Jedan jedini, jedinstveni, album iz 1965. godine uveo ga je među besmrtne. Melanholične melodije, iskreni stihovi, neobičan stil sviranja, i bolan, nekada dečački, u drugim pesmama moćan, nešto dublji tenor, na početku su ga izdvojili iz gomile mladih ,,trubadura“ folk scene šezdesetih. Imao je sve – redak talenat, očiglednu strast i poriv da urlikne svoje duboko zakopane patnje, strahove, porive i želje, veličanstvenu iskrenost kojoj se, oni koji ga slušaju, oni koji ga sviraju, oni koji ga prvi put čuju, duboko poklanjaju. Za slušanje njegove muzike nisu potrebne samo uši, već čitav čovek, sa duhom i materijom, sudbinom i prošlošću, očima željnim života. Čovek koji spoznajući tragediju, imenujući je, ipak dozvoljava da sreća postane svakodnevnica. Univerzalna istorija patnje u pesmama Džeksona K. Frenka ima samo ono što je ljudsko, ni manje ni više.

Biografija, i životna priča i sve što uz njih dve ide, kod Frenka dobijaju gotovo pozorišnu, dramsku dimenziju koja se može pripovedati i kao didaktičko nabrajanje važnih zaokreta u njegovom životu i kao tragično opisivanje sudbinskih zapleta bez konkluzije, jedne doslovno nesrećne individue.

Džekson K. Frenk je rođen 2. marta 1943. godine  u Bafalu, u američkoj državi Nju Jork. Ubrzo se sa familijom preselio u gradić Elirija u državi Ohajo, gde je prema njegovim rečima ‚‚upućen u pevanje, jer je imao veoma visok i lep tenor“. Nekoliko godina kasnije krenuo je u školu u gradu Čiktovaga, najvećem predgrađu Bafala. Upravo u tom gradiću, u toj školi, dogodiće se tragedija koja će obeležiti njegov čitav život. Naime, godine 1954. u požaru koji  je zahvatio ovu školu živote je izgubilo petnaest njegovih prijatelja, učenika, medju kojima  i njegova tadašnja devojka, prva ljubav, Marlin du Pont. Sam Frenk je zadobio teške ozlede, prema nekim navodima više od polovine njegovog tela bilo je prekriveno opekotinama. Požar je zahvatio školu dok je Frenk, zajedno sa svojim školskim drugovima, bio na času muzičkog. Nakon ovog dogadjaja proveo je sedam meseci u bolnici. Nastavnik Čarli Kasteli doneo je u bolnicu staru akustičnu gitaru kako bi ozleđenima skratio dug oporavak. To je bio trenutak u kom je Frenk odlučio da svira. Potom je, pozajmljenim novcem, kupio sebi instrument i počeo da stvara.

Kao i većina tinejdžera toga doba voleo je Elvisa ali su mu više pažnju privlačile stare folk pesme, većinom iz građanskog rata. Sa prijateljem bubnjarem nastupao je po lokalnim klubovima u Bafalu a do svoje sedamnaeste godine imao je napravljen čitav album koji se sastojao od obrada pesama iz građanskog rata. Slušajući Erika Andersena, koji je u to vreme postajao sve poznatiji u folk krugovima, uvideo je da bi i on mogao da krene sličnim putem. Ipak, trezveno razmišljajući, u slučaju da njegova muzička karijera ne krene željenim tokom upisao je koledz u Getisburgu, smer novinarstvo. Upravo tada, kao grom iz vedra neba, dobio je nešto više od stotinu hiljada dolara odštete od požara. Sa prijateljem Džonom Kejem, krenuo je u Toronto, i trudeći se da što pre potroši novac kupio auto kojim su obilazili klubove u kojima su nastupali najpoznatiji bluz muzičari toga doba. Izmedju ostalih, Džoni LI Huker, Madi Voters, Soni Teri…najveći bluzeri, ispostaviće se, u istoriji. Verovatno želeći da zaboravi traume iz tinejdžerskih dana Džekson se zaputio u Englesku da kupi auto. Na putu ka Londonu nastala je jedna od najomiljenijih pesama njegovih slušalaca ,,Blues runs the game“. U Londonu je ubrzo ušao u krug folk muzičara i sreo Pola Sajmona i Arta Garfankla kojima je jednom prilikom odsvirao dve svoje kompozicije. Na pitanje Sajmona da li želi da mu producira prvi album, bez razmisljanja odgovorio je potvrdno. Za samo tri sata u studiju CBS – a u Londonu snimio je čitav album!

