Trenutna dešavanja nam pokazuju da se blokade, zbog gubitka velikog dela mase ljudi na ulicama, sada vraćaju u svoje inicijalno jezgro, vraćaju se na Univerzitet i u škole odakle je sve i počelo. Setimo se, početak protesta i blokada krenuo je krajem novembra prošle godine odakle se sa FDU u Beogradu proširio na skoro sve ostale fakultete a potom i neke osnovne i srednje škole.

Mislim da su se kao tačne pokazale naše tvrdnje da je saučesništvo određenih profesora za blokade obrazovnih ustanova bilo od presudnog značaja. Govorimo naravno o onom delu profesorskog kadra koji već duže figurira kao opoziciono angažovan i godinama unazad priželjkuje preuzimanje vlasti. Svaki fakultet, pokazalo se, ima svog Dinka Gruhonjića. Neko bi ih nazvao „stranim plaćenicima“. To naravno nisu nužno samo ljudi koji su na platnom spisku nekih stranih fondacija. Ako taj pojam smestimo u teorijski okvir, „strani plaćenik“ na Univerzitetu je sličan oznaci „kompradorske inteligencije“. To može biti i intelektualac, novinar ili profesor koji svesno ili nesvesno reprodukuje i nameće diskurse, teorije i obrasce mišljenja nastale u centru sistema, na Zapadu. To su oni oblici mišljenja koji su kod nas došli procesom okupacije našeg obrazovnog i medijskog sistema. O našoj obrazovnoj okupaciji pisala sam više ovde a o šturom shvatanju korupcije pisala sam više ovde.

U ovoj fazi blokaderski pokret više ne nosi momentum iz početka koji je narastao iz inicijalne i opravdane emotivne reakcije velikog broja ljudi na tragediju slučaja „nadstrešnica“. Vreme je u sprezi sa mnogim greškama i metodama blokadera rasteralo puno ljudi sa ulica. Više nema onog opšteg naboja mase iz marta, kada je i dalje postojala iluzija “nacionalne žalosti” i “nepolitizovanosti”. Zanimljivo da se čak i na anti-režimskom Danasu može naći skoro objavljen tekst čija autorka govori o „propasti revolucije“. Citiram: Ne valja više žmuriti pred propašću studentske revolucije. Revolucija nije slomljena, već je zgasnula, postajući samo veliko iskustvo za omladinu koja ju je pokrenula, ali i za Srbiju. Verovatnoća da bukne ponovo na jesen je samo matematička, svi politički razlozi govore suprotno. Pobrojimo neke. Promena karaktera od nenasilnog ka nasilnom, odvratila je brojne ljude umesto da ih drži uključenim u borbu. Na mreži Reddit s druge strane može se naći bezbroj komentara studenata, koji su iako podržavaju blokade, nezadovoljni načinom funkcionisanja plenuma i zabrinuti za propadanje školske godine. Na plenumima su “svi studenti jednaki” samo u teoriji, u praksi ko god predloži da se priča o nadoknadi nastave ili o nečemu sto većini ne odgovara, bice osudjivan i zato se većina ljudi i boji da dodje na plenum i iskaže mišljenje. – jedan je od komentara. Ili na primer: Među prvima sam koja sam još krajem decembra urgirala da se započne diskusija o uticaju blokade na nastavu i akademsku godine uopšte, a pošto su glave već tada bile uveliko usijane i taksativno etiketirale one koji ne dele njihov entuzijazam, nije bilo nikakvih izgleda za konstruktivan dijalog.

Mnogima su, čini mi se, pukli baloni iluzije. Nadam se da ima onih koji su shvatili da nije realno očekivati da se predstavnici državne vlasti dobrovoljno odreknu iste samo njima za ljubav; da je policija po definiciji tu da čuva javni red i mir i da vas neće nemo gledati dok lupate izloge; da su sva pisanja opozicionih političara predstavnicima Evropske Unije da nam uvede sankcije alarm sa kojim se ipak ne bi kockali; da su blokade koje isključivo remete svakodnevicu ostatka stanovništva koje u njima ne učestvuje sulude ili da je izgubljena školska godina i urušavanje autoriteta profesora cena koju ipak ne treba plaćati u ime nepoznatih lica koji stoje iza plenuma i zborova.

