Četiri razloga zašto će antiimperijalisti zaokružiti NE na referendumu

Gavrilo Princip na suđenju, 5. decembra 1914; Foto: Public Domain/Wikimedia Commons

Debata o referendumu zakazanom za 16. januar, na kojem će se narod izjasniti Za ili Protiv ustavnih promena, otkriva dve bitne karakteristike sve oštrije klasne podele u našem društvu. Prva je apsolutna otuđenost akademije od masa, što se odražava nerazumljivim govorom, odnosno nesposobnošću da se stručna terminologija prilagodi običnom čoveku (a što je u ovom slučaju od izuzetne važnosti jer se od njega očekuje da donese izbor); druga je interes viših klasa da poturaju ideju o tobože neutralnoj struci u klasnom društvu, pa se rasprava vodi u potpunoj izolaciji od političkog konteksta.

U najkraćoj verziji, predložene promene Ustava podrazumevaju da Sudije više ne bira Narodna skupština na probni mandat, već da ih bira Visoki savet sudstva na stalni mandat, a da tužioce umesto Narodne skupštine i Državnog veća tužilaca bira takođe novo telo: Visoki savet tužilaca. Ta bi se tela konstituisala nakon referenduma. Te nam se izmene promovišu kao korak napred ka nezavisnijem sudstvu i tužilaštvu (na stranu što tužilaštvo kao strana koja goni ni po kom osnovu ne treba da bude „nezavisno“).

Iznećemo ovde neslaganja sa navedenim i dati nekoliko razloga zašto smatramo da treba glasati protiv ustavnih promena:

Prvo, program pravne i pravosudne reforme u Srbiji započet je još tokom mandata prethodne vlasti, a sprovođen je od strane Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) i finansiran od strane Nemačke sa 5,3 miliona evra i EU sa 1,8 miliona evra. Naknadno je za reformu pravosuđa, od 2014. do danas, EU uložila 3,98 miliona evra bespovratnih sredstava direktno, i oko 540 miliona evra kroz razne fondove1 (tri puta više nego što su npr. ukupna dosadašnja ulaganja Rio Tinta)2. Jasno je, dakle, da u tom kontekstu “nezavisnost sudstva” može samo značiti nezavisnost od Narodne skupštine (a time i od naroda), nipošto od zapadnog kapitala, njegovih agentura, NVO koje ih obučavaju, obezbeđuju stručna usavršavanja, itd.

Drugo, od 2014. jačaju pritisci da Srbija uskladi pravosuđe sa propisima i standardima EU kako bi se ubrzao proces evropskih integracija. Zapadne ambasade i domaća struka koja je direktno učestvovala u izradi ovih reformi navode potencijalne ustavne promene kao ključ otvaranja novih klastera za pristup EU. Govoriti o nekakvoj “nezavisnosti” u sklopu takve aneksije sasvim je neprilično, i pokazuje koliko se “struka” povodi ličnim, a ne opštim interesima. Takav scenario sasvim sigurno podrazumeva ograničen i spolja dirigovan razvoj, onemogućavanje reindustrijalizacije, razvoja državnih banaka, promene monetarne politike, teritorijalnog integriteta, saradnje sa progresivnim državama, itd. dakle, izgradnju nezavisnije državne politike.

Treće, insistiranjem na tome da “struka” podržava ustavne promene nonšalantno se odbacuju mišljenja poštenih profesora prava, pravnika i advokata koji ne gube iz vida interes šire zajednice. Naravno da veći deo “struke” hoće vise moći za sebe, a jasno je da će promenom Ustava članovi Društva sudija Srbije i njihovi klanovi direktno dobiti dodatne privilegije.

Četvrto, ekonomska, politička i kulturna potčinjenost Srbije u poslednje dve decenije rezultirala je i dominacijom desničarskih narativa u političkim debatama. Tako se i oni koji su Za i oni koji su Protiv ustavnih izmena pozivaju na “uređena” i “civilizovana” društva, čime se kratkovidi politički kontekst svodi na autošovinizam (u narodu poznatiji kao “konjušarstvo”). Sa druge strane, antiimperijalistička levica zna da su ta društva “uređena” i “civilizovana” utoliko što vekovima stiču sredstva za izgradnju na eksploataciji tzv. „neuređenih“ i “necivilizovanih”, uključujući i nas. Za nas su civilizovana ona društva koja se izgrađuju kroz otpor takvoj dominaciji, pa je sasvim logično da težimo pravnim okvirima koji ga u takvim državama (od Venecuele, preko Belorusije, do Kine) potpomažu.

Zaokružiti NE na referendumu nosi i praktičnu i simboličnu vrednost. Prva je ograničavanje (ili makar usporavanje) evrointegracija, druga je poruka da je naša ekonomska, politička i kulturna potčinjenost isključivo plod slamanja putem sankcija i bombardovanja, a ne dobrovoljnog pristanka.

 

P.S. Inače, za vakum koji se otvorio na antiimperijalističkoj sceni možemo zahvaliti EU pošto više ne toleriše nesklad između retorike i prakse vlasti, koja je uprkos većinski prozapadnoj politici pokušavala da profitira na antizapadnim sentimentima naroda. Sada se oni akteri koji su godinama optuživali opoziciju da je sponzorisana od strane fondacija i ambasada, povodom referenduma (ali i po pitanju energetskog sektora) svrstavaju na stranu istih tih fondacija i ambasada. Sa druge strane, besmisleno je očekivati od bivše vlasti da glasa protiv reforme pravosuđa koju je započela, baš kao što bi bilo besmisleno da diže glas protiv Rio Tinta koji je dovela. U nedostatku jake antiimperijalističke levice čini se da vlast nema protiv da na tome kapitalizuju kojekakvi opskurantusi kojima daje medijski prostor, kako bi se nametala polarizacija “Civilizacija” vs “Varvarstvo”.

 

 

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!


  1. https://princip.info/2022/01/09/pravosudne-reforme-kao-kljuc-evrointegracija/  

  2. https://nova.rs/vesti/politika/otkrivamo-koliko-je-rio-tinto-do-sad-ulozio-u-srbiji-i-zasto-pumpa-troskove/  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.