Adžamu Baraka: Fašizam je rođen u kolonijama, ne u Evropi

Umetnik: Tshibumba Kanda Matulu

 
Afrikanci umeju da misle svojom glavom. Evro-američki levi liberali nam ukazuju na specifične istorijske razvoje SAD koji napreduju prema društveno-upravljačkim formama koje oni opisuju kao fašističke. Rođen iz kapitalističke krize manifestovane kroz imperijalistički rat, poznatiji kao Prvi svetski rat u Evropi, fašizam je pojam sistematizovan i oživljen zahvaljujući Benitu Musoliniji, kao odraz njegove definicije specifičnih ekonomsko-političkih i društvenih odnosa koji oslikavaju optimalni upravljački program njegovog pokreta u Italiji tokom 1920-ih. Kroz dalju replikaciju ovih odnosa i njihov razvoj, fašizam je postao opisni pojam za belački suprematistički i imperijalistički društveni sistem koji se proširio Evropom sa njegovim najozloglašenijim primerom nemačke nacističke partije predvođene Adolfom Hitlerom.
 
Međutim, ne započinjem izlaganje sa namerom da se udubljujem u istorijske zamršenosti pojma sistematizovanog u Evropi, već da bih ga u stvari decentralizovao i odbacio pretpostavke da je fašizam nešto novo i jedinstveno za Evropu prve polovine 20. veka i time ukazao da je njegova moderna renesansa u Evropi i SAD deo već prepoznatljivog razvitka. Tvrdim da udaljavanjem stanovišta od Evrope tj. decentralizacijom Evrope, sa namerom epistemološke dekolonizacije, nalazimo da fašizam koji se pojavio u Evropi nije odudarao od totalitarne logike i prakse evropskog kolonijalizma. Ono što je bilo drugačije u 1920-im i 1930-im u Evropi, kao što i navode afrički revolucionari poput Džordža Padmora, Bergarta Dubojsa i najpoznatijeg, Emea Sezera, jeste da je kolonijalna praksa koja je bila primenjivana u kolonijama tada počela da se primenjuje i u Evropi. Tako je bilo tada, a tako je i sada tokom savremenog doba.
 
Vidite, razumevanje ovoga je od ključne važnosti, jer evrocentrični levičari koji se svrstavaju na stranu desničarskih neoliberalnih kapitalista i demokrata (kao deo konfuzne strategije zvane “svrstavanje prema ispravnom”), su dozvolili da sa malo kredibiliteta kojeg imaju nehotice potkrepljuju legitimitet doseljeničke države SAD i ulazeći u među-buržoaske borbe raznih sektora kapitalističke klase kao “partizani”, pokazuju da ne razumeju niti prepoznaju da su svi sektori buržoazije ujedinjeni u jednoj jedinoj stvari – ovekovečenju buržoaskog poretka – što znači da su njihovi interesi u osnovi kontradiktorni sa našim. 
 
Zato naš zadatak, moji prijatelji, naš zadatak jeste da usmerimo Afrikance tako da ni oni ni mi ne budemo zbunjeni, niti zloupotrebljeni kao rekviziti u nekakvoj borbi koja zapravo nema nikakve veze sa našim interesima kao kolonizovanim radnicima i članovima prirodno potlačene nacije, jer nešto što bi moralo da bude jasno čak i tokom ovog kratkog perioda koliko je Bajden na vlasti, jeste da on nastavlja da bude predan osnaživanju SAD/EU/NATO linije dominacije. Vidite, za nas, živa iskustva kolonizovanih nam ukazuju da kada pogledate Bajdenovu administraciju, kada pogledate EU spoljnu politiku, kada pogledate osnaživanje evropskih snaga, vidite da ne postoji nikakva razlika između belog suprematističkog liberalnog imperijalističkog poretka i nečega što evropski aktivisti nazivaju fašizmom.
 
U svom kratkom izlaganju dotaći ću se tri esencijalna pitanja koja se tiču nekih primera modernog fašizma:
1. Mogu li liberalna demokratija, fašizam i oblici upravljanja da postoje istovremeno u istoj društvenoj postavci?
2. Zašto kontradikcije kolonijalnog kapitalističkog sistema uzrokuju povratak fašizmu u severnim kapitalističkim državama, ali anti-kapitalizam i anti-kapitalističku radikalizaciju i revoluciju na Globalnom Jugu?
3. I konačno, kakav je odnos neoliberalizma i fašizma, da li oni predstavljaju dve distinktivne strukture sa identičnim fundamentalnim klasnim pravilima i da li one predstavljaju bilo kakvu razliku za Afrikance i kolonizovane ljude i nacije širom planete?
 
