Afrikanci umeju da misle svojom glavom. Evro-američki levi liberali ukazuju nam na specifične istorijske procese u SAD koji se razvijaju ka društveno-upravljačkim oblicima koje oni opisuju kao fašističke. Rođen iz kapitalističke krize manifestovane kroz imperijalistički rat, poznatiji u Evropi kao Prvi svetski rat, fašizam je pojam koji je sistematizovao i oživeo Benito Musolini, kao izraz svoje definicije specifičnih ekonomsko-političkih i društvenih odnosa koji su predstavljali optimalni upravljački program njegovog pokreta u Italiji tokom 1920-ih godina. Kroz dalju reprodukciju i razvoj tih odnosa, fašizam je postao opisni pojam za belački suprematistički i imperijalistički društveni sistem koji se proširio Evropom, sa svojim najozloglašenijim primerom u nemačkoj nacističkoj partiji predvođenoj Adolfom Hitlerom.

Međutim, ne započinjem ovo izlaganje sa namerom da se udubljujem u istorijske zamršenosti pojma sistematizovanog u Evropi, već da bih ga decentralizovao i odbacio pretpostavku da je fašizam nešto novo i jedinstveno za Evropu prve polovine 20. veka, te time ukazao da je njegova savremena renesansa u Evropi i SAD deo već prepoznatljivog istorijskog razvoja. Tvrdim da udaljavanjem perspektive od Evrope, odnosno decentralizacijom Evrope sa ciljem epistemološke dekolonizacije, uviđamo da fašizam koji se pojavio u Evropi nije odstupao od totalitarne logike i prakse evropskog kolonijalizma. Ono što je bilo drugačije tokom 1920-ih i 1930-ih godina u Evropi, kako su isticali afrički revolucionari poput Džordža Padmora, V. E. B. Diboa i najpoznatijeg među njima, Emea Sezera, jeste činjenica da je kolonijalna praksa, ranije primenjivana u kolonijama, tada počela da se primenjuje i unutar same Evrope. Tako je bilo tada, a tako je i danas.

Razumevanje ovoga je od ključne važnosti, jer evrocentrični levičari, svrstavajući se uz desničarske neoliberalne kapitaliste i demokrate kao deo konfuzne strategije „svrstavanja uz manje zlo“, nehotice legitimišu doseljeničku državu SAD. Uključujući se u među-buržoaske sukobe različitih sektora kapitalističke klase kao „partizani“, oni pokazuju da ne razumeju niti prepoznaju da su svi sektori buržoazije ujedinjeni u jednoj suštinskoj stvari – očuvanju buržoaskog poretka – što znači da su njihovi interesi u osnovi suprotstavljeni našima.

Zato je naš zadatak, prijatelji, da usmerimo Afrikance tako da ni oni ni mi ne budemo zbunjeni niti zloupotrebljeni kao rekviziti u sukobima koji zapravo nemaju nikakve veze sa našim interesima kao kolonizovanih radnika i pripadnika potlačenih nacija. Jer ono što bi već sada moralo biti jasno, čak i tokom relativno kratkog perioda Bajdenove vlasti, jeste da njegova administracija ostaje posvećena osnaživanju SAD/EU/NATO sistema dominacije. Naša iskustva kao kolonizovanih naroda pokazuju da, kada pogledate Bajdenovu administraciju, spoljnu politiku Evropske unije ili jačanje evropskih vojnih struktura, ne vidite suštinsku razliku između liberalnog imperijalističkog poretka zasnovanog na belačkoj supremaciji i onoga što evropski aktivisti nazivaju fašizmom.

U ovom kratkom izlaganju dotaći ću se tri ključna pitanja koja se odnose na neke primere savremenog fašizma:

1. Mogu li liberalna demokratija, fašizam i različiti oblici upravljanja postojati istovremeno unutar iste društvene strukture?

2. Zašto kontradikcije kolonijalnog kapitalističkog sistema dovode do povratka fašizma u severnim kapitalističkim državama, dok na Globalnom Jugu podstiču antikapitalizam, radikalizaciju i revolucionarne pokrete?

