Moris Bišop, revolucija, i invazija na Grenadu

Većini vas su poznate imperijalističke agresije na Srbiju, Avganistan, Irak, Libiju i Siriju, ali smo se potrudili da vas upoznamo i sa onima, manje poznatim našoj javnosti, poput vojnih intervencija u Maliju i Somaliji. Ovaj put ćemo vas upoznati sa američkom invazijom na malu ostrvsku državu Grenadu, i njenim marksističkim liderom Morisom Bišopom.

Iako poreklom sa Grenade, Bišop je rođen u Arubi 1944. godine, gde su mu roditelji emigrirali u potrazi za poslom, ali je ubrzo usledio povratak na Grenadu, gde je Bišop pohađao osnovnu i srednju školu.

Još kao tinejdžer počeo je da se zanima za marksizam, a kasnije fakultetsko obrazovanje na Londonskoj školi ekonomije opskrbilo ga je dovoljno dobrim predznanjem za dalje izučavanje marksističke ekonomije.

Nakon povratka u Grenadu, postao je politički aktivan, i ubrzo je oformio marksističko-lenjinističku politička partiju pod nazivom New Jewel (New Joint Endeavour for Welfare, Education and Liberation) što u doslovnom prevodu znači „Novi dragulj“.

Usled sveopšteg narodnog nezadovoljstva ekonomskom i političkom situacijom na Grenadi, ova komunistička partija za samo dve godine izrasta u najveću opozicionu snagu, što primorava režim premijera Erika Geirija da, 1976. godine, posegne za izbornom prevarom kako bi se održao na vlasti.

Bišop vrlo brzo uviđa ograničenja parlamentarne borbe protiv predstavnika krupnog kapitala i osniva Nacionalno-oslobodilačku armiju (NLA) kao vojno krilo stranke, i šalje njenih 12 vođa u Gvajanu na vojnu obuku.

Tokom diplomatske posete premijera Geirija SAD, 13. marta 1979. godine, snage NLA zauzimaju kasarne, policijske stanice, i medije na ostrvu.

Bišop je odmah suspendovao dotadašnji grenadski Ustav, i proglasio Narodnu revolucionarnu vladu.

Revolucionarna vlada Grenade nastojala je da izgradi socijalističko društvo, počevši od ukidanja dotadašnjih proizvodnih odnosa, industrijalizacije, masovnog zapošljavanja, opismenjavanja masa i razvoja ruralnih krajeva.

Prema podacima obelodanjenim tek 2013. godine, zahvaljujući naporima revolucionarne vlade, za prve četiri godine Bišopove vladavine nezaposlenost je smanjena sa 49% na 14%.¹

Bišopov sekretar za štampu Don Rohas objasnio je u intervjuu iz 2004. godine za list Democracy Now! orijentaciju revolucionarne vlade: „Moris Bišop je pokušavao da osposobi narod Grenade da upravlja svojom državom, nakon duge istorije ropstva, zatim britanskog kolonijalizma… Vizija Morisa Bišopa bila je da vrati dostojanstvo svom narodu i pošalje poruku o izgradnji nove Grenade regionu i svetskoj zajednici… i stekne podršku i priznanje Pokreta nesvrstanih, i tako dalje…“²

Američka administracija je doživljavala Grenadu kao veliku pretnju po sopstveni uticaj u regionu, plašeći se da bi i druge karipske zemlje mogle uskoro da slede primer uspešno sprovedene revolucije na Grenadi.

I sam Bišop je bio svestan toga, pa je 1980. godine, u intervjuu za magazin New Internationalist, izjavio da se „Vašington plaši uticaja Grenade na region ako revolucija bude uspešna. Karipske zemlje su male, sa malim brojem stanovnika i ograničenih resursa – klasični primeri neokapitalističke zavisnosti. Sada odjednom imate sve te nove vlade, u Nikaragvi i Grenadi, koje pokazuju na sopstvenom primeru da je drugačiji put moguć.“³

Veliki pristalica i prijatelj Fidela Kastra, Bišop je gradio bliske veze sa kubanskom vladom, a kubanska vlada je poslala na stotine savetnika da pomognu vladi Grenade u izgradnji novog uređenja. Kubanci su takođe pomogli u izgradnji novog aerodroma, kako bi se okončala izolacija Grenade.

Američka vlada je ovaj razvojni projekat iskoristila kao izgovor za eskalaciju tenzija, a predsednik Regan je tvrdio da je u pitanju odskočna daska za sovjetsku vladu da uspostavi još jedno uporište u hemisferi, i da će aerodrom poslužiti kao „vojni bastion za izvoz terora“.

SAD su ubrzo, u avgustu 1981. godine, u tajnosti održale vojnu vežbu u Viekesu, Portoriko, simulirajući invaziju Grenade.

Frakcijski sukobi unutar revolucionarne vlade Grenade kulminirali su naredne godine. Sukob Bišopa sa njegovim dugogodišnjim prijateljem i vicepremijerom Bernardom Koardom završio je gadnim epilogom.

Koard je predvodio partijsku struju koja je nastojala da čvršće veže Grenadu uz Istočni blok, dok je Bišop insistirao da revolucionarna Grenada vodi nesvrstanu politiku. Početkom oktobra 1983. godine Bišop je odbio ultimatum Koarda da siđe sa vlasti, nakon čega je uhapšen i stavljen u kućni pritvor.

Odmah nakon toga, 19. oktobra, širom Grenade su izbile masovne demonstracije podrške Bišopu, što je dovelo do njegovog privremenog puštanja iz pritvora. Ali samo nekoliko sati kasnije, jedinice Narodne revolucionarne armije lojalne Koardu ugušile su demonstracije, a potom ponovo zarobile Bišopa i istog dana ga streljale.

Ironija sudbine je htela da i sam Koard narednog dana bude svrgnut, od strane generala Hadsona Ostina, čija je vojna hunta vladala Grenadom svega šest dana, pre nego što su vojne trupe SAD izvršile invaziju na ovo ostrvo.

Koristeći opšti haos, Amerikanci su, kao i uvek, pod pretekstom demokratije i ljudskih prava, kao i zaštite oko hiljadu američkih državljana na ostrvu, sa oko 7.600 vojnika napale Grenadu i uspostavile privremenu vladu, a sledeće godine, nakon rasformiranja partije New Jewel, održani su i „demokratski“ izbori.

Zanimljivo je da je ova američka invazija, prvi i poslednji put, dovela do zajedničke osude američke politike većine članica UN. Glasanje u Generalnoj skupštini UN završilo je rezultatom 108 prema 9, kojim se invazija osuđuje, a na rezoluciju Saveta bezbednosti SAD su bile primorane da ulože veto.

Stejt department je prokomentarisao ovu, iznenađujuću, atmosferu u UN sledećim rečima: „Tužno je da UN osuđuju akciju sprovedenu iz humanitarnih razloga kako bi se spasili nevini ljudski životi i zaštitila ljudska prava.“⁴