Krenimo od odgovora na prvo pitanje. Samir Amin tvrdi da su demokratija i fašizam oblici upravljanja buržoaske vladavine. Liberalna demokratija omogućava najbolju formu za pružanje legitimiteta buržoaskoj vladavini, pa će samim tim biti prihvatljiva što je duže moguće, posebno zato što održava neobuzdanu moć kapitala tj. kapitalističku diktaturu. Mogu li da postoje u istoj postavci? Mi kažemo da mogu, zato što morate na ovo gledati u odgovarajućim uslovima. Kada pogledate evropski kolonijalni projekat, kada iz pozicija kolonija razumete da su evropske kolonijalističke imperije vremenom omogućile oblike demokratskog učešća za radnike i druge klase u Centru, istovremeno namećući fašizam kao oblik upravljanja i generator ekonomskog suficita na periferijama, onda znate da one mogu da postoje u istoj društvenoj strukturi. Uzmimo SAD za primer, oblici demokratije su bili prošireni van buržoaske klase tokom vremena, uključujući belačku radničku klasu, istovremeno održavajući brutalni rasni aparthejd radi super-eksploatacije crnačkih radnika na Globalnom Jugu, pa čak i kroz industrijalizaciju Globalnog Severa u 20. veku. Tako da, da, ovi oblici mogu da postoje u istoj društvenoj strukturi, kada razumete i pogledate kolonijalne odnose.
 
Što se tiče drugog pitanja, znamo da postoji zaokret ka populizmu u zemljama Globalnog Juga što uzrokuje da neke desničarske vlade dolaze do vlasti, ali kada govorimo o fašizmu na Severu, zdravorazumsko objašnjenje za uzdizanje desnice jeste da je to odgovor na sasvim stvarnu zakržljalost neoliberalizma. Bar na Severu, kada pogledate zaokret prema neoliberalizmu, koji mi zovemo denacionalizacijom procesa proizvodnje, što je popularno poznato i kao globalizacija, vidite stvaranje krajnjih kontradikcija između kapitala i radništva na Severu. I ne moramo da objašnjavamo kako je do toga došlo. Međutim, ono što je sad problem jeste što iako je neoliberalizam pokazao svoje lice kroz honorarna zapošljavanja i niske plate, privremene poslove, nestanke beneficija i zdravstvenog osiguranja i uopšte pojačanom eksploatacijom radničke klase, postavlja se pitanje: Zašto se radnička klasa ipak okreće fašizmu umesto radikalizmu? Mi kažemo da se radi o jednom vrlo spečifičnom elementu: belački suprematizam. Ideja da beli ljudi imaju Bogom dano pravo na privilegiju i materijalnu superiornost, kojom pravdaju činjenicu da čine samo 10% svetske populacije, ali da ipak konzumiraju 40% resursa Zemlje, pokazuje da su “Učinite Ameriku velikom” i američka liberalna izuzetnost dve strane istog novčića, da prihvataju ideju o doktrini otkrovenja, o “Manifestu sudbine”; “teretu belog čoveka” ili humanitarnog intervecionizma i odgovornosti za zaštitu. Sve ovo su delovi ideološke nadstrukture koja održava belu radničku klasu vezanu za svoju buržoaziju. Upravo belački suprematizam objašnjava zašto se morate okrenuti fašizmu umesto radikalizmu u severnim zemljama. 
 
I konačno, odgovor na treće pitanje tj. odnos između neoliberalizma i fašizma. Mi kažemo da je fašizam teroristička koordinacija društva koja rezultira konvergencijom ka kapitalističkim finansijama i korporativnoj moći države. Zar ovo ne oslikava precizno neoliberalizam i neoliberalnu državu? Ne možete ih razdvojiti, osim ako ne apstrahujete fašizam, kao što to mnogi liberali rade, od njegove klasne osnove. Ako ga svedete samo na biheviorizam, vaši pogledi se zasnivaju na isuviše pogledanih loših filmova o Hitleru, ali mi nemamo luksuz za takvu vrstu zabune. Mi kažemo da je neoliberalizam oblik kapitala, oblik vladavine kapitala, i da se radi o desničarskoj ideologiji i desničarkoj strukturi države. Samim tim, ideja da neko može da se bori protiv krajnje desnice, takozvanog fašizma, prihvatanjem neoliberalnog fašizma je apsurdna i ideološka mistifikacija. I mi treba to da odbacimo i budemo izričiti po tom pitanju. 
 