O albumu je, u jednom od retkih intervjua decenijama kasnije, ovako govorio:

‚‚Sećam se da sam se skrivao dok sam pevao i svirao, jer sam bio zaista nervozan i nisam želeo da me bilo ko gleda. Pesmu ,,Blues run the game“ sam snimio jako brzo. ,,Don`t look back“ je moja jedina protestna pesma inspirisana velikim nepravdama u Alabami šezdesetih. ,,Kimbie“ je tradicionalna, želeo sam da joj dodam malo sebe. ,,Yellow walls“ govori o kući u kojoj sam živeo, ona govori o odlasku od kuće, napuštanju doma. Želeo sam da napišem pravu bluz pesmu i ,,Here comes the blues“ je pokušaj da se napravi jedna takva pesma. Oduvek sam voleo pesmu ,,Milk and Honey‚‚ pa sam je stavio na album. ,,My name is carnival“ je jedna od pesama na koje sam veoma ponosan. Moj prvi pokušaj da napišem veoma ozbiljnu pesmu je kompozicija ‚‚Dialogue“, napisao sam stihove pod uticajem evropskih muzičara. Za razliku od nje ,,Just like anything“ je bio relaksirajući komični odgovor na ozbiljnost prethodne pesme. ‚‚You never wanted me“ je klasična priča o vezama i raskidima“.

Vrlo brzo album je dobio zasluženu pažnju londonskih radio stanica. Često je puštan na zahtev slušalaca a Frenk je ponekad gostovao i uživo svirao i na radiju i na televiziji. U tadašnjoj prestonici rokenrola, upoznao je mnoge izvodjače – Bob Dilana, Džona Renburna, Berta Janša, Tim Hardija, Dzoan Baez…Do 1968. nastupao je po klubovima i tada je želeo da objavi još jedan album. Medjutim, publika je postala manje zaitresovana za bluz i folk, ekspanzijom hard rok bendova. Tržište je, nažalost, diktiralo ukus publike, menadžerima je postalo jasno koliko je muzika na električnim gitarama profitabilnija od usamljenih akustičara.

Ubrzo, čitav svet će se svom težinom sručiti na Džeksona K. Frenka.

Prodaja njegovog albuma je potpuno prestala. Novi album nijedna izdavačka kuća nije želela da snimi. Frenk je tih meseci živeo od male zarade na povremenim svirkama gde je uglavnom nastupao kao predizvođač. Inspiracija i kreativnost za stvaranje novih pesama potpuno je nestala. Frenk je polako, uz budjenje demona iz prošlosti, klizio u depresiju, sa kojom će se kasnije godinama boriti. I onda je nestao. Njegovi prijatelj iz Engleske govorili su da je jednostavno otišao

Sedamdesetih se oženio sa Ilejn Segvik sa kojom je dobio ćerku Angelinu i sina koji je kasnije premino od cistične fibroze. Ovi dogadjaji su Frenka odveli u još veće psihičke probeme, osim depresije oboleo je i od šizofrenije. Otišao je u Nju Jork u nadi da će sresti Pola Sajmona, umesto toga završio je kao beskućnik. Narednih godina, decenija, selio se iz jedne ustanove u drugu. Nekoliko puta boravio u sanatorijumima za mentalno obolele. Jedna bolest za drugom, usko vezane za tinejdžerske traume, počele su ga odvoditi sa puta umetnosti na put potpunog očaja.

Vremenom su nastale mnoge glasine vezane za ovog heroja sa gitarom. Te da je poginuo u avionskoj nesreći, da je srećno oženjen u Švedskoj, da živi u Montani, ili pod lažnim imenom u Detroitu. Pisala se još jedna legenda, koja nije zaživela kao mnoge, dobro poznate skaske, o popularnim muzičarima.

Za Frenkovu priču se devedesetih  zainteresovao se Džim Abot, kada je u maloj prodavnici ploča naišao na album Ala Stjuarta sa posvetom Džeksonu K. Frenku. Zatim je otkrio da Frenk često dolazi u ovu prodavnicu kako bi prodao ploče iz sopstvene kolekcije. Pronašao ga je i pomogao mu da se nastani u Domu za stare, i učinio da se Frenku isplate tantijeme koje nikada nije naplatio.

U januaru 1995. Frenk je napravio još jedan demo materijal i uvežbavao i pisao nove pesme. Iako star, oboleo od hipotireoze, uz nezaobilaznu depresiju, njegova želja za stvaranjem dobila je novu dimenziju. Neke od tih pesama našle su se na reizdanjima 2014. i 2015. godine.

Mnogi poznati muzičari su obradjivali njegove pesme. Izmedju ostalih, Sajmon i Garfankl, Džon Majer, Nik Drejk, Bert Janš, Sendi Deni, Robin Peknold. Postao je uzor i inspiracija mnogim mladim muzičarima, i iako relativno nepoznat izvršio je ogroman uticaj na kantautore širom sveta. Koliko god je bio unesrećen životnim prilikama, ono što je ostavio iza sebe ima veliki smisao. Čitavog života Frenk je bežao od tragičnih uspomena ka srećnijim dogadjajima, da bi završio još tragičnije, ali i dalje sa istim porivom da stvara, da se izrazi, da uzme život s pravom onoliko koliko je ovaj uzeo od njega. Nikada komercijalizovan, bez želje da stvara hitove, da bude zvezda, skroman, tih i neupadljiv,ovaj beskrajno talentovan čovek, 1999. godine otišao je medju večne.

http://https://www.youtube.com/watch?v=f4it9vK6G7o