Tog jutra, u subotu, februara dvadeset i osmog, dve hiljade dvadeset i šeste, u Minabu, u iranskoj pokrajini Hormozgan, sto šezdeset i pet učenica škole, svoj prvi školski dan u nedelji sa nadom i dečijom radošću započele su.
Školske torbe na ramenima, u rukama sveske snova prepune, a srca težnjom ka svetloj budućnosti ispunjena.

Da uče azbuku života, došle su;
Da lekarke jednog dana možda postanu i bol drugih ublaže,
ili učiteljice koje će svetlost znanja u srcima druge dece održavati,
ili velike žene i majke koje će svojim služenjem i posvećenošću časno ime Irana nositi.

U očima njihovim, svetla budućnost bleštala je.
Njihov smeh, zvuk života nosio je.
U malim koracima njihovim, nada jednog naroda bila je.

Ali iznenada, mirno nebo iznad škole, zvuk projektila rasparao je, poslatih od cionističkog
američkog neprijatelja, obrušavali su se.

Projektila koji nisu ciljali vojnike, već decu.

Decu koja su sedela u učionicama i decu koja su se igrala u školskom dvorištu.
Decu koja još nisu videla dovoljno sveta
i koja još nisu dobila priliku da svoje male snove ostvare.

U jednom trenutku smeh utihnuo je.
Sveske na zemlju pale su.
A tek započeti životi, okrutno prekinuti su.

Tragedija u osnovnoj školi u Minabu, u pokrajini Hormozgan, duboku ranu u srcima iranskog naroda ostavila je.

U danima koji su usledili, majke i očevi, ožalošćeni, pored tela svoje dece, umotanih u bela pokrovna platna, stajali su.

Majke još su mogle da se mirisa kose svoga deteta sete.
Očevi još su mogli u ušima svojim čuti odjeke smeha kćeri svojih.

Bela platna, grlili su, kao poslednji zagrljaj dece svoje.

Koji to bol može biti veći od očevog ili majčinog dok na grudima svija beživotno telo deteta svoga?
Koja je to tuga tegobnija od doma iz kog dečiji smeh otgnut je namah?

Ipak, bol ove tragedije nije samo tuga porodica ovih.
Postoji još jedan bol, to je bol tišine.

Kao da krikove te dece nikada svet nije ni čuo.
Kao da niko nije čuo lomljenja krhkih njihovih kostiju zvuk.
Kao da prizori školskih torbi umrljanih krvlju i napola ispisanih svesaka nisu probudili savest čovečanstva.

Kako svet pred smrću dece može da ćuti?
Kako savest čovečanstva može da ćuti kada škola se gađa?

Kada se škola uništi, ne ruši se samo zgrada;
sa njom i deo budućnosti čovečanstva se ruši.

Tišina pred ubijanjem dece nije samo tišina;
to je oblik saučesništva u nepravdi.

Jer kad god svet ostane nem pred ovakvim tragedijama, put za njihovo ponavljanje postaje lakši.

Danas ime Minab više nije samo ime jednog grada;
ono je ime rane na savesti sveta.

I možda će nas jednog dana istorija upitati:
kada su deca ubijana u svojoj školi,
gde je bio svet?

I zašto je ćutao?

Mohammad Sadegh Fazli, Ambasador Islamske Republike Iran u Republici Srbiji