Otvorene afričke vene snažno krvare!

 

Foto: Hugh Brown

Tekuća pljačka afričkih prirodnih resursa isušenih odlivom kapitala ponovo ga koči. Sve više afričkih nacija suočava se sa dugotrajnom recesijom usred rastućeg duga, što uzrokuje trljanje soli u duboke rane iz prošlosti.Sa mnogo manje deviznih priliva, poreskih prihoda i političkog manevra za suočavanje sa spoljnim šokovima, mnoge afričke vlade veruju da imaju malo izbora osim da troše manje ili pozajmljuju više u stranim valutama.

Većina Afrikanaca se bori da se izbori sa nestašicom hrane i energije, inflacijom, višim kamatnim stopama, nepovoljnim klimatskim događajima, umanjenjem zdravstvenih i socijalnih usluga. Nemiri se povećavaju zbog pogoršanja uslova života uprkos poskupljenjima roba.

 

Ekonomsko krvarenje

 

Posle „izgubljenih decenija“ od kasnih 1970-ih, Afrika je početkom 21. veka postala jedan od najbrže rastućih regiona na svetu.  Činilo se da oslobađanje duga, porast robe i drugi faktori podržavaju varljivu priču o „usponu Afrike“. Ali umesto davno zakasnile ekonomske transformacije, Afrika je doživela rast nezaposlenosti, rastuće ekonomske nejednakosti i više transfera resursa u inostranstvo. Odliv kapitala –  uključuje opljačkane resurse oprane preko stranih banaka – učinio je da kontinent prokrvari.

Prema “Panelu Visokog Nivoa” samo na osnovu nezakonitih finansijskih malverzacija kontinent je gubio preko 50 milijardi dolara godišnje. Ovo je uglavnom bilo zbog „pogrešnog fakturisanja u trgovini“ – nedovoljno fakturisanja izvoza i preteranog fakturisanja uvoza – i lažnih komercijalnih aranžmana.

 

Transnacionalne korporacije i kriminalne mreže čine veliki deo ovog odliva afričkog ekonomskog viškova. Zemlje bogate resursima su podložnije pljački, posebno tamo gde su kapitalni računi liberalizovani. Spolja nametnuti programi strukturnog prilagođavanja (SAP) nakon krize državnog duga iz ranih 1980-ih, primorali su afričke ekonomije da budu još otvorenije – uz veliku ekonomsku cenu. SAP-ovi su ih učinili više zavisnim od uvoza (hrane) dok su povećali njihovu ranjivost na šokove cena robe i globalne tokove likvidnosti.

Leons Ndikumana i njegove kolege procenjuju da je više od 55% odliva kapitala – definisanog kao nezakonito stečena ili preneta imovina – iz afričkih zemalja bogatih naftom, pri čemu je samo Nigerija izgubila 467 milijardi dolara u period od 1970. Godine do 2018. godine. U istom periodu, Angola je izgubila 103 milijarde dolara. Njena stopa siromaštva porasla je sa 34% na 52% tokom protekle decenije, pošto se broj siromašnih više nego udvostručio sa 7,5 na 16 miliona. Prihode od nafte proneverile su transnacionalne kompanije i elita Angole. Zloupotrebom svog uticaja, ćerka bivšeg predsednika, Isabel dos Santos, stekla je ogromno bogatstvo. Izveštaj je otkrio preko 400 kompanija u njenom poslovnom carstvu, uključujući mnoge u poreskim rajevima.

Od 1970. do 2018. Obala Slonovače je izgubila 55 milijardi dolara zbog odliva kapitala. Uzgajajući 40% svetskog kakaoa, dobija samo 5-7% globalnog profita od kakaoa, a farmeri dobijaju malo. Većina prihoda od kakaa ide transnacionalnim kompanijama, političarima i njihovim saradnicima.

Rudarski gigant Južna Afrika izgubila je 329 milijardi dolara zbog odliva kapitala u poslednjih pet decenija. Pogrešno fakturisanje, kao i drugi načini pronevere javnih resursa i utaja poreza povećavaju privatno bogatstvo skriveno u ofšor finansijskim centrima i poreskim rajevima. Fiskalna štednja usporila je rast radnih mesta i smanjenje siromaštva u „najneravnopravnijoj zemlji na svetu“. U Južnoj Africi, najbogatijih 10% poseduje više od polovine bogatstva nacije, dok 10% najsiromašnijih ima manje od 1%!Sa ovim obrascem pljačke, afričke zemlje bogate resursima – koje su mogle da ubrzaju razvoj tokom robnog buma – sada se suočavaju sa problemom duga, obezvređivanjem valuta i uvezenom inflacijom, jer se kamatne stope povećavaju.

