U osnovi današnjeg aktivizma, po pravilu skoro uvek nedostaje ključna komponenta: strukturno razumevanje mesta u kojem se borba odvija. U ovom vremenu je zato posebno važno da se ne bavimo samo pitanjem za šta i protiv čega se protestuje, već i kako se politika danas uopšte razume i praktikuje. U atmosferi hitnosti, emocija i brzih objava na društvenim mrežama, sve više se gubi sposobnost za strateško, dugoročno političko mišljenje. Umesto da po uzoru na naše obimno istorijsko nasleđe promene gradimo, danas ih tražimo instant, mislimo da je dovoljno podići transparent, podeliti stori i hteti pravdu sada i odmah. Upravo u tom kontrastu između realnosti društvenih borbi i načina na koji se politika danas doživljava, krije se duboki problem savremenog aktivizma. Da bi se prostor za istinsku promenu ikada napravio, moramo govoriti o površnosti, o iluziji brzih rešenja i o potrebi da se politika vrati sa ekrana u realnost. Ovo dakle nije napad na „građane u blokadi“, naprotiv, ovo je poziv na ozbiljnost i pokušaj njihove emancipacije uprkos pesimističnom stavu autorke ovih dana da „onog koji se pravi da spava, ne možemo probuditi.“

Svetsko sistemski kontekst

Politički diskurs u državama poluperiferije kakva je Srbija, često se odražava duboko nerazumevanje globalnog konteksta u kojem država funkcioniše. Poput ostalih država Istočne Evrope ili Latinske Amerike mi smo po definiciji svetskog-sistemskog pristupa zavisni od ekonomskih i političkih odluka koje se donose u centrima moći ili najrazvijenijim kapitalističkim državama Zapada i to je zavisnost koja se reflektuje na sve segmente naše državne vlasti. Međutim, politički narativi uglavnom ignorišu ovu realnost i predstavljaju lokalne probleme kao isključivo domaće, lišene šireg sistemskog uzroka. Najlakše je zagovarati da treba da “živimo kao u Nemačkoj”, “budemo čisti kao u Švajcarskoj”, “imamo standard kao u Skandinaviji”. Ipak, reč je o manipulativnom diskursu koji funkcioniše kao prazno obećanje, ne zato što su ti ciljevi po sebi loši, već zato što se u potpunosti ignorišu uslovi i cene pod kojima su ti standardi uopšte izgrađeni. Naime, ono što se redovno prećutkuje jeste da su upravo te “uređene” države centra svoj standard i stabilne institucije u velikoj meri izgradile kroz vekove sistemske eksploatacije drugih koju sprovode i danas. Savremeni Zapad funkcioniše kroz ekonomsku i političku dominaciju nad državama poluperiferije i periferije koristeći njihovu jeftinu radnu snagu, sirovine, poreske rajeve i nisku ekološku zaštitu da bi se održao.

U tom smislu, veoma je važno naglasiti da je jedino ispravno i metodološki utemeljeno da se Srbija poredi sa zemljama koje zauzimaju sličnu poziciju u globalnoj hijerarhiji, drugim rečima, sa državama koje se takođe nalaze na poluperiferiji svetskog sistema. Poređenje sa najrazvijenijim zemljama centra poput Nemačke ili Francuske samo zato što nam se dopada kako one izgledaju, duboko je pogrešno. Takvo poređenje ne proističe iz realne analize nego iz projekcije želja a ono što je još opasnije, stvara iluziju da je stanje u Srbiji posledica isključivo naše nesposobnosti ili kulture, dok se sistemska ograničenja i istorijska uslovljenost potpuno zanemaruju. U kapitalističkom svetskom sistemu, države se ne nalaze u ravnopravnom položaju, već u strukturiranoj mreži eksploatacije, zavisnosti i prenosa bogatstva od periferije i poluperiferije ka centru. Ignorisanje te realnosti znači pristajanje na ideološku matricu koja naturalizuje takvu globalnu nejednakost.

