija ka svojevrsnom komunističkom reformizmu i umerenosti, KPJ/SKJ je postala ideološki bliska svojim italijanskim drugovima. Stoga, već sredinom pedesetih, a posebno od početka šezdesetih, dve partije razvijaju plodnu i blisku saradnju. Neke od ključnih tačaka tog ideološkog saveza i prijateljstva bile su zajednička osuda sovjetske invazije na Čehoslovačku 1968, jugoslovenska podrška Berlinguerovoj unutrašnjoj i spoljnoj politici u doba evrokomunizma, zajednički nastup na konferenciji evropskih komunističkih partija u Berlinu juna 1976. godine, i, konačno, zajednička osuda sovjetske vojne intervencije u Avganistanu. Uz određene razlike, a najveća od njih bilo je titoističko odbijanje pluralizma, dve partije i dva lidera, Broz i Berlinguer, ostvarivali su snažnu saradnju, punu prijateljskih tonova i iskrene bliskosti. O snazi te saradnje najbolje govore reči samog Berlinguera, iz jednog televizijskog intervjua datog 1983. Na pitanje koga od živih međunarodnih političara najviše ceni, lider italijanskih komunista odgovorio je: „Teško mi je da na to odgovorim. Da ste me pitali koju godinu ranije, mogao bih reći Tito; još koju godinu pre toga mogao bih reći Ho Ši Min. Sada se posebno ne divim nijednom političaru; iako cenim mnoge: na primer, Kadara.“

Ni reformizam nije ono što je bio. Tako za razliku od Berlinguerovog reformizma, koji je mnoge u Italiji približio levim idejama, današnji reformizam Zingaretija i Rencija ne uspeva da gradi nove političke horizonte na tradiciji italijanske levice. On ne samo da ne privlači birače već, strogo uzevši, nije ni lev. Ne samo da su obojica lidera našli volšebne načine da u isto vreme slave sto godina komunističke partije i hvale Bajdena, već je Renci čak imao ideju da jubilej proslavi u društvu sa, ni manje ni više, Tonijem Blerom. Sto godina nakon Livorna, italijanska levica anemično posmatra kako simpatije siromašnijih sa uspehom prikuplja desnica, a posebno vođa Lige, Mateo Salvini. Za ljude sa levim simpatijama u Italiji, to je gorka realnost, u kojoj nema mesta ni za Gramšija, ni za Toljatija, ni za Berlinguera, ali ima za velikane leve misli i politike, poput Bajdena i Blera.

Za istoričare, ovaj rođendan KPI, posebno naspram onog sedamdesetog i osamdesetog, ipak je stimulativniji. Za razliku od 1991. i 2001. levica je umrla, i proučavanje istorije italijanskog komunizma više nije subverzivno. Ono je akademsko posmatranje jedne, davno prošle, partije, i davno prošlih borbi, o kojima se stoga sada racionalnije i trezvenije govori. Sa manje ideološkog žara, uz uvažavanje značaja i uspeha KPI i njenih lidera, kojima niko od ozbiljnih naučnika ne odriče uticajnost i uspešnost, naspram ranijih ideologizovanih blaćenja, u antikomunističkom zanosu „kraja istorije“.

Ipak, teško je da bi Gramši, Toljati, Berlinguer ili neko od ostalih istaknutih rukovodilaca KPI bio srećan zbog toga. Iako njima lično gotovo niko ne odriče poštovanje, ni najreformisanije i najumerenije varijante njihove ideologije nemaju mesta u političkoj areni. Italija, čak, nije imala ni Korbina ili Sandersa, tu kratku iluziju da je levicu moguće oživeti, već „levi“ prostor stabilno drži galerija bezličnih centrističkih političara, predsednici vlade i ministri čijih se imena sećaju samo najpasioniraniji pratioci politike, a čiji je najznačajniji rezultat jačanje desnice.

Od januara 1921, mnogi su pokušali da ubiju italijanski komunizam i levicu. Njeni najvažniji takmaci, fašizam, Vatikan i SAD, u tome nisu uspeli. Ipak, ona je ubila samu sebe. Stoga, od Livorna do danas, italijanski komunizam je samo na kratko, i čini se u nekoj davnoj prošlosti, ispunjavao ove Danteove stihove:

Ti si bio kao onaj koji ide, kada je pomrčina,
noseći svijetlo iza sebe, a on kroz tamu gazi,
dok onima iza sebe svijetli kao mjesečina

Bogdan Živković