Razne su faze prolazili ovi protesti. U početku su bili izraziti po simbolici: tu smo imali kao glavnu krajnje iracionalnu poruku „ruke su vam krvave“. Studentske blokade ulica i ritualna ćutanja u trajanju od 15–16 minuta, u znak sećanja na žrtve. Te rane akcije bile su usmerene najviše na osvetljavanje institucionalne odgovornosti za pad nadstrešnice. Po tadašnjoj masovnosti na ulicama, dalo se videti da je bilo teško biti protiv takvog zahteva. To je bila faza kada nisi smeo imati instagram story koji nije sa protesta i ne veliča njegovu „pozitivnu energiju“. Ubrzo nakon ovoga, kako se fantomska institucija plenuma širila, dobijali smo nove, uglavnom legalističke zahteve čija mogućnost ispunjenja odgovara svemu samo ne realnosti. Paralelno sa tim kreće se pumpanje i dinstanje, dešavaju se putešestvija od grada do grada, pa do Strazbura i Brisela, te ispraćaji te dočeci, pa nominacije za Nobela i tsl. Pritom, studenti u blokadi sve vreme dobijaju otvorenu podršku EU institucija kao i konstantno praćenje od strane zapadnih medija. Dobijaju i donacije od „brižnih građana“. Setimo se silnih pozivanja da se uplaćuje na taj i taj račun ili doniraju hrana, dušeci, vitamini, pokrivači, posuđe. Biće zanimljivo ako nekad otkrijemo koji je i čiji sve novac cirkulisao tim donacijama i do koga je sve tačno išao. Moram reći da sam primetila da su pojedini opozicioni aktivisti na svojim ličnim tviter profilima takođe postavili adrese naloga preko kojih možete „donirati njihov rad“. Viralni grafit „Ćaci“ se dešava negde u januaru mada čini mi se da je tek od marta izraz naciljao na simboliku protivnika studentskih blokada i stekao širu kulturno-političku i medijsku težinu. Dešava se ubrzo pravi lov na sve prezrene Ćacije. Oni se traže svuda, svaki je kritičar blokada na kraju Ćaci, nije čovek. O ovom fenomenu je filozof Darko Drašković opširnije i detaljnije pisao u svom tekstu, koji preporučujem. Građani u blokadi odlučuju da nema dijaloga sa Ćacijima te od maja traže raspisivanje izbora i najavljuju formiranje svoje liste.

Drugim rečima, razbijena je početna romantična predstava o „iskrenoj studentskoj revoluciji“. Da vidimo onda šta nam je to ostalo to jest ko nam je to ostao na ulicama. Konačno se ogolila činjenica da je ovde najviše reč o borbi jedne klase koja ima svoj medijski i kulturni kapital za dodatne političke privilegije. Tome u prilog govori činjenica da su na terenu u najvećem broju sada najtvrđi opozicioni aktivisti, deo profesora kojima je ovo prilika da se domognu većeg uticaja na fakultetu i šaka izmanipulisanih studenata i građana. Uz njih su tu naravno i strani mediji, koji već nedeljama koriste ovaj protest kao priliku da kroz prizmu „borbe za demokratiju“ i „oslobođenje Srbije“ guraju i dalje svoju dobro poznatu anti-rusku i anti-kinesku propagandu.