Zanimljivo je i ono što se ne pominje. Nikada vam građanska elita neće reći: “Uredićemo se kao Kina”, “Postaćemo stabilni kao Rusija”, “Imaćemo suverenitet kao Belorusija”. Ne zato što te države nisu zaista uređene već zato što one sistemski konkurišu centrima moći. One ne igraju po pravilima Zapada, već pokušavaju da ih ospore. Zato nisu deo poželjnog imaginarijuma. One ne nude sliku podaništva i prilagođavanja, već samostalnosti, te izazivaju dominantnu logiku “pripadanja Zapadu” kao jedinom mogućem putu razvoja. Ako bi Kina i Rusija uspešno oslabile hegemoniju Zapada, ne nužno vojno, već ekonomski i geopolitički (što je proces koji se već dešava) kao posledicu imamo multipolarizaciju sveta. To bi značilo da više ne postoji samo jedan “dozvoljeni” model razvoja, već se otvara prostor za raznovrsnije razvojne politike i strategije uključujući državnu intervenciju, veću kontrolu kapitala, očuvanje javnih resursa i nezavisnu spoljnu politiku. Ukratko: više izbora donelo bi nam više manevarskog prostora. Kada postoji samo jedan centar moći, male i zavisne države nemaju kome drugom da se obrate i one nužno zavise od milosti i nemilosti Zapada. Međutim, ako Rusija i Kina postanu ozbiljna protivteža, tada te iste države mogu igrati na više strana, balansirati interese i trgovati političkom lojalnošću ili ekonomskom saradnjom u svoju korist. Ovo nije teorijska ideja to je realnost koju već koriste neke zemlje globalnog juga. Multipolarni svet omogućava zemljama poluperiferije da više ne budu samo objekti spoljnog pritiska, već subjekti koji aktivno formiraju savezništva i biraju ono što im više odgovara.

U trenutku kada se tektonski poremećaji događaju na svetsko-sistemskom nivou, kada centri moći gube jedinstvenu kontrolu i otvara se prostor za redefinisanje odnosa zavisnosti, lokalna politička scena NE SME ostati zaglavljena u infantilnoj logici “samo da ovaj ode”. Takav pristup, koji ignoriše širu strukturu moći i globalni kontekst, nije samo naivan, on je strateški opasan. On zadržava narod u pasivnosti, učvršćuje logiku kratkoročnog spasitelja i odlaže suštinsku transformaciju. U multipolarnim uslovima, pitanje nije samo ko je na vlasti, već kako se vodi politika, i da li se novonastali prostor koristi da se poveća suverenitet ili produbi podaništvo.

O nužnosti korupcije i kriminala

U kontekstu ove nužne šire slike, dalje moramo problematizovati i shvatanje često pominjane korupcije. Korupcija i kriminal u državama koje se nalaze na periferiji kapitalističkog sistema nisu puka posledica “nedostatka demokratije”, “slabih institucija” ili “moralne zaostalosti”. Naprotiv, oni su strukturna nužnost u okviru globalnog poretka u kojem centar zadržava dominaciju nad periferijom. U zavisničkom odnosu između centra i periferije, lokalne političke elite ne funkcionišu kao suvereni akteri, već kao posrednici interesa stranog kapitala i međunarodnih finansijskih institucija. Korupcija ne predstavlja devijaciju od sistema, već njegovu imanentnu logiku. Potrebno je gledati iza pojave, a korupcija, umesto da se razume kao izopačenje liberalno-demokratskog ideala, mora se shvatiti kao simptom njenih duboko ukorenjenih antagonizama. Korupcija je, dakle, mnogo više od kriminalnog čina, ona je forma političke racionalnosti u svetu u kojem se moć globalno koncentriše, a odgovornost lokalno disperzuje.

