Ja verujem u Spinozinog boga, koji otkriva samog sebe u zakonitoj harmoniji sveta, ali ne u Boga čiji je vlastita briga vera i činjenje ljudskih bića

 

 

Devojčica po imenu Filis napisala je pismo Albertu Ajnštajnu početkom 1936. godine, želeći da od njega dobije odgovor na pitanje da li se naučnici mole bogu, odnosno, da li je moguće „verovati“ i u nauku i u religiju.

Pitanje i odgovor objavljeni su u knjizi „Dragi profesore Ajnštajn: Pisma dece Albertu Ajnštajnu i nazad“, koju je uredila Alis Kalapris.

A evo šta je slavni naučnik odgovorio Filis i to posle samo pet dana: „Pokušaću da odgovorim što jednostavnije na tvoje pitanje. Naučnici veruju da se svaka pojava, uključujući i one koje su vezane za ljudska bića, događa prema zakonima prirode. Iz tog razloga naučnik ne može biti naklonjen verovanju da na tok događaja može uticati molitva, odnosno, želja koja se manifestuje natprirodno.“

„Ipak, moramo priznati da je naše znanje o tim silama nesavršeno, pa na kraju uverenost u postojanje vrhovnog duha počiva na nekoj vrsti vere. Takvo verovanje i dalje je rasprostranjeno, čak uprkos poslednjim dostignućima u nauci“, stoji dalje u pismu.

„Ali isto tako, svako ko se ozbiljno bavi naukom ostaje uveren da se neka vrsta duha manifestuje u zakonima svemira i da je ona daleko superiornija od čoveka. Na taj način bavljenje naukom vodi do religioznih pobuda posebne vrste, koje su sigurno sasvim drugačije od religioznosti nekog naivnijeg“, zaključio je Ajnštajn.

Iako pismo ne otkriva mnogo o Ajnštajnovim ličnim uverenjima, njegovo objašnjenje jasno pokazuje njegovo oduševljenje i predanost nauci, nazivajući osećaj koji u naučniku izaziva izučavanje „religijskim“, piše Hafington post.

Evo i nekoliko Ajnštajnovih citata o religiji:

– Ja ne mislim da su neophodni slučajevi u kojima su nauka i religija u prirodnoj suprotnosti. U stvari, ja mislim da ima veoma malo veze između ovo dvoje. Dalje, ja mislim da je nauka bez religije hroma i , u obrnutom smislu, da je religija bez nauke slepa. Oboje su značajni i zato treba da rade ruku pod ruku.

– Ja verujem u Spinozinog boga, koji otkriva samog sebe u zakonitoj harmoniji sveta, ali ne u Boga čiji je vlastita briga vera i činjenje ljudskih bića.

– …ali naučnik je opsednut osećajem za univerzalnu kauzalnost. Budućnost je, za njega, do svake sitnice jednako neophodna i određena kao i prošlost. Nema ničeg božanskog u moralnosti, to je čisto čovekova stvar. Njegov religiozni osećaj uzima formu ushićene zadivljenosti pred harmonijom prirodnih zakona, koji otkrivaju inteligenciju takve nadmoćnosti da, u poređenju sa tim, svo sistematsko razmišljanje i delovanje ljudskih bića je sasvim beznačajna refleksija

– U svetu kako ga ja vidim, teško ćete naći bar jednog među sortom dubokih naučničkih umova bez naročitog religioznog osećanja koje je njegovo lično. Ali to je drugačije od religije naivnog čoveka.