Poreklo nepoverenja u vakcine

Problem nepoverenja u vakcine u savremenom društvu postoji već neko vreme i dimenzije ovog problema su drastično eskalirale u doba pandemije COVID-19. Odbijanje vakcinacije će sasvim sigurno učiniti ovu pandemiju dužom, a broj obolelih i umrlih od ove bolesti će biti veći nego što je to neophodno. Svesni ove činjenice, mnogi pojedinci se beskrajno zgražavaju nad onima koji odbijaju vakcinaciju i zagovaraju razne represivne mere kako bi se nepotrebne žrtve izbegle. Međutim, u ovom trenutku se čini izvesnim da se represivne mere u vidu prisilne vakcinacije ili težih oblika kažnjavanja za izbegavanje vakcinacije (visoke novčane kazne, zatvor, oduzimanje dece i sl.) ne mogu sprovesti u najvećem broju zemalja zasnovanih na liberalno-demokratskom poretku zbog činjenice da zaštita ličnih prava i sloboda predstavlja temelj ovog tipa pravnog i političkog sistema. U tom smislu brojni liberali koji su istovremeno i vatreni protivnici tzv. „antivaksera“ nalaze se u bezizlaznoj poziciji jer su svesni posledica izostanka masovne vakcinacije, a sa druge strane znaju da liberalno-demokratski poredak sprečava da se bilo šta uradi po tom pitanju. Iz te bezizlazne pozicije rađa se histerični diskurs koji osciluje između najkreativnijih mogućih uvreda protiv „antivaksera“ koje ponekad prelaze u govor mržnje i sentimentalizma i moralisanja, a sve u nadi da će na taj način naterati one koji su skeptični prema vakcinama da promene svoj stav. Naravno, u stvarnosti, ovakav diskurs proizvodi obrnuti efekat i najčešće učvršćuje stavove mnogih skeptika koji onda uzvraćaju istom merom, a sve to dovodi do duboke društvene polarizacije u situaciji kada je neophodno jedinstvo i solidarnost.

U cilju savladavanja ovog izazova potrebno je sagledati problem u širem društvenom i istorijskom kontekstu te je zadatak ovog teksta da ponudi jednu takvu analizu. Izneće se dokazi u prilog teze da je eksplozija nepoverenja u vakcine rezultat sinergičnog delovanja nekoliko faktora čiji je zajednički imenitelj upravo liberalna ideologija i društvena organizacija zasnovana na profitu i klasnoj eksploataciji. Nepoverenje u vakcine proizilazi iz individualističkog pogleda na svet prema kom pojedinci sistematski stavljaju sopstvene interese ispred interesa društva u celini, koruptivnog načina poslovanja monopolističkih farmaceutskih kompanija kao i urušavanja obrazovnog sistema i sfere medija u uslovima neoliberalnih mera štednje. Na kraju, kao što je već rečeno, liberalni protivnici antivakcinaškog aktivizma svojim moralističkim diskursom koji šire društvene probleme kao što je ovaj sistematski svode na individualnu neodgovornost, kulturnu zaostalost i slično, a zanemaruju dublje sistemske faktore, samo doprinose učvršćivanju otpora vakcinaciji kod onih pojedinaca koji sebe vide kao adresate ove liberalne moralističke kritike.

Ko su antivakcinaši, a ko su njihovi protivnici?

Iako se iz javnog diskursa na ovu temu stiče utisak da antivakcinaši pripadaju manje obrazovanim, siromašnijim i ruralnijim društvenim slojevima dok su njihovi protivnici obrazovani, urbani pripadnici srednje klase, ozbiljnija istraživanja pokazuju da ova dihotomija ne odgovara realnim društvenim činjenicama. Američki centar za kontrolu i prevenciju bolesti redovno sprovodi istraživanja na temu imunizacije i na osnovu podataka dobijenih u ovim istraživanjima nameće se zaključak da su pojedinci koji odbijaju vakcinaciju najčešće natprosečno obrazovani i po svojim godišnjim primanjima pripadaju srednjoj ili višoj srednjoj klasi.¹ Slična situacije je i u Srbiji što se može zaključiti na osnovu podataka o stopi vakcinacije u pojedinačnim opštinama koji pokazuju da bogatije opštine imaju niže stope vakcinacije. Na primer, opština Stari Grad u Beogradu, koja je najbogatija opština u Srbiji, ujedno ima i najnižu stopu vakcinacije.² Dakle, korelacija između klasne pozicije i skeptičnosti prema vakcinama je pojava koja nije ograničena samo na SAD.