Korupcija i kriminal u državama zavisnim od Zapada nisu devijacije već funkcionalni elementi sistema. “Prljavi” kapital (šverc, privatizacija, crno tržište) služi kao alat akumulacije u uslovima nedostatka “zdravog” kapitala. Klijentelizam i partijska korupcija omogućavaju stabilnost političkih elita koje sprovode direktive centra. Institucionalna slabost je često posledica namernog dizajna koji pogoduje ekonomskoj dominaciji stranih aktera (npr. deregulacija tržišta rada i kapitala). Dakle, u društvima koja ne kontrolišu svoja sredstva proizvodnje, tokove kapitala ni političku suverenost, korupcija je sistematski ugrađena u način funkcionisanja. U zavisnim društvima, korupcija je nužan mehanizam preživljavanja i lokalnog prilagođavanja sistemu koji isključuje većinu iz legalnih tokova moći i kapitala.

U našem diskursu, pod uticajem građanske elite naklonjene Zapadu, korupcija se vidi isključivo u lokalnim akterima: kada određeni političar zaposli rođaka, kada javna nabavka ide “na ruku” domaćem preduzetniku, kada se dogodi afera unutar domaćih struktura vlasti. Međutim, sistemska korupcija poput toga kada strani centri moći godinama učestvuju u krojenju ekonomskih politika i zakona, favorizovanju stranih kompanija ili nametanju privatizacije, to ne samo da se ignoriše, već se opravdava kao “pomoć” i “razvojna reforma”. Nedoumica je doduše kako to da ne postoji primer jedne jedine države koja je tim modelom pomoći uspela da prosperira. Lakše je mrzeti partijskog člana iz lokalne opštine nego se suočiti sa bezličnim, gotovo ontološkim entitetom zvanim “međunarodna zajednica”, koji nameće zakone, ekonomsku agendu i pravne standarde. Taj entitet je nedodirljiv, deluje nam izvan domašaja neposrednog iskustva, a time i izvan osećaja mogućnosti da se išta protiv njega učini. No, u paradoksalnom obrtu, upravo zbog te svoje apstraktnosti i distance, tom Zapadnom entitetu se „običan čovek“ često lakše obraća kao nekoj superiornoj, racionalnoj sili izvan domaćeg haosa, nego što uspeva da ostvari dijalog sa vlastitim sugrađaninom, njega će najlakše otpisati kao „Ćacija“.

Bitno je znati i da borba protiv korupcije na periferiji i poluperiferiji često ne predstavlja neutralan mehanizam jačanja institucionalne odgovornosti, već može služiti kao instrument ideološke i materijalne kontrole. Antikorupcijski diskurs često funkcioniše kao strategija depolitizacije. Umesto da se analiziraju sistemski uzroci siromaštva, nejednakosti i zavisnosti, korupcija se izdvaja kao glavni krivac za sve društvene probleme. Zapadne sile putem međunarodnih organizacija (kao što su Svetska banka i različiti EU fondovi) i tzv. „filantropskih“ fondacija direktno finansiraju nevladine organizacije i medije koji se bave borbom protiv korupcije. Ova zavisnost stvara “klasu profesionalnih antikorupcionista”, koja je odgovorna svojim donatorima a ne lokalnim zajednicama. U skladu sa teorijama zavisnosti, antikorupcija se može tumačiti i kao mehanizam putem kojeg centri moći osiguravaju reprodukciju periferije, naravno ne kao ravnopravnih aktera u globalnom sistemu, već kao potrošača njihovih „reformskih paketa“.