3. I konačno, kakav je odnos između neoliberalizma i fašizma? Da li oni predstavljaju dve različite strukture zasnovane na istim fundamentalnim klasnim principima i da li ta razlika uopšte postoji za Afrikance i kolonizovane narode širom sveta?

Krenimo od prvog pitanja. Samir Amin tvrdi da su demokratija i fašizam različiti oblici upravljanja unutar buržoaske vladavine. Liberalna demokratija predstavlja najefikasniji oblik legitimizacije buržoaske vlasti i zbog toga će biti prihvatljiva sve dok uspeva da održava neograničenu moć kapitala, odnosno kapitalističku diktaturu. Mogu li demokratija i fašizam postojati unutar iste društvene strukture? Tvrdimo da mogu, ukoliko ih posmatramo u odgovarajućem istorijskom i kolonijalnom kontekstu. Kada sagledate evropski kolonijalni projekat i razumete da su evropske imperije postepeno omogućavale određene oblike demokratskog učešća radnicima i drugim klasama u centru sistema, dok su istovremeno nametale fašističke oblike upravljanja na periferijama radi eksploatacije i izvlačenja ekonomskog suficita, postaje jasno da ta dva oblika mogu koegzistirati unutar iste društvene strukture.

Uzmimo SAD kao primer. Demokratska prava su se vremenom širila van okvira buržoaske klase, uključujući i belačku radničku klasu, dok je istovremeno održavan brutalni rasni aparthejd radi supereksploatacije crnačkih radnika na Globalnom Jugu, pa čak i tokom industrijalizacije Globalnog Severa u 20. veku. Dakle, da – ovi oblici mogu postojati unutar iste društvene strukture kada kolonijalne odnose sagledavamo u njihovoj celini.

Što se tiče drugog pitanja, poznato nam je da na Globalnom Jugu postoji zaokret ka populizmu, što dovodi do dolaska pojedinih desničarskih vlada na vlast. Međutim, kada govorimo o fašizmu na Severu, najjednostavnije objašnjenje uspona desnice jeste činjenica da on predstavlja odgovor na stvarnu krizu i iscrpljenost neoliberalizma. Kada posmatramo neoliberalni zaokret na Severu – proces koji nazivamo denacionalizacijom proizvodnje, poznatiji kao globalizacija – vidimo produbljivanje kontradikcija između kapitala i rada.

Neoliberalizam je pokazao svoje pravo lice kroz nesigurne oblike zaposlenja, niske plate, privremene poslove, ukidanje socijalnih beneficija i zdravstvenog osiguranja, kao i kroz pojačanu eksploataciju radničke klase. Međutim, postavlja se pitanje: zašto se radnička klasa u takvim uslovima okreće fašizmu umesto radikalizmu? Tvrdimo da ključnu ulogu igra belački suprematizam – ideja da beli ljudi imaju „Bogom dato“ pravo na privilegiju i materijalnu superiornost. Ta ideologija služi kao opravdanje za činjenicu da populacije koje čine mali procenat svetskog stanovništva troše nesrazmerno veliki deo svetskih resursa.

Slogani poput „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ i liberalni američki izuzetizam predstavljaju dve strane iste ideološke matrice. Oni počivaju na konceptima poput „Manifestne sudbine“, „tereta belog čoveka“, humanitarnog intervencionizma i „odgovornosti za zaštitu“. Sve su to elementi ideološke nadgradnje koja vezuje belačku radničku klasu za interese sopstvene buržoazije. Upravo belački suprematizam objašnjava zašto deo radničke klase u severnim zemljama bira fašizam umesto radikalnog antikapitalizma.

I konačno, dolazimo do trećeg pitanja – odnosa između neoliberalizma i fašizma. Tvrdimo da je fašizam oblik terorističke organizacije društva koji dovodi do potpune konvergencije državne moći sa interesima finansijskog kapitala i korporacija. Zar to ne opisuje precizno i neoliberalizam, odnosno neoliberalnu državu? Ta dva fenomena ne mogu se razdvojiti osim ukoliko se fašizam ne apstrahuje od njegove klasne osnove, što mnogi liberali čine.