Sukobi i manipulacija incidentima

Osipanje mase naravno ne znači kraj ove agonije. Ono što je blokaderskom pokretu sada neophodno i na čemu nedeljama unazad rade jeste izazivanje tenzija remećenjem nove školske godine, te izazivanje prilika za nove žrtve kako bi se pokret digao iz pepela. Pomenuću da samo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu za jedan rok ima oko 3000 prijavljenih ispita. To je podatak koji je deo profesora FFUNS izneo u svojoj peticiji za podršku normalizaciji nastave. Peticiju je do sada potpisalo 230 profesora, naučnih i javnih radnika. Oni navode sledeće: Ovim putem još jednom podsećamo da je autonomija univerziteta isključivo u službi kvalitetnog obavljanja obrazovne delatnosti fakulteta, što jasno proizilazi iz spiska prava koja su taksativno nabrojana u Zakonu o visokom obrazovanju (čl. 6) i koja čine sadržinu ove tradicionalne evropske obrazovne ustanove. Akademske slobode (čl. 5), akademski integritet (čl. 7) i garancija nepovredivosti akademskog prostora (čl. 8), takođe su isključivo u službi kvalitetnog obavljanja obrazovne delatnosti. Kako bi se sprečila zloupotreba ovih garancija akademskih prava i sloboda, Zakon izričito zabranjuje „političko, stranačko, ili versko organizovanje i delovanje“ na fakultetima (čl. 43). S tim u vezi podsećamo, da su „Studenti u blokadi“ 5. maja ove godine odlučili da zahtevaju raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i istovremeno su „pozvali narod da podrži listu kojoj će studenti u blokadi svih visokoškolskih ustanova na teritoriji Srbije preneti svoje poverenje.“ Ovim je studenstski protest dobio jasno političko obeležje, što blokadu fakulteta čini protivzakonitom iz ugla navedene odredbe o zabrani političkog delovanja na visokoškolskoj ustanovi.

Pitanje je zašto ovu peticiju dobijamo tek krajem avgusta a ne bar u maju, kada su kako kažu blokade dobile konačno svoj politički karakter kojem nije mesto na fakultetu. Verujem da se bar delić odgovora možda nalazi u tome kako su na fakultetu dočekani svi oni profesori koji su konačno iz „neutralnih“ prešli u one koji žele da se fakultet vrati svojoj primarnoj funkciji. Velika je naivnost blokadera bila da će “neutralni” kad progovore biti na njihovoj strani. Pretpostavljam da su mnogi upravo zato bili neutralni. Ne zbog straha da budu protiv Vučića, već zbog straha da će svaka kritika blokada biti protumačena isključivo kao podrška Vučiću ili kao neljudski odnos prema stradalima pod nadstrešnicom za čiju tragediju su blokaderi proizvoljno sami odredili krivce.

Naime, dekan FFUNS je zajedno sa još nekoliko profesora 26. avgusta ujutru došao na fakultet, promenio brave i naložio zatečenim studentima (ukupno njih devet) da napuste zgradu. U medijima smo mogli videti kakve su deponije smeća unutra zatekli. Oni su došli na fakultet ne bi li ga očistili i spremili za predstojeći ispitni rok. Ono što se dalje dešavalo, Dinko Gruhonjić, besramno opisuje ovako u svom tekstu: Dekan, prodekan i još nekoliko nastavnika i zaposlenih prethodno su ranom zorom upali na fakultet, izbacili iz njega studente u blokadi, promijenili brave i zvali policiju. Pa onda i žandarmeriju. Pa su onda policajci i žandari prebijali studente i profesore tog fakulteta koji su pokušavali da se vrate u zgradu. I građane koji su im u tome pomagali. Tukli su ih pendrecima, štitovima, prskali biber-sprejem, bacali nekakve „topovske udare“… Sve po naređenju „dekana“. Na stranu što autor odbija kontekst situacije a to je uskoro godinu dana protivzakonito blokiranje zgrade fakulteta i sprečavanje većine studenata da studiraju i polažu ispite, on odbija da pomene i sve ostalo što je isprovociralo dekana i prinudilo ga da pozove policiju. Naime, studenti su (opet ponavljam – njih devet!) nakon što su izašli sa fakulteta preko svojih društvenih mreža krenuli odmah da pozivaju medije i građane da im se pridruže i pomognu im da se na fakultet opet vrate. Lupanje o vrata i puštanje muzike sa razglasa ispred je bilo propratno. Sada su dekana, koji im je poslednjih meseci stalno nudio dijalog, i profesore koji su došli sa njim proglasili za „blokadere“ protiv kojih se treba boriti. Neverovatna zamena teza. Ubrzo su se ispred fakulteta pojavili drugi profesori, poznati po prozapadnim stavovima i težnjama ka uticaju na vlast fakulteta, koji su se žalili da ne mogu da priđu svojim radnim mestima. Zanimljivo je da im to prethodnih meseci nije smetalo, dok je fakultet bio blokiran od strane studenata..

