Ministar spoljnih poslova Sudana, Ali al-Šarif, 12. februara 2024. objavio je odluku sudanskih vlasti da omoguće Rusiji uspostavljanje pomorske baze na obali Crvenog mora, čime je Moskva dobila strateško uporište koje joj je bilo potrebno nakon gubitka sirijskih baza usled promene vlasti u Siriji. Ova odluka, koja se poklapa sa vojnim uspesima Sudanskih oružanih snaga (SAF) na terenu, uključujući zauzimanje Kartuma i strateških lokacija poput Umm Ravabe, predstavlja značajnu tačku za geopolitičke promene u regionu.

U kontekstu ovih vojnih i diplomatskih pomeranja, Rusija, koja je ranije podržavala snage za brzu podršku (RSF), prešla je na stranu SAF-a, što je rezultiralo približavanjem Moskve sa Iranom, ključnim saveznikom Sudanske vojske. Ova promena u savezničkim odnosima značajno je uticala na globalnu strategiju, s obzirom na rastuće međunarodno usklađivanje koje se odražava i na odnose Sudana sa Ukrajinom, kao i na već prisutnu podršku Rusiji u vojnoj sferi. SAF, s jedne strane, uživa podršku Egipta, Saudijske Arabije i Turske, dok su na strani RSF-a zemlje poput UAE i Libije, čiji interesi obuhvataju kontrolu teritorija bogatijih prirodnim resursima.

Geopolitičke posledice ove dinamike ne ograničavaju se samo na Sudan, već imaju dubok uticaj na Zapadnu Aziju. Sa obalom Sudana koja se nalazi na važnom morskom pravcu između Izraela i Jemena, podrška Irana SAF-u mogla bi narušiti postojeće odnose između Sudana i Izraela, koji su bili obnovljeni tokom Abrahamovih sporazuma iz 2020. godine. Iran bi, uz to, mogao koristiti Sudan kao stratešku bazu za svoje operacije u regionu, posebno u kontekstu ratnih događanja u Jemenu, gde ima značajan uticaj.

Iako je Sudan dugo bio u stanju političke nestabilnosti, sa istorijom građanskih ratova i političkih prevrata, poslednji sukobi, koji su kulminirali aprilom 2023. kada je izbio sukob između SAF-a i RSF-a, dodatno su osvetlili kompleksnost regionalnih saveza. SAF je uživao podršku UAE, Libije i drugih zemalja koje su bile zainteresovane za ekonomske i teritorijalne dobitke, kao i za korišćenje zlatnih rezervi koje su kontrolisali ovi militantni frakcijski vođi. S druge strane, SAF je počeo da osvaja teritorije, uz podršku Egipta i drugih regionalnih aktera, što se čini kao ključni faktor koji bi mogao odlučiti ishod ovog konflikta.

Uprkos početnoj podršci RSF-u od strane Rusije, promena strategije Moskve prema SAF-u ukazuje na dublji geopolitički zaokret. Podrška koju su Rusi pružili SAF-u, ukazuje na menjajući balans sila u regionu. Ova strategija uključuje ne samo vojnu i ekonomsku podršku, već i dublje geopolitičke interese, kao što su napori da se kontroliše Port Sudan, važna luka koja bi omogućila značajan uticaj u Crvenom moru i širem regionu.

Egipat, kao najveći saveznik SAF-a, igra ključnu ulogu u ovim događajima, ne samo u smislu vojne podrške, već i kao faktor koji direktno utiče na stabilnost u regionu. Kao zemlja koja ima značajne interese u sprečavanju nastanka dodatnih migracija i izbegličkih kriza, Egipat se nada da će pobeda SAF-a doneti stabilnost i obuzdati rastuće tenzije u vezi sa vodnim resursima, naročito u kontekstu spora oko reke Nil sa Etiopijom.

Dok su zapadne sile, poput SAD i EU, podržavale neke od stranaka u ovom konfliktu, sankcije i vojni pritisak mogu dovesti do novih savezničkih struktura u regionu. Na primer, sankcije SAD protiv UAE koje podržavaju RSF, kao i odluka o hapšenju članova RSF-a od strane Međunarodnog krivičnog suda, imaju potencijal da promene balanse podrške unutar ovog konflikta.

U dugoročnom kontekstu, pobeda SAF-a izgleda sve izvesnija, a ovaj konflikt će sigurno imati dalekosežne posledice po geopolitičku dinamiku u Zapadnoj Aziji i šire.

Kako zapadni saveznici i Iran menjaju svoje stavove, Sudan bi mogao da izađe kao ključni akter u budućem oblikovanju novog regiona u kojem će Iran, Rusija i Egipat igrati dominantne uloge.

Sankcije protiv svih — Neuspeh Vašingtona u Sudanu

Građanski rat u Sudanu koji će kroz nekoliko meseci ući u svoju drugu godinu, kako se čini, izbrisan je sa liste prioriteta Vašingtona koji je u odsustvu jasnih perspektiva ili ikakvog političkog plana za dalju promociju sopstvenih interesa u afričkoj zemlji učinio ono što bez sumnje zna najbolje — uveo sankcije protiv lidera obe sukobljene strane, kao i protiv bezbednosnog sektora, pripremajući tako teren za zauzimanje formalno neutralne pozicije do narednog pogodnog trenutka.