Ako fašizam svedete isključivo na određene obrasce ponašanja ili estetiku, onda se vaše razumevanje zasniva na površnim predstavama oblikovanim popularnom kulturom i lošim filmovima o Hitleru. Mi nemamo luksuz takve konfuzije. Tvrdimo da je neoliberalizam oblik vladavine kapitala, desničarska ideologija i desničarska državna struktura. Samim tim, ideja da se protiv krajnje desnice ili takozvanog fašizma može boriti prihvatanjem neoliberalnog poretka predstavlja ideološku mistifikaciju koju moramo jasno odbaciti.

Neoliberalizam je nastao iz kontrarevolucionarnog perioda 1970-ih godina. Bio je deo odgovora kapitala na revolucionarne i antikolonijalne pokrete 1960-ih i 1970-ih. Nije slučajno što je nasilno nametnut u Čileu nakon puča 1973. godine. Unutar samih SAD predstavljao je pobunu kapitala protiv kejnzijanskog modela i socijalne države. Cilj je bio ukidanje socijalnih programa i disciplinovanje radničke klase, što je dobilo pun zamah dolaskom Ronalda Regana tokom 1980-ih godina. Tako je konsolidovan politički projekat koji danas poznajemo kao neoliberalnu kapitalističku globalizaciju.

Danas govorimo o fašizmu, pa hajde da pogledamo neke njegove savremene manifestacije. Kada podržavate desničarski puč u Hondurasu, kada vam „Akt o odobrenju nacionalne odbrane“ (NDAA) daje zakonska ovlašćenja da bez suđenja pritvarate svakoga koga proglasite pretnjom po nacionalnu bezbednost, kada se sprovode ubistva američkih građana bez pravnog postupka, kada vršite proizvoljne invazije na druge države direktno ili preko posrednika, kada ne uspevate da zaštitite sopstvene građane od policijskog nasilja, kada koristite „Akt o špijunaži“ za progon uzbunjivača, odobravate masovni nadzor stanovništva i širite ratove bespilotnim letelicama – tada postaju vidljivi obrasci savremenog fašizma.

Podrška desničarskim pučevima u Ukrajini i Egiptu, razaranje Libije, ogromno proširenje programa 1033, ekspanzija AFRICOM-a i povećanje nagrade za glavu Asate Šakur – sve su to, prema ovom tumačenju, primeri fašizma tokom mandata prvog crnog predsednika SAD. Zato moramo jasno razumeti sa čim se suočavamo i šta nam je potrebno da bismo krenuli napred.

Prijatelji, već je mnogo puta ukazano na ovo, ali moramo to ponoviti: ukoliko ne govorimo o pokretu koji vodi ka potpunoj revolucionarnoj transformaciji i porazu kapitalističke kolonijalne države, onda obmanjujemo ljude i odričemo se svoje istorijske misije. Moramo izgraditi efikasne organizacije zasnovane na dubokom razumevanju društvene strukture kojoj pripadamo i na koju utičemo.

Zato, približavajući se kraju, postavljam pitanje: kakve organizacije moramo izgraditi kako bismo odgovorili na ovaj izazov? To je ključno pitanje. Tvrdim da nam je potrebna jasna i nedvosmislena socijalistička politika. Moramo razumeti svoju povezanost sa svetskom revolucijom, shvatiti da smo mi Afrikanci u stanju neprekidnog rata i da moramo izgraditi strukture koje će nam omogućiti da taj nametnuti jednostrani rat preokrenemo u svoju korist.

To činimo kroz organizovanje i političku borbu sa ciljem da jednog dana izađemo kao pobednici. Zato, prijatelji, razmislimo o ovim pitanjima i o onima koja tek treba da postavimo. Posvetimo se borbi iznova i podsetimo se da smo deo globalnog čovečanstva, da predstavljamo većinu i da ćemo, kada se organizujemo i jasno razumemo svoju istorijsku misiju, na kraju pobediti.