Sociološki posmatrano, ovaj podatak ne predstavlja veliko iznenađenje s obzirom na činjenicu da pripadnici srednje klase najčešće imaju zaposlenje koje im garantuje zdravstveno osiguranje i plaćeno bolovanje pa i u slučaju da se razbole neće izgubiti posao i imaće najbolju moguću zdravstvenu negu. Pored toga, oni mogu da se oslone na jačanje svog imuniteta zdravijom ishranom, fizičkom aktivnošću i suplementacijom, dok mnoge od ovih stvari predstavljaju luksuz siromašnijim društvenim slojevima. Obrazovaniji pojedinci iz srednje klase su takođe u stanju da se samostalno informišu o potencijalnim neželjenim dejstvima vakcina i lekova čitajući zvanične dokumente objavljene od strane proizvođača kao i razne blogove i portale posvećene zdravom životu, a mnogi od njih nisu u stanju da racionalno procene realne rizike od ovih pojava. Međutim, verovatno ključna varijabla koja objašnjava odluke mnogih imućnijih i obrazovanijih ljudi da odbiju vakcinaciju jeste naglašeni individualizam i malograđansko zanemarivanje kolektivnog interesa koje je izuzetno rasprostranjeno kod pripadnika srednje i više klase.

Sa druge strane, siromašniji pojedinci često ne mogu sebi da priušte odbijanje imunizacije čak ni u slučaju da su lično izuzetno skeptični prema samim vakcinama. Osobe koje imaju nesigurno zaposlenje ili nemaju zdravstveno osiguranje su svesne da ukoliko se razbole mogu ostati bez osnovnih prihoda i time ugroziti egzistenciju svoje porodice. Pored toga, među pripadnicima siromašnijih društvenih slojeva društvena solidarnost je daleko naglašenija zbog samih životnih uslova u kojima se nalaze i potrebe da se oslanjaju na druge ljude unutar svoje zajednice. Zbog svega ovoga, siromašniji pojedinci će često prihvatiti da prime vakcinu čak i ako sumnjaju u njenu delotvornost ili veruju da postoji veliki rizik od neželjenih dejstava samo zbog toga što ne vide drugu opciju.

Treba naglasiti i to da su vokalni protivnici antivakcinaša najčešće deo sličnog socijalnog miljea kao i sami antivakcinaši i na osnovu ove činjenice može se delimično razumeti i ostrašćenost u javnom govoru na ovu temu. Za razliku od onih koji odbijaju vakcinaciju, protivnici antivaksera su najčešće u stanju da racionalnije procene rizik od neželjenih dejstava vakcine ili imaju viši osećaj društvene odgovornosti pa se zbog toga odlučuju da ipak prime vakcinu. Međutim, mnogi od njih nastoje da tu svoju odluku „unovče“ tako što će svoje prihvatanje vakcinacije pretvoriti u određeni statusni simbol i iz njega izvući maksimalnu količinu društvenog kapitala. Sasvim je evidentno da se prosta odluka da se primi vakcina često predstavlja kao indikator društvene odgovornosti, obrazovanja i inteligencije dok se onda oni koji odbijaju vakcinaciju prikazuju kao neinteligentni i zaostali. Individualizam i politički liberalizam sprečava mnoge borce protiv antivaksera da sagledaju širu sociološku sliku ovog problema, a antivakcinaštvo objašnjavaju individualnim nedostacima svojih protivnika (glupošću, sebičlukom, zaostalošću, i sl.)