Neispunjenje obaveza Zambije prema spoljnom dugu krajem 2020. dospelo je na naslovne strane ali zato strano uzimanje većine prihoda od izvoza bakra Zambije nije priznato. Tokom perioda 2000-2020. ukupan prihod od direktnih stranih investicija iz Zambije bio je dvostruko veći od ukupnog servisiranja duga za spoljne vladine zajemove, kao i zajmove koje garantuje vlada. U 2021. godini, deficit na računu „primarnog dohotka“ (uglavnom prinosi na kapital) platnog bilansa Zambije iznosio je 12,5% BDP-a. Kako su kamate na javni spoljni dug iznosile „samo“ 3,5% BDP-a, najveći deo ovog deficita (9% BDP-a) je bio zbog doznaka dobiti i dividendi, kao i otplate kamata na privatni spoljni dug. Za MMF, Svetsku banku i „države poverioca“, „restrukturiranje“ duga je uslovljeno nastavkom takve pljačke!

Pogoršanje spoljne zaduženosti afričkih zemalja delimično je posledica nedostatka kontrole nad zaradama od izvoza koje kontrolišu transnacionalne kompanije uz podršku afričke elite. Pljačkanje resursa, koje uključuje odliv kapitala, neizbežno dovodi do problema sa spoljnim dugom. MMF uvek zahteva štednju od vlade i otvaranje afričkih ekonomija interesima transnacionalnih kompanija. Tako dolazimo do punog kruga, i zaista, to je opako! Pljačka afričkog bogatstva datira još iz kolonijalnih vremena, pa čak i ranije, sa atlantskom trgovinom porobljenih Afrikanaca. Sada, to omogućavaju transnacionalni interesi koji kreiraju međunarodna pravila, rupe i sve ostalo. Takvi pomagači uključuju razne bankare, računovođe, advokate, investicione menadžere, revizore i druge dilere. Tako se prikriva poreklo bogatstva „pojedinaca velike neto vrednosti“, korporacija i političara, a „opran“ je njegov transfer u inostranstvo.

 

Šta može da se uradi? 

 

Odliv kapitala nije uglavnom zbog „normalnih“ izbora portfelja afričkih investitora. Prema tome, povećanje prinosa na investicije, na primer, sa višim kamatnim stopama, malo je verovatno da će ga zaustaviti. Što je još gore, takve mere politike obeshrabruju potrebne domaće investicije. Pored sprovođenja efikasne kontrole kapitala, važno je jačanje sposobnosti specijalizovanih nacionalnih mehanizama – kao što su carina, finansijski nadzor i antikorupcijska tela. Afričkim vladama su potrebna jača pravila, pravni okvir i institucije da bi suzbile korupciju i osigurale efikasnije upravljanje prirodnim resursima, na primer, revizijom bilateralnih ugovora o ulaganju i investicionih kodeksa, pored ponovnog pregovaranja o ugovorima o nafti, gasu, rudarstvu i infrastrukturi. Evidencija svih ulaganja u rudarske industrije, plaćanja poreza od strane svih uključenih i  rad javnog tužilaštva treba da bude otvoren, transparentan i odgovoran. Kažnjavanje privrednih zločina trebalo bi striktno da se sprovodi uz odvraćajuće kazne. Šira javnost – posebno organizacije civilnog društva, lokalne vlasti i ugrožene zajednice – takođe moraju znati ko je i u šta uključen u rudarskoj industriji. Samo informisana javnost koja zna koliko se izvlači i izvozi, od koga, koji prihod vlade dobijaju i njihove društvene i ekološke efekte, može da drži korporacije i vlade pod kontrolom. Unapređenje međunarodne trgovine i transparentnosti finansija je od suštinskog značaja. Ovo zahteva ukidanje bankarskih tajanstvenosti i bolju regulative transnacionalnih korporacija  kako bi se suzbilo pogrešno fakturisanje u trgovini i transferne cene, što i dalje omogućava krađu i pljačku resursa.

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) je samo na rečima dugo optuživala za  ofšor poreske rajeve na udaljenim tropskim ostrvima za odliv kapitala. Ali oni u bogatim zemljama – kao što su Velika Britanija, SAD, Švajcarska, Holandija, Singapur i druge – su najveći krivci.

Zaustavljanje krvave pljačke afričkih resursa uskraćivanjem utočišta za nezakonite transfere trebalo bi da bude obaveza bogatih zemalja. Automatska razmena informacija u vezi sa porezima bi trebalo da postane zaista univerzalna kako bi se zaustavilo pogrešno fakturisanje u trgovini, zloupotrebe transfernih cena i skrivanje ukradenog bogatstva u inostranstvu.

Jedinstveno oporezivanje transnacionalnih korporacija može pomoći da se okončaju zloupotrebe poreza, uključujući utaju i izbegavanje poreza. Ali predlozi OECD-a favorizuju njihove vlastite vlade i korporativne interese.

Afrika nije sama po sebi „siromašna“. Umesto toga, osiromašena je prevarama i pljačkama koje su dovele do prenosa resursa u inostranstvo. Ozbiljan napor da se ovo okonča zahteva prepoznavanje svih odgovornih i krivaca, nacionalnih i međunarodnih. Afričke vene su se otvorile. Vekovno krvarenje mora da prestane.

Autori teksta: Ndongo Samba Sila and Jomo Kvame Sundaram
Tekst preuzet sa sajta IPSnews .

  

 

 

  

 

 

 

 

Liked it? Take a second to support Vuk Kondić on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.