Mi smo niz godina posle svršetka Drugog svetskog rata, posle oslobođenja naše zemlje, imali velike objektivne teškoće na putu naše izgradnje. Te teškoće bile su i unutrašnjeg karaktera, a dolazile su i spolja. Danas, mi već ne možemo govoriti samo o objektivnim teškoćama, jer smo te teškoće uglavnom savladali. Ako danas i imamo objektivnih teškoća, objektivnih nedostataka, onda je to rezultat subjektivnih grešaka u prvom redu naših rukovodećih ljudi — a kad kažem rukovodećih ljudi, ja ne mislim na sve, ali je činjenica da ih ima ne malo na koje se moje reči odnose. Kad govorim o greškama rukovodećih ljudi, ja tu podrazumevam i indirektnu odgovornost za ono što su drugi radili, a mislim i na sve komuniste, jer svi komunisti moraju biti odgovorni za sve. I sada, posle rata, u izgradnji socijalizma. Neko vreme bilo se, doduše, ustalilo mišljenje da zato što je sada izvršena decentralizacija, zato što je sada demokratija, komunisti nemaju više ni prava a ni dužnost da moraju da odgovaraju za unutrašnji razvoj naše zemlje. To je pogrešno. Mi ponovo moramo istaći odgovornost komunista za razvoj socijalizma u našoj zemlji. A ko će drugi i odgovarati, ako to neće biti komunisti ?

Mnogi se ljudi pitaju kako je moglo doći do toga da se takve stvari događaju. Jedni okrivljuju za to spoljne uticaje, uticaje sa Zapada. Drugi opet smatraju da je tome kriva preširoka demokratija, itd. Ja mislim da je glavna slabost baš u nebudnosti komunista, koji su nekako izgubili iz ruku svoju rukovodeću ulogu. Jer, iako komunisti danas više nisu oni koji komanduju, kao što je nekad bilo potrebno, oni moraju da usmeravaju razvitak u našoj zemlji, oni moraju biti primer drugima, tako da se i svi drugi mogu ugledati na njih. Oni, isto tako, moraju paziti na sve negativne pojave i kod komunista i kod nekomunista. A kod nas ima negativnih pojava i kod komunista i kod nekomunista, ima nekih ljudi koji bi voleli da se obogate, a ima i drugog…

U čemu su slabosti u oblasti naše privrede? U odgovoru na to pitanje moram pre svega da vam kažem da smo mi već i do sada često upozoravali na preterivanja u pogledu investicija, na pojavu i težnje da svako gradi sve što hoće i što mu se svidi. Mi smo govorili da će nam se to jednoga dana svetiti i sada možemo reći da nam se, evo, već danas i sveti. Danas mi već imamo, ponegde, ovo ili ono preduzeće koje će sutra morati da bude zatvoreno, jer njegovi proizvodi, kojih ima previše, ne idu. Previše istih preduzeća ne može opstati, a vi znate da je svaka komuna, da je svaka opština, često, htela da ima neko preduzeće i da, gradeći ga, nije gledala na rentabilitet i nije mislila na to šta će sutra biti sa proizvodima tog preduzeća, kad dođe do zasićenosti u toj i u drugim granama naše industrije i naše proizvodnje uopšte. Neshvatanje tog problema nama se već danas sveti. Mi smo stalno upozoravali da se ne probija plafon investicionih sredstava, ali se na to nije dovoljno mislilo. Sada ćemo morati da izvršimo restrikcije, moraćemo opet odozgo zabranjivati da se gradi ono što nije u interesu čitave zajednice, pa na taj način ni u interesu te komune ili toga kraja koji bi takvu gradnju preduzeo, jer će on zbog toga trpeti najviše štete. U tom pogledu mi ćemo morati da preduzimamo oštre mere.

Pomenuo bih i razna putovanja u inostranstvo i rasipanje naših deviznih sredstava na taj način. Mnogi ljudi putuju u inostranstvo bez stvarne potrebe, na račun kolektiva, odnosno na račun čitave naše zajednice. Mnogi ostaju van zemlje po nekoliko meseci nekorisno trošeći pare. Ja mislim da to treba ograničiti, i mi to moramo ograničiti.