Vrlo često glasni antivakcinaši i njihovi strastveni protivnici neverovatno liče jedni na druge po maniru i tonu svog nastupa koji se najčešće svodi na individualističko moralisanje i pronalaženje krivaca među pojedincima iako je potpuno jasno da je posredi jedan mnogo dublji sociološki i kulturni problem. Dok antivakseri predstavljaju svoje protivnike kao „ovce“ koje nekritično prihvataju sve što im se servira iz zvaničnih krugova, a sebe kao „prosvetljene“ borce za prava pojedinaca na izbor, borci protiv antivaksera sebe prezentuju kao društveno odgovorne, obrazovane i inteligentne građane.

Na ovom mestu naglašavamo da ovo poređenje antivakcinaša i njihovih protivnika nikako ne predstavlja relativizaciju problema. Jasno je da je odluka da se primi vakcina racionalna i društveno odgovorna. Međutim, ono što je pogrešno u nastupu mnogih boraca protiv antivaksera je moralistički i individualistički pristup suprotstavljanju antivakserskom pokretu, krivljenje pojedinaca i zanemrivanje društvene dimenzije ovog pokreta. Takođe su pogrešni klasno signalizovanje i pokušaj da se odluka o primanju vakcine predstavi kao signal obrazovanosti, inteligencije, urbanosti, itd. pogotovo imajući u vidu da ove implikacije čak i ne odgovaraju stvarnosti s obzirom na to da antivakseri vrlo često potiču upravo iz srednjeklasnog i visokoobrazovanog miljea.

Klasna pripadnost nije jedini faktor kada je reč o demografskim činiocima koji utiču sklonost ka odbijanju vakcina. U SAD-u, na primer, primećeno je da Afroamerikanci češće odbijaju da se vakcinišu nego pripadnici drugih rasa.³ Istraživanja pokazuju da ova vrsta skeptičnosti prema vakcinama proističe iz povišenog nepoverenja prema medicini i nauci izazvanog istorijom brutalnog eksperimentisanja nad Afroameričkom populacijom u svrhe istraživanja novi lekova i metoda lečenja. Ova istorija uključuje razne vrste zverstava, od vežbanja novih hirurških zahvata nad robovima bez anestezije do namernog zaražavanja velikog broja Afroamerikanaca sifilisom kako bi se na njima isprobali novi lekovi.⁴ Ove istorijske činjenice uslovile su izuzetno nizak stepen poverenja u medicinsku nauku u afroameričkoj populaciji, a samim tim i skeptičnost prema vakcinama.

Sličan faktor dubokog nepoverenja izazvanog istorijom brutalnih i nečovečnih manipulacija medicinom bi mogao objasniti i zašto je Iran odbio da uveze vakcine proizvedene na Zapadu i odlučio da proizvede svoju vakcinu uprkos svesti o slabijim naučnim i tehnološkim kapacitetima.⁵ Ova odluka Irana u svetskim medijima iskorišćena je kao povod za dodatnu demonizaciju ove države koja se već nalazi pod nehumanim sankcijama. Međutim, jedno od objašnjenja ove odluke krije se u činjenici da je 1980ih u Iranu jedan broj građana bio zaražen HIV-om i hepatitisom B nakon što su primili transfuzije krvi koja je bila poslata iz Francuske kao pomoć, a da prethodno nije bila testirana na ove bolesti. Čak i nakon što su zalihe zabranjene u Francuskoj, izvoz u Iran se nastavio, što je rezultiralo zarazom i smrću većeg broja ljudi.⁶

Nešto kasnije, i nemački farmaceutski gigant “Bayer” optužen je da je svesno prodavao agense za zgrušavanje krvi zaražene HIV-om u Aziju i Latinsku Ameriku, nakon što ih je povukao iz Evrope i SAD.⁷

U tom smislu, u nekim slučajevima je duboko nepoverenje prema vakcinaciji rezultat činjenice da su pojedinci iz određene društvene grupe na svojoj koži iskusili brutalnost neodgovornog ili neetičnog ponašanja određenih predstavnika medicinske struke.

Kakav to društveni kontekst rađa antivakcinaštvo?

