„Posle 900 nuklearnih testova na našoj zemlji, SAD hoće da izvrše etničko čišćenje nad nama“: upoznajte se sa najbombardovanijom zemljom na svetu.

„Zemlja koja je najviše bombardovana nuklearnim bombama na planeti“ je neželjeno priznanje koje je dobilo područje američkog domorodačkog plemena Šošoni. Ovo je imalo užasavajuće posledice na zajednicu, a RT je popričao sa jednim aktivistom koji se bori za pravdu.¹

„Oni okupiraju našu zemlju, oni kradu naše mogućnosti i od nas se očekuje da umremo zbog toga. Još uvek pokušavamo da razumemo i uhvatimo se u koštac sa tim što nam se dešava, i da pronađemo način da to zaustavimo, ispravimo i sprečimo da se dešava u budućnosti“. Glas Ijana Zabartea je ljutit, ali nepokolebljiv dok opisuje potpunu sudbinu svog naroda, američkih domorodaca koji su decenijama izloženi nezamislivim užasima, i sve se to izvršava od strane njihove vlade u Vašingtonu.

Pedesetsedmogodišnji Zabarte je glavni čovek zapadnog dela nacije Šošona i predvodi kampanju kojom otkriva, kako kaže, „etničko čišćenje“ svog plemena.

Zemlja Šošona se proteže od Doline smrti u istočnoj Kaliforniji do Jelouston nacionalnog parka u Vajomingu. Ali 1951. su SAD započele testiranje nuklearnog oružja na zapadnoj teritoriji plemena Šošoni, u Nevadi. Šošoni sada mogu da tvrde da su zemlja na koju je bačeno najviše nuklearnih bombi na svetu.

Tokom nešto više od 40 godina, ovde je izvršeno 928 testova, oko 100 u vazduhu i više od 800 ispod zemlje, što je rezultiralo nuklearnim radioaktivnim padavinama u količini od oko 620 kilotona, po podacima istraživanja iz 2009. godine. Radi poređenja, kada je Hirošima bombardovana 1945. bilo je samo 13 kilotona.

Ovo je, očigledno, ogroman zdravstveni rizik i Zabarte, koji živi u Las Vegasu i vodi zdravstveni centar u Dolini smrti je, razumljivo, besan. Iako je prijatan i prijateljski nastrojen, u glasu mu se često oseti bes i on se više posveti nepravdama koje je njegov narod doživeo. Ali nikada ne pada u samosažaljenje, već ima čeličnu auru otpora.

Šošoni su potpisali Ugovor iz doline Rubi 1863. kojim su predali određena prava SAD, ali se nisu odrekli svoje zemlje. „Ne bismo potpisali ugovor koji će se završiti našim potpunim uništenjem“, kaže Zabarte. Kako pleme kaže, vašingtonski programi testiranja su ubili hiljade ljudi, a mnogi su dobili različite vrste kancera i drugih oboljenja. Koža Zabarteovog dede je otpala usled autoimune bolesti, a umro je nedugo zatim od srčanog udara. Drugim članovima porodice su ugrađivali pejsmejkere dok su još bili vrlo mladi, dok su njegovi rođaci, blizanci, preminuli sa 11 godina.

„Moja porodica ima veliku učestalost raka štitne žlezde, ali mi ne pratimo te individue, nemamo kapaciteta“, on objašnjava. „SAD ne želi da proučava naše posledice na zdravlje. To ne bi bilo ništa drugačije od Nacista koji su vršili istraživanja na Jevrejima. To je tako daleko od ispravnog. Mi moramo to sami da uradimo i potrebna nam je pomoć“.

Šošoni nemaju medicinsku opremu ni kompjuterske baze podataka da prate svoje ljude, tako da su smrti pri čudnim okolnostima često nezabeležene. Dodatno, oni su, po tradiciji, ponosan narod, tako da neki od njih ne razgovaraju o svojim zdravstvenim problemima.

Iako su nuklearna testiranja prešla pod zemlju 1962. ni ona nisu bezbedna. Kako je Zabarte objasnio „Iako su testiranja postala podzemna, dolazi do izduvavanja i ne znamo kuda odlazi taj otpad“. To je potvrđeno u incidentu „Moćni hrast“, promašenom testu iz aprila 1986. koji je uništio opremu u vrednosti od 32 miliona dolara. To je bilo pre Černobilja i eksperti tvrde da je američka vlada ispustila radijaciju pod pokrićem da će svi pretpostavkom da je to bila sovjetska katastrofa.

„Odeljenje za energiju ne razmatra taj slučaj jer su ručno ispustili gas unutar podzemne komore gde je oružje detonirano. Ova vest je otišla širom sveta preduhitrila Černobiljsko zračenje u SAD“, Zabarte tvrdi.

Naravno, SAD nisu jedina zemlja koja je sprovodila nuklearne testove. Ujedinjeno Kraljevstvo je takođe koristilo zapadnu zemlju Šošona, u 24 testa koji su bili zajednička operacija sa Amerikom. Francuska je izvršila 210 nuklearnih testova u Alžiru i južnom Pacifiku od 1960. do 1996. godine, a SSSR je je do 1989. koristio područje u Kazahstanu.