Kad sam već pomenuo ova putovanja u inostranstvo, hteo bih da dodam još nešto o tome. Naime, da obično za onim koji je bio van zemlje i vratio se uskoro dolazi i automobil. Ja pitam kako je to moguće. Dobro, ponegde ima zaista nekoga koji bi mogao da kupi automobil, jer auto je tamo jeftiniji nego kod nas ali ja ne verujem da se toliko automobila može kupiti od dnevnica koje se dobijaju. Očigledno je da se često radi o drugom, u inostranstvu često korumpiraju naše ljude, pa im posle šalju poklone, itd. A da li je onaj Nemac, Francuz, Englez ili drugi industrijalac ili trgovac dao to zbog lepih očiju tog našeg čoveka? Ja u to nikad ne bih mogao da verujem. Znači da je neka koncesija morala biti učinjena, to je jasno. A ta koncesija išla je na račun naše zajednice, jer je nešto skuplje plaćeno nego što je bilo potrebno ili je bilo jeftinije prodato. Ima i slučajeva crnih ulaganja u razne inostrane banke, ali je teško utvrditi ih. Mi ćemo i te stvari urediti tako da ubuduće ne može lako, kako ko hoće, da ide van i da do ovakvih stvari dolazi.

Ima u tom pogledu kod nas i takvih anomalija da se, zbog tih slabosti opšteg jugoslovenskog tržišta, pribegava lokalnoj zatvorenosti i stvaranju nekakvih lokalnih tržišta. Tako se iz pojedinih republika, recimo, iz Slovenije, Srbije ili Hrvatske, ne može ići u drugu republiku da bi se prodala ili kupila izvesna roba. To, drugovi, ne sme da bude u našoj socijalističkoj zajednici. Mi moramo, bez obzira na to što imamo republike kao delove naše federativne zajednice, imati jedinstveno tržište. U tom pogledu ne može se i ne sme špekulisati. Jer, to izaziva političko nezadovoljstvo, a pomalo i nacionalni šovinizam. Toga ponegde već ima i mi zato moramo u korenu suzbijati takve pojave. Jer, sve su to stvari koje nanose štetu pravilnom razvoju našeg socijalističkog društvenog bića.

Mi sada imamo preko 500, odnosno oko 540 izvoznih i uvoznih preduzeća. Ja sam pre godinu ili dve dana oštro istupio protiv tolikog broja spoljnotrgovinskih preduzeća. Jer, to su, osim nekoliko krupnih, mahom sitna preduzeća. A sitno preduzeće je u položaju pokućarca u inostranstvu kad prodaje svoju robu. Trgovcu tamo treba stalno dotična roba na skladišta, a on mu, međutim, proda jedanput svoju robu i više je nema. Posledica toga je da mi to tržište izgubimo. Ja sam zato pre dve godine rekao da je 540 izvoznih i uvoznih preduzeća previše i da taj broj treba prepoloviti — ali sada ih ima više nego onda.

Moram da vam kažem nešto o još jednoj stvari koja je negativna i o kojoj moramo voditi računa. To je jagma za brzom zaradom. Mnogi naši trgovci koji idu van, a među kojima ima i dobrih, solidnih trgovaca, mada malo, gledaju da nešto odjedanput ušićare, makar se mi posle toga i kompromitovali.

Vi ste videli da smo mi odmah posle sednice Izvršnog komiteta CK SKJ doneli nekoliko hitnih mera, među kojima i zabranu uvoza automobila. Trebalo je da ova zabrana stupi na snagu, mislim 2. maja. Međutim, šta se dogodilo? Dve hiljade automobila stigle su na našu granicu dan pre nego što je trebalo da rampa bude spuštena. Zamislite, dve hiljade automobila! Neka samo svaki od njih košta hiljadu dolara, pa to je već dva miliona dolara, a to nije mali iznos. Pored toga, sigurno je da ih je dosta još ostalo vani i oni neće tako lako doći unutra. A koliko smo mi, pored toga, uvezli raznih nepotrebnih stvari u ovoj godini?