Ako je cilj da se problem antivakcinaštva prevaziđe potrebno je sagledati ga kao društveni a ne pojedinačni problem. Ovo bi trebalo da je sasvim jasno svakome ko ima osnovno poznavanje društvenih nauka, ali i bez tog znanja teško je zamisliti drugu opciju s obzirom da za pojedinačne probleme postoje samo pojedinačna rešenja, a u ovom konkretnom slučaju individualistički pristup rešavanju ovog problema morao bi se svesti na prisilnu vakcinaciju ili represiju protiv miliona antivakcinaša što bi sigurno dovelo do konflikta i društvene dezintegracije.

Činjenica da milioni ljudi osećaju strah i ne žele da prime vakcinu sama po sebi je jasan znak da postoji velika doza nepoverenja prema farmaceutskim kompanijama koje proizvode vakcine. Ovaj nivo nepoverenja nije postojao oduvek. Iako je uvek bilo pojedinaca koji su bili skeptični prema vakcinama, antivakserski pokret nikada nije imao dimenzije koje ima danas. U „zlatno doba“ vakcinacije, sredinom 20. veka, kada su u masovnu upotrebu ušle vakcine protiv pošasti kao što su tuberkuloza ili polio, ljudi su se rado odazivali pozivima na vakcinaciju, a skeptici prema ovim vakcinama su bili izuzetno retki i marginalizovani. Ljudi koji su rođeni i odrastali u SFRJ, pa čak i u Srbiji tokom 90ih godina sigurno se sećaju da je tada sprovođena masivna vakcinacija i van domova zdravlja (npr. u školama) i da slučajevi odbijanja vakcinacije gotovo da nisu postojali. Prema tome, potrebno je postaviti pitanje zbog čega je u poslednjih nekoliko decenija toliko naraslo nepoverenje prema vakcinama.

Ljudi koji nisu iz medicinske struke, pa čak i mnogi koji jesu, nisu u stanju da samostalno procene bezbednost i efikasnost vakcina i lekova i zbog toga je apsolutno nužno da postoji poverenje u institucije koje se bave proizvodnjom i distribucijom ovih sredstava. Ovo je izuzetno važno naglasiti s obzirom da se u toku pandemije COVID-19 moglo uočiti da brojni mediji, najviše u Zapadnoj Evropi i SAD-u, nisu štedeli reči kritike i sumnje prema kineskim i ruskim vakcinama dok su u isto vreme demonizovali svakoga ko bi sumnjao u bezbednost ili efikasnost vakcina proizvedenih na Zapadu. Sličan stav se mogao primetiti i kod nekih liberalnih kritičara antivaksera u Srbiji mada je većina ipak ostala dosledna i zagovarala vakcinaciju bez obzira na zemlju porekla vakcine. Sa druge strane, znatan broj antivaksera ističe da se oni ne bi protivili vakcinama kada bi ih proizvodile institucije u koje bi imali poverenja (npr. Torlak).

Dakle, poverenje u institucije koje proizvode vakcine je od ključne važnosti i u toj tački se prelama ključna politička dimenzija ovog problema. Centralne kompanije koje proizvode vakcine, sa izuzetkom kineskog Sinofarma i ruskog Instituta „Gamaleja“, su gigantske transnacionalne korporacije. Kao i sve privatne kompanije, farmaceutske kuće kao što je Fajzer, Moderna, Astra-Zeneka i druge, imaju za cilj, na prvom mestu, generisanje profita. Sama činjenica da ovim kompanijama kvalitet proizvoda i zdravlje populacije po samoj strukturi firme nije primarni cilj neprihvatljiva je i otvara prostor za sumnju i nepoverenje. To opet ne mora da znači su vakcine koje one proizvode loše i nebezbedne, već samo znači da one nisu strukturirane tako da zdravlje ljudi bude njihova primarna motivacija. Ovome treba pridodati i izuzetno problematičnu i kompromitovanu reputaciju nekih od ovih firmi. Na primer, kompanija Fajzer je samo od 2002. godine do danas isplatila 3 milijarde dolara u kaznama za razne prestupe koji uključuju podmićivanje, korptivne marketinške prakse kao i prikrivanje rezultata.⁸ Radi se o kompaniji koja je rekorder po broju i veličini kazni koje je platila kako za krivična dela tako i za druge vrste prestupa.