Neoliberalizam se izrodio iz kontrarevolucionarnog perioda 1970-ih. Bio je to deo kontrapobune i kontrarevolucionarog odgovora iz uspona 1960-ih i 1970-ih. Ne treba da čudi što je bio prisilno nametnut u Čileu u 1973. godini. U unutrašnjosti, bila je to zapravo pobuna kapitala protiv dominacije kejnzijanizma. Želeli su da ukinu socijalnu državu i nametnu disciplinu radničkoj klasi u SAD pojavom Ronalda Regana 1980ih, pa smo dobili konsolidaciju ovog političkog pokreta koji smo kasnije shvatili da je u stvari neoliberalna kapitalistička globalizacija. 
 
Danas pričamo o fašizmu. Hajde da prođemo kroz neke njegove moderne manifestacije i moderne izraze. Kada pružate podršku desničarskom puču u Hondurasu, kada vam “Akt o odobrenju nacionalne odbrane” (NDAA) daje zakonska ovlašćenja da zatvori bilo koga koga smatra pretnjom po nacionalnu bezbednost bez suđenja ili “habeas corpusa”, kada imate ubistva američkih građana bez ikakvog pravnog postupka, kada imate proizvoljne invazije na nacije direktno ili indirektno putem posrednika, kada ne uspevate da zaštitite svoje građane koji bivaju ubijeni od strane policijskih snaga, kada imate “Akt o špijunaži” kako biste zatvorili uzbunjivače, odobrenje za masovni nadzor javnosti, širenje ratova bespilotnim letelicama, uključujući one sa dvostrukim cevima, prvi odgovori počnu da se javljaju, samo da bi onda mogli opet da vas udare. Podrška desničarskom puču u Ukrajini, Egiptu, napad i destrukcija Libije, 2400% proširenja programa 1033, ekspanzija AFRICOM-a za 1900% čime se povećava nagrada za glavu Asate Šakur, sve su to primeri fašizma pod vašim prvim crnim predsednikom. Dakle, moramo biti načisto sa čime se suočavamo i šta nam je potrebno da bismo krenuli napred. 
 
Prijatelji, već je do sada bilo ukazano, ali ukazali smo još jednom. Ako ne govorimo o pokretu koji vodi ka potpunoj transformaciji, revolucionarnoj transformaciji i porazu ove kapitalističke kolonijalističke države, onda zamajavamo ljude i unižavamo našu istorijsku misiju. Moramo da izgradimo efikasne organizacije zasnovane na našem najvećem razumevanju socijalne strukture kojoj pripadamo i socijalne strukture na koju utičemo. Dakle, kako se približavam zaključku sada postavljam pitanje: koje vrste organizacija moramo da izgradimo kako bismo rešili ovaj izazov? To je moje glavno pitanje. Moramo imati, tvrdim, jasnu nedvosmislenu socijalističku politiku. Moramo shvatiti našu vezu sa svetskom revolucijom, da smo mi Afrikanci, da smo u ratu i da moramo da izgradimo strukture koje će nam omogućiti da ovaj jednosmerni rat u koji smo uvučeni preokrenemo. I ovo činimo takmičenjem u kojem ćemo se osigurati da ćemo u jednom momentu, zapravo, izaći kao pobednici. Zato prijatelji, razmislimo o ovim postavljenim pitanjima i o onim pitanjima koja ćemo tek postaviti. Posvetimo se borbi iznova i podsetimo se da smo deo globalnog čovečanstva i da smo u većini i da ćemo u stvari, kada se organizujemo i budemo načisto sa našom istorijskom misijom, zapravo pobediti! 
 
 
Tekst preuzet sa hoodcommunist.org
 
Prevod: Nenad Pekez
Priprema: Princip.info
 
Liked it? Take a second to support Jelena Šipetić on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.