Prvi meseci građanskog rata u Sudanu bili su obeleženi potpunim haosom u pogledu pokušaja različitih spoljnih aktera, uključujući tu kako SAD, tako i Rusiju, Iran, Egipat i Ujedinjene Arapske Emirate, da neku od sukobljenih strana pretvore u glavnog zastupnika sopstvenih interesa — u ovom periodu, SAD su čak organizovale prebacivanje manjeg broja specijalnih jedinica OSU u Sudan gde su one pružale podršku državnoj vojsci, sukobljavajući se sa pripadnicima PVK Vagner koji su se u nekoliko navrata borili u redovima odmetnika iz Snaga za brzo reagovanje.

Situacija nije bila ništa jasnija ni u trenutku kada su ova savezništva počela da se menjaju, dovodeći do kratkotrajnog perioda saradnje PVK Vagner i snaga pod kontrolom ukrajinske GUR u podršci legitimne državne armije. No, ubrzo, SAD su se opredelile za podršku SBR u neformalnom savezu sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima koji su u odmetničkim snagama videli priliku za povećavanje sopstvenog uticaja u Sudanu, dok je Rusija i formalno podržala državnu armiju započinjući isporuke goriva koje su omogućile povećanje broja motorizovanih jedinica uključenih u sukob.

U narednim mesecima, zvanični Kartum samo se dodatno distancirao od SAD, prepoznajući sve otvorenije namere Vašingtona da doprinese svrgavanju vlade za koju je smatrao da je postala isuviše bliska kako sa Rusijom sa kojom su započeti pregovori o formiranju mornaričkog logističkog centra u Port Sudanu, tako i sa Iranom koji je počeo da snabdeva sudansku armiju vojnom tehnikom, a pre svega bespilotnim letilicama.

U poslednjem pokušaju da razreši situaciju u Sudanu u svoju korist tuđim rukama, Vašington je pokušao da postigne dogovor sa Etiopijom prema kom bi Adis Abeba podržala pobunjenike SBR finansijski i slanjem dobrovoljaca u zamenu za američku podršku secesiji Somalilenda — no, dinamični razvoj situacije na Rogu Afrike sa aktivnim uključivanjem Egipta i Eritreje u borbu za kontrolu nad Somalijom primorao je SAD da prerazmotri svoje prioritete i fokusira se na one probleme koji se čine u najmanju ruku akutnijim od krize u Sudanu.

Ruska baza u Port Sudanu

Tokom prethodnog meseca ministar spoljnih poslova Sudana Ali Jusuf Šari zvanično je potvrdio da su njegova država i Rusija uspešno sklopile dogovor o izgradnji ruske vojno-logističke baze u Port Sudanu — ovde se radi o realizaciji planova koji su prvi put razmatrani još 2017. godine, ali su od tad više puta odlagani kako zbog birokratskih problema, tako i zbog građanskog rata koji je zahvatio istočnoafričku zemlju 2023.

U svetlu gubitka pozicija u Siriji i nezivesne budućnosti Libije u kojoj nova američka administracija preduzima aktivne korake usmerene na sprečavanje daljeg zbližavanja Kalife Haftara sa Moskvom, pojavljivanje vojno-logističke baze u Sudanu nesumnjivo predstavlja značajnu političku pobedu Rusije i nezanemarljiv doprinos održavanju relativne stabilnosti logističkih ruta Afričkog korpusa čije su snage rasproređene u državama Saveza država Sahela.

Sve ovo, međutim, ne dolazi bez određenih izazova — na prvom mestu, građanski rat u Sudanu daleko je od okončanog i za ostvarivanje punog kapaciteta nove baze Moskva će biti primorana da pruži dodatnu vojnu i ekonomsku podršku Kartumu kako bi osigurala relativnu stabilizaciju bezbednosne situacije u zemlji i bezbedan prolaz kopnenim rutama ka Čadu i Nigeru.

Preduzimajući ove neophodne korake, Rusija će se naći u proksi-sukobu sa svojim saveznikom iz BRIKS-a, Ujedinjenim Arapskim Emiratima koji aktivno podržavaju pobunjeničke snage u Sudanu, oslanjajući se na baze na jugu Libije za predaju vojne tehnike. Ovakav razvoj događaja lako može označiti početak zahlađenja odnosa između Moskve i Abu Dabije što može uticati na eventualnu promenu stava UAE po pitanju SVO gde bliskoistočna monarhija u ovom trenutku zadržava neutralnu poziciju.

Ovakav niz događaja pokazuje da je Sudan postao važan geopolitički čvor u kontekstu globalne konfrontacije, gde svaka strana nastoji da iskoristi trenutnu nestabilnost kako bi osigurala svoje interese. Ova dinamika predstavlja novu realnost koja će imati dalekosežne posledice po budući razvoj geopolitike u Africi i na Bliskom istoku.

Rastuće veze Sudana sa Iranom i Rusijom pokazuju da je zemlja, suprotno očekivanjima, sve više sklona jačanju odnosa s državama koje su sukobljene sa zapadnim interesima. Ovakav razvoj događaja otvara prostor za nove saveze, a ruska podrška Sudanu, uključujući današnju vest, ali i međusobna nerazumevanja saveznika, dodatno komplikuje bezbednosno-globalnu geopolitičku situaciju.

Ova strategija imperativno podrazumeva kontinuirano pretvaranje geopolitičkih izazova u mogućnosti, s ciljem da se uravnoteži uticaj zapada i istoka.

Zaključno, od esencijalne je važnosti da se izbegnu prethodne strateške greške kao i da izgradnja baze ne bude ponovo odložena. Ovo dobija na dodatnom značaju u svetlu trenutne situacije sa ruskim vojnim bazama u Siriji, čiji status je suspendovan, čime izgradnja ove baze u Sudanu postaje još značajnija za strategijske interese Moskve.

Radomir Jerinić, urednik platforme Hronika Suverenizma