U širem kontekstu farmaceutske industrije, treba spomenuti još i vrtoglavi rast cena lekova nekih veoma važnih lekova u proteklih dve decenije. U periodu između 2002 i 2018. godine, cena insulina u SAD je rasla u proseku 11% godišnje.⁹ Još jedan sličan primer je lek EpiPen koji se koristi u slučajevima alergijskih reakcija opasnih po život. Cena ovog leka je između 2007 i 2016 porasla 400%.¹⁰ Ovakvo predatorsko podizanje cena lekova bez kojih mnogi pacijenti ne mogu da prežive već je rezultiralo smrću određenog broja ljudi.¹¹ Pored svega ovoga, velike farmaceutske kuće poput Perdju Farma su na meti ogromnog broja tužbi zbog umešanosti u širenje epidemije opioida (sintetički opium) u mnogim američkim državama.¹² U mnogim slučajevima je dokazano da su ove farmaceutske kuće podmićivale lekare da u što većoj meri pacijentima prepisuju opioide kao što su Oksikodon i Oksikontin, što je dovelo do ogromnog porasta zavisnosti od ovih supstanci. Svi ovi slučajevi pokazuju da je farmaceutskoj industriji u privatnom sektoru profit primarni motiv i da su itekako spremne da žrtvuju ljudske živote i ljudsko zdravlje zbog profita.

Uzimajući u obzir činjenicu da su krupne farmaceutske korporacije dokazano korumpirane, javnost nema nikakav razlog da im veruje. Ovo opet nikako ne znači da vakcine i lekovi koje ove kompanije proizvode ne treba uzimati. Velika većina ovih lekova su dokazano efikasni i za sada nema nikakvih dokaza ili razloga da se sumnja u bezbednost i efikasnost bilo koje od vakcina protiv COVID-19 koje su na tržištu. Međutim, sumnjičavost prema samim ovim kompanijama je sasvim opravdana.

Mnogim antivakserima činjenica da su velike farmaceutske korporacije dokazano korumpirane automatski predstavlja dovoljan razlog da odbiju vakcinu koju su one proizvele, što je sasvim apsurdno jer bi tom logikom dijabetičari zavisni od insulina trebalo da odbiju insulin zato što su kompanije koje ga proizvode i distribuiraju korumpirane. Ne postoji opravdan razlog da se lični život i zdravlje, kao životi i zdravlje ljudi u sopstvenoj okolini dovodi u rizik zbog toga što firme koje proizvode vakcinu ne zaslužuju poverenje kada ne postoji ni jedan dokaz da je sama vakcina nebezbedna. Sa druge strane, brojni kritičari antivaksera će prosto iznošenje sumnje u reputaciju farmaceutskih kuća koje proizvode vakcine otpisati kao antivakcinaštvo i teoriju zavere iako su koruptivne radnje ovih kompanija neosporno dokumentovane u sudskim procesima.

Nedostatak kritičkog mišljenja i artikulisanog i argumentovanog debatovanja se primećuje na obe strane. Antivakseri nisu u stanju da kritikuju korumpirane farmaceutske kuće, a da istovremeno ne pozivaju na odbijanje vakcinacije, dok njihovi kritičari nisu u stanju da prihvate i priznaju elementarne činjenice da farmaceutske kompanije ne zavređuju poverenje i da kapitalistički način organizovanja zdravstva predstavlja ozbiljan problem, jer je po njima sve to teorija zavere i antivakcinaštvo. To nas dovodi do poslednje dve karike u uzročnom lancu koji je proizveo problem antivakcinaštva sa kojim se susrećemo a to su komercijalizovani mediji čiji je glavni cilj gledanost i profit, a ne verodostojno informisanje, i urušen obrazovni sistem kao posledica neoliberalnih mera štednje i privatizacije. Kada je reč o medijima, senzacionalizam i potraga za što efektnijim i kontroverznijim naslovima, tekstovima i emisijama su u potpunosti nadvladali težnju ka verodostojnom i preciznom informisanju o kompleksnim temama kao što je ova. U takvom okruženju, najatraktivnije su osobe koje pozivaju na odbijanje svih vakcina i mera zaštite, sa jedne strane, i osobe koje što kreativnije i ostrašćenije kritikuju takve pojedince, sa druge strane. Ovakve krajnosti hrane taj beskrajni medijski narativ o antivakserima i njihovim protivnicima, a što duže traje taj medijski rat, debata postaje sve toksičnija, i javnost sve dublje podeljena.