Naravno ispred fakulteta u Novom Sadu su uvek redovno viđeni Miran Pogačar, Miša Bačulov, Brajan Brković i njima slični dežurni blokaderi, političari iz redova opozicije. Postaje jasno da oni žele sukobe. Sukob generiše dramatične silke (tuče, hapšenja) koje ponovo privlače medijsku pažnju, nadomeštajući gubitak zainteresovanosti mnogih građana. Upravo u tim tenzijama leži njihova računica: svaki novi incident, svaka nova žrtva, prilika je da se obnovi narativ o „otporu“ i „revoluciji.“ Provociraj sukob pa proglasi represiju” je njihova tehnika mobilizacije. Ona funkcioniše tako što se žrtva simbolički privatizuje. Svako hapšenje, svaki sudski proces pa i disciplinska mera, odmah se prevodi u narativ “država guši slobodu”. Time se gubi razlika između zakonite primene pravila i autoritarne represije. Potom tu je i zamena svih mogućih teza. Državne institucije su nužno predstavljene kao agresori a organizatori protesta kao pasivne nevine žrtve, čak i kad je inicijalni povod incidenta došao sa njihove strane.

Erozija akademskog autoriteta i profesionalne odgovornosti

Svedočimo u nekim školama da pojedincima na naplatu dolazi bojkot nastave. Raskidaju se ugovori profesorima koji su podržali proteste – naslov je sa Nove.rs. Profesori pravdaju prekid ugovora tvrdnjom da su „podržali đake“ u blokadi i pokušavaju da svoje ilegalno ponašanje predstave kao moralni čin. To je potpuni paradoks. Nisu podržali đake nego su podržali zahtev za izborima i smenu vlasti. Što je, inače, sasvim opravdan zahtev ali ne u školi. Tvrdnja da deluju za dobrobit učenika potpuno je u sukobu sa stvarnim posledicama, jer blokada nastave oduzima deci vreme i obrazovanje. Čak i ako iza odluke o neproduženju ugovora stoji nečija odmazda, korišćenje toga da se opravda kršenje zakona dok se istovremeno traži zaštita od posledica je suluda interpretacija. Ako profesori tvrde da herojski „čuvaju đake“ i da ih za to treba nagraditi, država bi mogla da odgovori da i ona herojski sprovodi zakon, sankcionišući kršenje istog i štiteći đake i studente od loših uzora. Retorika heroizma bez spremnosti na stvarnu žrtvu i odgovornost nije samo paradoksalna, ona je besmislena i površna propaganda onih koji zataškavaju sopstvenu neodgovornost.