Velika je zabluda, posledica političke nepismenosti i ideološke zamagljenosti, da u Zapadnoj Evropi ili SAD nema korupcije. Korupcija postoji i u centrima kapitalističkog sistema ali je ona tamo institucionalizovana i legitimisana pa samim tim dobro prikrivena. Ključno je razumeti da korupcija nije odsutnost zakona, već manifestacija odnosa moći u zakonskom okviru, koji sam po sebi može biti oblikovan u korist privilegovanih slojeva. U zapadnim zemljama, mnogi oblici korupcije koji bi na periferiji bili kriminalizovani kod njih su legalizovani kroz institucionalne mehanizme. Praksa lobiranja na primer. Lobisti legalno daju novac političarima ili finansiraju njihove kampanje u zamenu za političke odluke koje odgovaraju interesima velikih korporacija. Ovo je zakonit oblik kupovine političkog uticaja. Takođe je poznat i “Revolving door” fenomen gde visoki državni funkcioneri prelaze u privatni sektor i obrnuto. Time se stvara institucionalna povezanost države i krupnog kapitala, gde su zakoni i propisi pisani uz konsultacije sa budućim korisnicima. Postoje zemlje poput Irske, Luksemburga ili Holandije koje su poznate kao “legalne poreske oaze” unutar EU, gde multinacionalne korporacije parkiraju profite kako bi plaćale minimalan porez. Setimo se nekad aktuelnog mehanizma “Double Irish” i “Dutch Sandwich” koje su omogućavale gigantima da plaćaju minimalne poreze, dok su manje firme i građani snosili veći teret. Ozbiljan demokratski deficit i surova birokratizacija deo su i samih institucija EU koje važe za navodno bastione slobode i prava. Zapravo je teško reći da li i u jednom stadijumu tih institucija počev od toga kako se postaje zvaničnik EU, kako se i na šta troši novac iz fondova, kako se lobira i za čije interese, postoji i trunke demokratičnosti.

U vezi sa korupcijom moramo pomenuti i da širom Zapadne Evrope i SAD velike korporacije i milijarderi neretko poseduju i kontrolišu važne medije, što im omogućava utišavanje skandala koji ih se tiču, diskreditaciju političkih protivnika ili promociju svojih ekonomskih i političkih interesa. Od Fox News-a i The Washington Posta u Americi, preko britanskog The Times-a ili Daily Mail-a, francuskog Cnews-a ili Liberation-a itd. Svuda se medijski sadržaj filtrira kroz interese vlasnika. Jedina veća laž od „slobodnih medija“ je ta da slobodni mediji postoje samo na Zapadu. Borba „za slobodu medija“ u okviru ovakvog sistema gde su mediji privatizovani je kao borba za „ama baš ništa“. Mediji su na tržištu kao privatni oglašivači uvek nečiji, naši ili njihovi. Oni ne mogu biti objektivno nezavisni jer su strukturno vezani za: prvo, profitni mehanizam jer zavise od korporativnih oglašivača, drugo, za vlasničku strukturu to jest kontrolu određene elite i treće, za ideološku funkciju to jest održavanje postojećeg sistema.

Možemo zaključiti da u političkom životu nažalost dominira forma bez sadržaja. Kampanje se svode na emociju i moralnu superiornost, umesto na analizu. Javni diskurs se iscrpljuje u ličnostima i aferama, dok se suštinske ekonomske i geopolitičke teme guraju pod tepih. Povrh toga, zazivanje međunarodne arbitraže kao rešenja, pozivi Strazburu ili Briselu, svedoče o dubokoj intelektualnoj i političkoj kolonizaciji. Nažalost ima onih koji još nisu shvatili da ti centri moći ne dele ni naše interese ni naše vrednosti, već deluju u skladu sa sopstvenim strateškim ciljevima, koji se direktno kose sa potrebama našeg društva. Zato, ako politička elita, ili plenumaški aktivistički pokreti u ovakvom istorijskom trenutku ne mogu da ponude ništa više od parole i moralne histerije onda ne samo da ne odgovaraju stvarnosti, već učestvuju u njenoj dubljoj falsifikaciji. U eri multipolarnosti, ekstremno zapadna politika na poluperiferiji postaje ne samo promašaj već i prepreka stvarnom razvoju, emancipaciji i istorijskoj prilici da se nekada prestane biti samo puki objekat svetske istorije.

Katarina Antonić