Jer, ako radni kolektiv upravlja preko svojih organa, onda on treba da snosi i odgovornost, i treba da ne dozvoli takve stvari. Razume se da se, s druge strane, ne mogu samo direktori kriviti, niti voditi jedna opšta hajka protiv njih. Mi imamo vrlo dobrih direktora, odličnih ljudi, odličnih drugova koji nikad nisu zaustili da traže platu veću od one koju su im odredili radni kolektivi. Ali, ima i takvih direktora, koji su gledali što više da ušićare i koji se nisu obazirali na ono što je kolektiv odlučio. Takav direktor povezivao se sa nekim rukovodiocima iz mesnih vlasti i drmao je u svom preduzeću. To treba da prestane. Radni kolektivi treba da upotrebe sva svoja prava, koja imaju, da bi se što pravilnije organizovala proizvodnja i vršila unutrašnja raspodela, tj. određivale plate. To je dužnost radnih kolektiva. Danas je smešno kad neki kažu da će, ako se stanje ne popravi, stupiti u štrajk. Protiv koga će oni štrajkovati? Protiv samih sebe! Takve stvari ne treba dozvoliti, a ako neko ne valja, treba ga izbaciti. Za takve anomalije odgovorni smo i mi gore.

Dozvolite mi, drugovi i drugarice, da kažem nekoliko reči i o slabostima u našem političkom životu. Ja sam već pomenuo neke od njih. U poslednje vreme ima ne malo takvih štetnih pojava kao što su lokalizam, a isto tako i šovinizam, koji nastaju zbog materijalnih razloga i nebudnosti komunista. Neki komunisti su zaboravili na šire interese čitave zajednice. Neki komunisti gledaju samo na svoj najuži krug, tako da je došlo i do političkog nezadovoljstva i nepravilnosti u pojedinim republikama. Mi smo more krvi prolili za bratstvo i jedinstvo naših naroda i nećemo nikom dozvoliti da nam dira ili da nam iznutra ruši to bratstvo i jedinstvo. Te političke slabosti i nepravilnosti rezultat su kulturnog razvoja u našoj zemlji. U nekim našim republikama kod građanskih pisaca događaju se takve stvari da je prosto nemoguće da se shvati kako je to moguće u jednoj socijalističkoj zemlji. Ljudi se vraćaju u svoju istoriju natrag, počinju po njoj da čeprkaju i zaboravljaju na budući razvoj naše socijalističke zajednice kao celine. Ni jedna naša republika ne bi bila ništa, da nismo svi zajedno! Mi moramo stvarati svoju istoriju, svoju jugoslovensku socijalističku istoriju, jedinstveni i ubuduće, ne dirajući u nacionalno pravo pojedinih republika da gaje svoje tradicije, ne na štetu već u interesu čitave zajednice, radi međusobnog dopunjavanja. To je naš put, to mi hoćemo, a ne razbijanje našeg jedinstva zbog raznih stvari. Mi ne mislimo, kao razni građanski elementi koji se nisu slili sa socijalističkom mišlju u našem razvitku, da treba da se vraćamo na stari put. Oni su ti koji utiču i na neke komuniste.

Mi smo dozvolili da se svašta piše i u našoj štampi. Pogledajte neke časopise i razne članke i videćete kako oni destruktivno deluju. Čak nam i našu omladinu truju. Čoveka prosto uhvati muka kad vidi kako je taj šovinizam počeo da se usađuje i kod naših omladinaca. Ja mislim da to nije došlo iz oblaka, nego iz kuće, od starijih. Mi moramo čuvati našu najveću tekovinu, bratstvo i jedinstvo naših naroda, jer nam ono omogućava da možemo dalje da stvaralački idemo napred, da stvaramo snažnu socijalističku zajednicu i sretniji život našim ljudima. Čak i danas, 15 i više godina posle rata, mi moramo još uvek da govorimo o bratstvu i jedinstvu, iako oni moraju da budu već krv i meso svakog građanina Jugoslavije.

 

J. B. Tito, Govor na narodnom mitingu u Splitu, Beograd, 1962
Priprema: Princip.info