„Nova školska godina ne može da počne u postojećim uslovima.“ – izjavio je profesor Fakulteta političkih nauka, Filip Ejdus za N1. Posebno je problematično kada profesori daju sebi pravo da proglašavaju ovakve presedane. To postavlja ozbiljno pitanje odgovornosti i uloge profesora. Oni nisu politički lideri, nisu izabrani predstavnici građana, već ljudi sa vrlo konkretnim profesionalnim pozivom a to je da predaju i edukuju mlade. Ako se akademska pozicija koristi da se de facto suspenduje rad obrazovnih institucija, to nije čin slobodnog mišljenja, već samovoljno stavljanje iznad institucija i društva. Ako se takva logika normalizuje, dolazimo do apsurda u kome sutra svako može da kaže da „sve treba da stane“ jer je to njegov subjektivni politički osećaj. Profesor, time što prekida nastavu i poziva na opštu obustavu, zapravo poništava sopstvenu profesiju i urušava poverenje u obrazovni sistem. To je oblik suštinski neodgovornog i kriminalnog ponašanja. Alarmantna je rastuća polarizacija unutar same akademske zajednice. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu blokaderi traže ostavku dekana zbog toga što pokušava da omogući da se hiljade prijavljenih ispita nesmetano realizuje?! Ono što bi trebalo da bude elementarna odgovornost i dužnost univerzitetske uprave, obezbeđivanje uslova za nastavu i ispite, interpretira se kao razlog za smenu. Ovakvo postupanje ne samo da cepa zajednicu profesora, već i sam korpus studenata i učenika. Jedni se mobilišu da postanu protagonisti otpora, dok se drugi, izlažu stigmatizaciji i simboličkom isključivanju.

Situacija u kojoj se univerzitetski profesori i deo nastavnog kadra otvoreno svrstava u logiku političkog voluntarizma može se s pravom nazvati jednom vrstom epske izdaje. Jer, ono što je ovde najtragičnije nije sama blokada kao metod, već činjenica da autoriteti, oni od kojih se očekuje da štite i oblikuju mlade, upravo mlade koriste kao instrument u tuđim obračunima. To je izdaja samog temelja prosvetne misije. Nisam najsigurnija kome sve ovo ide na čast ali jedno je izvesno: ono što se danas odvija nema gotovo nikakve veze sa boljitkom za građane i državu, niti sa istinskom transformacijom društva. Mladi na ovaj način ne stiču znanje niti političku zrelost, oni doslovno traće svoje dane, učeći lekciju da je obrazovanje manje važno od performansa i spektakla.

Posledice?

Tek ćemo se suočiti sa pitanjem: koliku će cenu društvo morati da plati kada se pokaže da je i onako poljuljan obrazovni sistem dodatno urušen. Prvog septembra nas je već dočekala slika gde srednjoškolci u klupi sede okrenuti leđima ka nastavniku. Da nije tužno bilo bi tužnije. Pitanje koje tek stoji pred nama jeste i cena koju će država platiti da bi se iz ovakve spirale izvukla. Ukoliko se destabilizacija nastavi, logično je očekivati da će politički vrh pokušati da kupi privremeni mir kroz nove ustupke spoljnim centrima moći, prvenstveno Evropskoj uniji. To znači da će unutrašnja konfuzija biti korišćena kao pregovarački kapital na štetu suvereniteta i dugoročnih interesa građana. Time se unutrašnja kriza pretvara u spoljašnji alat pritiska, što je dvostruka erozija, i obrazovnog sistema i državnog integriteta.

Dakle, pred nama stoji niz posledica: urušavanje kvaliteta obrazovanja, produbljivanje društvenih podela, stvaranje generacije samoživih mladih bez osećaja odgovornosti i poštovanja, konačno, slabljenje državne pozicije u međunarodnom poretku. Sve to u ime spektakla i, ispostaviće se, sve zarad potrebe da se „kuso i repato“ političke opozicije sabere pod jednu šljivu u akademskom dvorištu, tražeći izbore za parlament tamo gde bi trebalo da se polažu ispiti.

Ransijer je pisao da se politika događa onda kada oni koji nemaju pravo da govore progovore. Ali ovo nije politika, ovo je njena perverzija: ovde govore samo oni koji imaju moralni mikrofon, dok svi ostali bivaju označeni kao nevidljivi, neutralni, nesvesni ili čak saučesnici njihovog viđenja zla.

Katarina Antonić