Nedavno se po društvenim mrežama širila programska šema RTS (tada RTB) iz 1989. na koju su liberali slinili poredeći je sa ovom bedom kojoj smo danas izloženi, ne shvatajući (a što je i logično, s obzirom da se radi o politički najnepismenijem društvenom sloju) da je u kapitalizmu (za koji su se izborili i koji zdušno brane – čak i Studentskim ediktom) takav sistem rada bio komercijalno neodrživ; stoga su upravo njihovi post-petooktobarski direktori (prvo čovek DS-a Aleksandar Crkvenjakov, a onda i savetnik kabineta Vojislava Koštunice, Aleksandar Tijanić) pootpuštali oko 2500 radnika javnog servisa i razorili mu kapacitet za društveno koristan rad, pretvarajući ga u platformu za sklapanje štetnih ugovora i rasipanje novca, a što je pod Bujoševićem (gle čuda, još jednim DOSovcem) kulminiralo malverzacijama sa emitovanjem emisija iz privatnih produkcija u vlasništvu zaposlenih RTS-a.

Može li se onda reći da u toj svojoj nepresušnoj riznici protivrečnosti danas protestuju sami protiv sebe? Donekle, da, ako uzmemo za ozbiljno njihovu kritiku programske šeme RTS-a i onu da bi „javni servis trebalo da služi svim građanima“, s obzirom da su obe postale nebulozne upravo zahvaljujući praksi njihove ideologije. Međutim, uvedemo li klasnu komponentu u priču uvidećemo da su obe kritike samo paravan za konkretan cilj da se informativno propagandna mašinerija pozicije oslabi, a ona opozicije ojača, da bi se barem nekako politički kapitalizovalo na trajućim građanerskim protestima koji suštinski ništa do sada nisu promenili. Dakle, nije problem u programskoj šemi niti tendencioznosti i ekskluzivnosti za koje se u praksi i sami zalažu, već, kao i uvek, u nedostatku političke moći, do čijeg bi osvajanja korak napred bilo dodeljivanje nacionalne frekvencije televiziji N1.

Građansko-studentska koalicija poručuje vlastima da iako nema snagu za momentalno osvajanje političke moći poseduje mehanizme za održavanje kontinuirane krize, dok je vlast (zahvaljujući svojoj ekonomskoj politici zavisnosti u odnosu na Zapad) u nemogućnosti da reaguje primenom fizičke sile, tj. da bi se ta pat pozicija mogla kratkoročno rešiti kompromisom oko raspisivanja novog konkursa za savet REM-a. Tako smo za dve i po decenije doživeli još jedan napad od strane N1 na RTS, prvo NATO bombama a sada i građansko-studentskom blokadom, ali ovaj put i od strane samih vlasti koje su spremne da žrtvuju RTS ne smatrajući ga ni približno dovoljno lojalnim koliko su to privatni mediji. Stoga je zahtev demonstranata „da se RTS ukine“ problematičan za vlast onoliko koliko bi bio i zahtev da se ukinu državni i održe privatni fakulteti.

Time građansko-studentski biciklisti i trkači pokazuju EU da nisu samo prosjaci već i da imaju šta da im ponude u vidu direktnog proboja na nacionalno tržište informacijama, dok se iza kulisa ovih dešavanja sada mogu vršiti i pritisci za menjanje medijskih zakona prema obavezama iz procesa pristupnih pregovora sa EU. Totalno razaranje RTS, stoga je zajednički zločinački poduhvat imperijalista i domaćih izdajnika u nastojanju da kompletiraju šestooktobarsko oblikovanje društveno-ekonomske strukture Srbije.

RTS ne sme da padne!