Ali i do današnjeg dana, mnogo tajnih aktivnosti se odigrava na šošonskoj zemlji, što je dokazuju JANET (još jedan nepostojeći terminal) letovi, odnosno regularni letovi iz Las Vegasa do Oblasti 51. Postoji, takođe, i neprekidan problem deponije nuklearnog otpada na Juka planini, koje je prvo planirano 1987., a kasnije odobreno od strane Obamine administracije, koje su Šošoni zaustavili. Namenjeno je da čuva visok nivo radioaktivnog otpada.

Zabarte poseduje istraživanje američkog odeljenja za energiju za projekat koji on naziva „kulturna trijaža“ i definiše ga kao „situacija prinudnog izbora u kojoj je etnička grupa suočena sa odlukom da rangira po važnosti jednako vredne kulturne resurse na koje bi mogao imati uticaj predloženi razvojni projekat“. Dalje se navodi da bi ova trijaža mogla biti „emocionalno opterećujuća za Indijanca“. Ujedinjene nacije su podržale ove tvrdnje u izveštaju iz 2006. godine, a zabarte veruje da one savršeno obuhvataju probleme sa kojima se suočavaju njegovi ljudi.

„Ovde imamo nameru vlade SAD da uništi način života mog naroda, moje porodice, u odnosu na našu imovinu, našu svetu zemlju. Amerika je razvila sistematski proces kojim će nas etnički očistiti sa te zemlje, kako bi preuzeli sav profit i dodelili ga ostalim Amerikancima“, govori Zabarte. „Da bismo dokazali genocid, treba da razmotrimo šta je namera? Kultura tajnosti, to je namera“.

Najbolji primer kako je život Šošona iskorenjen se dogodio 1971. godine donošenjem Zakona o divljim konjima koji slobodno lutaju. Kako je zabarte objasnio: „Političari u Vašingtonu su definisali naše indijanske konje kao divlje i počeli su da dolaze po naše rančere, koji imaju zagarantovano pravo da kao lovci ili stočari imaju stoku“.

„Biro za upravljanje zemljištem SAD utvrdio je da naši konji, naše krave, naša stoka uništava zemlju. Ali zemlja je uništena testiranjem nuklearnog oružja, a vlada SAD je okrivila narod Šošona“, kaže on.

Nema ekonomije ili održivog razvoja, a najbliži grad je udaljen oko 130 kilometara. „Nemam ništa u svom rezervatu čemu bih se vratio“ kaže Zabarte, koji može da prati svoje direktne potomke do regiona Kavič, u kojem se nalazi Oblast 51. „Ukrali su mi konje, ukrali su mi sredstva za život. Nema posla, nema mogućnosti. Sjedinjene Države su ukrale našu ekonomiju, naš lov, naš ribolov… i učinile nas prestupnicima u sopstvenoj zemlji“.

Ali rezervat čini samo mali deo cele zemlje Šošona. Ostatak koriste američka vlada i stanovništvo, ponekad nesvesno. Ljudi kupuju kuće i žive na zemlji za koju Šošoni smatraju da oni treba da kontrolišu, ali sav porez na ekonomske aktivnosti ide u SAD. Šošoni nemaju pravo na to.

„Sjedinjene Države ne mogu dokazati vlasništvo nad njim, ali dolaze u našu zemlju i daju novac od poreza državi Nevadi, a država Nevada uzima taj novac i daje ga svakoj jedinici lokalne uprave koja nije šošonska, i mi dobijamo ništa. To je oporezivanje bez zastupanja.“, kaže Zabarte. Uprkos očiglednom osećaju nepravde, on oseća obavezu da upozori Amerikance koji žive ili prolaze kroz šošonsku naciju na opasnost koju ona predstavlja.

„Moj deda je uvek govorio „ne diži prašinu“ zbog radioaktivnih padavina. Stalo mi je do ovih ljudi zbog tog sporazuma o miru i prijateljstvu i imam obavezu da pružim pomoć i utehu drugim Amerikancima koji tu prolaze. Ali gledam ih kako dižu prašinu svojim terenskim vozilima i vrlo je verovatno da se izlažu. Ima plutonijuma i na mnogim krovovima njihovih kuća“.

Ključ za Zabartea je svest. Što više ljudi poznaje istoriju zemlje i razume problem, veće su šanse za smislenu akciju. To bi moglo uključivati pružanje medicinskog nadzora i savetovanje sledeće generacije kako da se zaštite.

Zabarte takođe želi da utaba put kako bi Šošoni, uključujući i njegovog sina, mogli da imaju pristup celoj svojoj zemlji i da stvore funkcionalnu ekonomiju koja se uklapa u njihovu tradiciju.

„Moramo da nastavimo da osvešćavamo naše ljude da shvate da sledeća generacija nema bezbedno mesto za život. Mi imamo te male rezervate i to su kolonije koje su stvorile Sjedinjene Države. Oni postoje samo u meri u kojoj SAD obezbeđuju sredstva. Mi nemamo načina da preživimo na sopstvenoj zemlji“.

On je čovek na misiji i žrtvovao je svoj život da bi preuzeo ovaj teret na svoja ramena. „Imam dostojanstvo i moja porodica ima dostojanstvo i za to se borim. Ovi go**ari se neće izvući s tim“.