Nismo pobornici termina “balkanizacija” i kada se radi o njegovoj primeni na druge regije, najradije bismo ga shvatili kao proces ujedinjenja etničkih grupa sa ciljem izgradnje zajedničke budućnosti na temeljima ravnopravnosti, socijalizma, solidarnosti i antiimperijalističke narodnooslobodilačke borbe. To je onaj pozitivni primer koji smo mi pružili istoriji, svom ali i narodima Trećeg sveta koji su tu borbu sa nama delili kako tokom rata tako i tokom mira. Međutim, taj termin se koristi da na primeru Balkana opiše regije u kojima žive međusobno zavađeni mali narodi nesposobni da žive u miru. Budući da se radi o terminu koji su skovali i koriste imperijalist, logični zaključak je da je tim narodima potrban bel… tj. civilizovani gospodar i da ih povede putem mira i napretka. Istina, niko ne garantuje da put nije džombast, kao ni da postoji mogućnost prevoznog sredstva… pa ni obuće, kad smo već kod metafora. Takva imperijalistička interpretacija skriva jednu suštinsku stvar negativne “balkanizacije”, a to je uloga samih imperijalista u njoj. Tačnije, svu krivicu mržnje i neprijateljstva svaljuje na idealističke pojmove mentaliteta, divljaštvo, nepostojanje civilizacijskih normi, zaostalost i tome slično, predstavljajući situaciju kao večnu i nerešivu. Svoju ulogu “balkanizatora”, sa druge strane, skriva kao zmija noge dovoljno vešto da i same “balkanizovane” narode ubedi da su oni sami krivi.

Najsvežiji primer je Rezolucija o genocidu u Srebrenici koja je 23. maja izglasana na Generalnoj skupštini UN. Kao što je nekoliko članica UN istakla u govorima obrazlažući svoj negativni glas, ova rezolucija nije izgrađena na dijalogu i konsenzusu obe strane, već je nametnuta. Naš cilj je damo dužu analizu i obrazloženje zašto je to tako, a za to nam je potreban manji osvrt na istorijski, politički i pravni kontekst u kojem se razvijao ceo događaj.

Bosna i Hercegovina je oduvek bila etnički heterogena republika u kojoj nije bilo etnički čiste oblasti zbog čega je povlačenja etničkih granica bila nemoguća. Usled toga, sam rat je vođen upravo sa ciljem etničke homogenizacije tako što bi jedna strana pokušavala da izbaci manjinu, a ova bi se pri tome–sasvim logično–branila. Dakle, sve zaraćene strane su za cilj imale ono šta se naziva “etničkim čišćenjem”. Dakle, radi se o motivu koji nije bio isključiva odgovornost i plan samo jedne strane u sukobu, već su ga sve imale podjednako pogotovo ako uzmemo u obzir širi okvir rata u Jugoslaviji. U slučaju Slovenije, etnički najhomogenije republike bivše SFRJ, iako nije došlo do fizičkog etničkog čišćenja, ono je obavljeno birokratski denaturalizacijom.

Svako nazivanje masakra u Srebrenici genocidom počinje pozivanjem na presudu Međunarodnog tribunala za zločine u Jugoslaviji, tzv. Haškog tribunala. Međutim, pravno žongliranje u ovom slučaju ima jedan veliki problem, a to je činjenica da su u Srebrenici ubijeni samo muškarci vojne dobi, dok su žene, deca i stari deportovani. Sa te strane se definicija genocida primenjuje na manji deo grupe. Time se dozvoljava veoma široka interpretacija da se genocidom nazove bilo kakav zločin. Prvobitna definicija genocida tako kako je postavlja UN, iako uža u obimu, nije podjenako primenljivana na sve slučajeve. Primera radi, na sudbinu Sika u Pandžabu prilikom razdvajanja Pakistana i Irana. Isto tako, sudbina Nemaca posle Drugog svetskog rata i njihov progon, u pravnom smislu definicije UN, takođe predstavlja genocid. Štaviše, komisija stručnjaka Saveta za besbednost UN koja se bavila istraživanjem zločina u bivšoj Jugoslaviji je došla do tzv. “progresivne” definicije genocida kojim se gotovo izjednačuje sa etničkim čišćenjem. Apsurdnost cele situacije je, između ostalog, i u tome što je faktički “etničko čišćenje” bio jedan od metoda za konstituisanje niza nacija kroz istoriju.

Uprkos tome što sama rezolucija ne spominje kolektivnu krivicu, sam pojam genocida je podrazumeva: jedna etnička grupa uništava drugu etničku grupu. Dakle, ako se i radi o pojedincima kojima se sudi za učešće ili planiranje, oni mogu da se odbrane i dokažu svoju nevinost ili ne, ali ne mogu da poreknu postojanje genocida. Pri tome, sama rezolucija predviđa zabranu poricanja genocida, što automatski dovodi u pitanje bilo kakvu smislenu pravnu ili akademsku diskusiju na tu temu, te je ustanovljava kao činjenicu bez pogovora.

Vratimo se na početak teksta i pozitivnu “balkanizaciju”. Genocid se već jednom desio tokom Drugog svetskog rata, a narodi Jugoslavije su ipak uspeli da sagrade zajedniču državu na osnovu poznatog nam bratstva i jedinstva, doživeli ekonomski i kulturni procvat, a čak i igrali veliku ulogu na međunarodnom planu. Problem smo sami rešili, reklo bi se, uprkos imperijalistima. Šta nas sprečava da krenemo putem pomirenja danas, ako izuzmemo NOP? Rezolucija o genocidu u Srebrenici je još jedan u nizu koraka koji svu odgovornost sukoba svaljuje isključivo na srpsku stranu pri čemu se ignorišu srpske žrtve i zločini kako drugih nacional-šovinizama, tako i Zapada u mešanju u untrašnje stvari Jugoslavije, narušavanju njenog suvereniteta, te finansiranju, naoružavanju, diplomatskoj i medijskoj podršci secesionistima, sve do direktnog učešća u vojnim dejstvima. Srebrenica je genocid koliko je su to Oluija i Bljesak, isto toliko koliko i etničko čišćenje srpskog stanovništva u Bratuncu (kad smo već kod konteksta Srebrenice). Suludo je očekivati da će srpska strana prihvatiti svu krivicu na sebe i zaboraviti na svoje mrtve, a upravo se o tome i radi.

Rezolucija o genocidu u Srebrenici institucionalizuje (negativnu) “balkanizaciju” čineći bilo kakav put ka pomirenju nemogućim jer faktički sankcioniše bilo kakav put da se otvori dijalog i razmotri krivica Hrvata, Bošnjaka i tzv. “međunarodne zajednice”. Na taj način, Balkan ostaje fokus tenzija, “bure baruta”, konfliktni regioni kojim ne mogu da upravljaju narodi koju tu žive već im je potreban strani namesnik i vojno prisustvo.

Sa kojim ciljem? Balkan je kapija koja otvara put ka ključnim zonama od geopolitičkog interesa: Bliski Istok i Kavkaz sa jedne strane, Evropa sa druge. To je ključna zona koja povezuje na čijoj se teritoriji nalaze najveća čvorišta evropskih koridora, a među njima i američka baza Bondsteel–druga po veličini američka baza u Evropi. Dakle, put ka kontroli Evrope ili put evropske slobode, zavisno iz čijeg se ugla gleda. Podeljeni narodi Jugoslavije nisu sposobni da opstanu jedan bez drugog i u potpunosti zavise od spoljnje pomoći za privredni razvoj.