U pogledu obrazovanja, neoliberalni pristup, mere štednje i težnja ka privatizaciji su doveli do dramatičnog urušavanja kvaliteta celokupnog obrazovnog sistema. Međutim, ono što se čini posebno relevantnim kada je reč o problemu antivakcinaštva jeste sistematsko zapuštanje i srozavanje društvenih nauka i humanistike pod parolom neprofitabilnosti. Imperativ profitabilnosti doveo je do preusmeravanja finansijske podrške i interesovanja učenika i studenata ka prirodnim naukama i inženjerstvu dok se u društvenim naukama akcenat stavlja na biznis, menadžment, ekonomiju i pravo, odnosno discipline u kojima vlada potpuni neoliberalni ideološki konsenzus. Humanistika, sociologija i političke nauke kao discipline posvećene prvenstveno razumevanju ljudskog društva i kulture u celini ostaju u drugom ili trećem planu. Posledica toga je da pojedinci sa dobrim obrazovanjem u domenu nauke i inženjerstva koji su u stanju da razumeju opravdanost i značaj vakcinacije nisu u stanju da problem antivakcinaštva sagledaju u njegovoj celini kao društveni, politički i kulturni fenomen. Kako je njima sasvim jasno kolika je prednost masovne vakcinacije i koliko je nizak rizik od neželjenih efekata vakcine, oni ne mogu da razumeju kako bilo ko može da joj se protivi pa zbog toga uglavnom svode čitavu problematiku na nerazumnost ili loše namere pojedinaca. Pošto uglavnom ne dovode u pitanje postojeći politički i ekonomski poredak, naučno orijentisani pojedinci i ne nalaze za shodno da predlože nekakav model rešenja problema otpora vakcinaciji osim eventualno represije, iako je i njima jasno da represivni model teško može dovesti do pozitivnog ishoda u ovom slučaju. Pogledajmo evropski primer: pošto skepticizam protiv vakcina nije obišao ni prosvećenu Evropu, došlo je do situacije u kojoj zvaničnici Evropskog saveta raspravljaju o uvođenju “pasoša za vakcinisane”, kojim će se dozvoliti nesmetana putovanja onima koji su se (naravno svojevoljno) vakcinisali. Umesto da se sprovode državne kampanje kojima će se ljudima objasniti značaj opšte vakcinacije, dok se istovremeno i antivakcinaši razuveravaju o štetnosti vakcina, Evropa razmatra da ipak nametne prisilnu vakcinaciju tako što će nevakcinisanima prosto uskratiti mogućnost slobodnog kretanja. Ovaj metod smo videli i u Izraelu, gde građani nakon revakcinacije dobijaju “zeleni pasoš” kojim im dozvoljava slobodan odlazak i restorane, pozorišta, koncerte, kulturne večeri itd.¹³ Iako nema primene sile ili direktnog kažnjavanja, kovid pasoš je svakako mera indirektne, prikrivene represije (mada, istovremeno i način da se stanovnicima svetske periferije dodatno onemogući slobodno kretanje).

Kod antivaksera i njima pridruženih pokreta koji se suprotstavljaju i raznim drugim merama u borbi protiv COVID-19 primećuje se nedostatak osnovne sposobnosti za logičko i matematičko mišljenje. Prema nekima od njih, na primer, činjenica da maske nisu stoprocentno efikasna zaštita od zaraze predstavlja dovoljan razlog za odbacivanje maske uprkos tome što efikasnost od samo 60% znači 60% manje zaraženih i mrtvih. Takođe, zbog minimalnog rizika od neželjenih dejstava vakcine oni su spremni da odbace sredstvo koje bi moglo u potpunosti zaštiti preko 90% populacije.

Šta da se radi?

Nakon što smo razložili fenomen antivakcinaštva na njegove sastavne komponente, odnosno, individualistički (sebični) pogled na svet, korumpirane farmaceutske kuće i srozavanje medija i sistema obrazovanja, potrebno je izneti predloge kako ovaj problem prevazići. Budući da sve ove pojave proističu iz kapitalističkog neoliberalnog načina organizacije društva, dugoročno rešenje ovih problema očito se može postići napuštanjem i prevazilaženjem neoliberalnog modela i prelazak na drugačiji model političke i ekonomske organizacije. Međutim, ono što se čini mnogo realnijim i dostižnijim u ovom trenutku jeste konačno napuštanje zdravstvenog sistema zasnovanog na profitu pogotovo nakon pouka i zaključaka koji su se nametnuli u toku pandemije.

Američki sistem zdravstva koji je gotovo u potpunosti u privatnim rukama pokazao se katastrofalnim u svom odgovoru na pandemiju. Uprkos tome što se radi o najbogatijoj zemlji na svetu, stopa zaražavanja i smrtnosti u SAD bila je među najvišima ako ne i najviša na svetu. Sa druge strane, NR Kina, koja je svakako siromašnija od SAD, izborila se sa pandemijom na zapanjujuće efikasan način zahvaljujući svom koordinisanom državnom zdravstvenom sistemu. Mnoge siromašne zemlje kao što je Kuba bile su daleko uspešnije od mnogo bogatijih razvijenih kapitalističkih zemalja a zemlje bivšeg Istočnog bloka, uključujući tu i Srbiju, takođe su uspele da izbegnu katastrofalne posledice virusa zahvaljujući ostacima socijalističkog zdravstvenog sistema koji nije u potpunosti urušen. Sve ovo daje neoboriv argument u prilog tezi da je koordinisano javno zdravstvo neophodna tekovina modernog i organizovanog društva, jer prioritet zdravstvenog sistema mora da bude zdravlje građana, a ne profit privatnih korporacija. Prateći tu logiku, ne postoji uverljiv argument da proizvodnja i distribucija vakcina ostane u rukama korumpiranih monopolističkih korporacija.

Prisustvo državnih kompanija iz Kine i Rusije već je narušilo ovaj monopolistički status i preti da ga dalje ugrozi jer kompanije kao što su Fajzer, Moderna, AstraZeneka i druge nisu u stanju da u potpunosti zadovolje potrebe zemalja Zapada za vakcinama u dovoljno kratkom roku te postoji snažan pritisak da se kineske i ruske vakcine uvezu i na ova tržišta. Sve suprotno tome bilo bi ravno žrtvovanju života građana ovih zemalja u cilju održanja monopolističkog statusa ovih privatnih kompanija. Primer Kube koja razvija četiri sopstvene vakcine protiv COVID-19 pokazuje kako i male, ekonomski slabije zemlje mogu da proizvode kvalitetne vakcine i to je model koji bi trebalo da prati što više zemalja. Zbog toga bi trebalo podržati incijativu za ponovno pokretanje proizvodnje vakcina u Torlaku kao bitan korak ka unapređenju zdravstvenog sistema Srbije i meru zaštite u slučaju potencijalnih epidemija u budućnosti.

Na najneposrednijem planu, svako od nas bi trebalo da se vakciniše a, sticajem okolnosti, bar kada je reč o Srbiji, budući da je efikasnost svih vakcina približna, odabirom ruske Sputnik V ili kineske Sinofarm vakcine svako može dati svoj „glas“ za javno i koordinisano zdravstvo, a protiv korporativnog neoliberalnog modela.

Predrag Kovačević

Poreklo nepoverenja u vakcine

Related Posts:

Leave a Reply Cancel Reply