Kada se ljudi suoče sa onim za šta ih njihova prošlost nije pripremila oni bauljaju u mraku tražeći reči da imenuju neznano, čak ni kada ga ne mogu niti odrediti niti razumeti. U jednom trenutku treće četvrtine ovog veka mogli smo da vidimo kako ovaj proces deluje među intelektualcima Zapada. Ključna reč je bila mala prepozicija „posle“ koje opšte korišćena u svom latinskom obliku ,,post“ kao prefiks bilo kome od brojnih termina koje je nekoliko generacija koristilo da označi mentalnu teritoriju dvadesetovekovnog života. Svet, ili njegovi raţni vidovi, je postao postimperijalni, postmoderni, poststrukturalistički, postmarksistički, postgutenbergovski, ili bilo šta drugo. Kao i sahrane, ovi prefiksi zvanično odaju priznanje smrti, a da ne nagoveštavaju bilo kakav konsenzus ili izistinsku izvesnost o prirodi zagrobnog života. Na taj način je najveći, najdramatičniji, najbrži i najuniverzalniji društveni preobražaj u ljudskoj istoriji ušao u svest misaonih umova koji su ga proživljavali. Taj preobražaj predmet je ovog poglavlja.

Novina ovog preobražaja leži i u njegovoj neobičnoj brzini i u univerzalnosti. Istina, razvijeni delovi sveta, tj. praktično centralni i zapadni delovi Evrope i Severna Amerika, plus tanak sloj kosmopolitskih bogataša i moćnika na drugim mestima već dugo su živeli u svetu stalne promene, tehnološke transformacije i kulturne inovacije. Za njih je revolucija globalnog društva značila ubrzanje i pojačanje pokreta na koji su se u principu već bili navikli. Na kraju krajeva, Njujorčani su već sredinom tridesetih godina gledali na oblakoder, Empajer Stejt Bilding (1934), čija visina neće biti premašena sve do sedamdesetih godina, a čak i tada samo za skromnih tridesetak metara. Trebalo je izvesno vreme da se opazi, a još više vremena da se izmeri, preobražaj kvantitativnog materijalnog rasta u kvalitativne preokrete života, čak i u ovim delovima sveta. A za najveći deo planete promene su bile i iznenadne i seizmičke. Za 80 procenata čovečanstva Srednji vek je završen 1950-ih godina; a možda je još bolje reći, oni su osetili da se završio u 1960-im godinama.

Na mnogo načina oni koji su zapravo proživeli ove preobražaje na licu mesta nisu shvatali njihov puni doseg, pošto su ih iskusili u obrocima, ili kao promene u životima pojedinaca, koje, kako god dramatične, nisu shvatane kao permanentne revolucije. Zašto bi odluka seoskog naroda da potraži posao u gradu u njihovim glavama značila išta trajniji preobražaj nego što je pristupanje oružanim snagama ili nekoj grani ratne privrede u dva svetska rata značilo za britanske i nemačke muškarce i žene? Oni nisu nameravali da zauvek promene svoj način života, čak i ako se pokazalo da jesu. Oni koji su ih gledali sa strane, koji su nanovo posećivali scene takvog preobražaja u određenim intervalima, bili su ti koji su shvatali koliko se mnogo toga promenilo. Koliko je potpuno izmenjena, na primer, bila Valensija početkom osamdesetih godina u odnosu na isti grad i region ranih pedesetih godina kada je ovaj pisac poslednji put video taj deo Španije. Koliko se izgubljeno osećao sicilijanski seljački, lokalni bandit koji je par decenija bio u zatvoru od sredine 1950-ih godina – kada se vratio u Palermo koga je u međuvremenu urbanistički razvoj načinio neprepoznatljivim. „Tamo gde su nekad bili vinogradi, sada su palače“, rekao mi je vrteći glavom u neverici.

Odista je brzina promene bila takva da se istorijsko vreme moglo meriti čak i kraćim intervalima. Manje od deset godina (1962-1971), razdvajalo je Kusko u kome su izvan granica gradskog atara, većina Indijanaca još uvek nosili tradicionalne nošnje od Kuska u kome je značajan deo njih već nosio čolo, tj. evropsku odeću. Na kraju sedamdesetih godina vlasnici štala na meksičkom tržištu hrane su već izračunavali cenu za svoje mušterije na japanskim džepnim kalkulatorima, koji su tamo bili nepoznati na početku te decenije.

Nikako se od čitalaca koji nisu bili dovoljno stari i pokretni da vide kako se istorija kreće na ovaj način od 1950. godine, ne može očekivati da ponove ova iskustva, iako je od šezdesetih godina kada su mladi zapadnjaci otkrili da je putovanje u Treći svet i izvodljivo i pomodno, sve što je bilo potrebno za osmatranje globalnog preobražaja bilo je otvoriti oba oka. U svakom slučaju, istoričari ne mogu da ostanu zadovoljni sa predstavama i anegdotama, koliko god one bile značajne. Oni mora da određuju i da računaju.

Najdramatičnija i dalekosežnija društvena promena druge polovine ovog veka, i to ona koja nas je zauvek razdvojila od sveta prošlosti, je smrt seljaštva. Jer od neolita je većina ljudskih bića živela od zemlje i stoke ili su kao ribari ubirali plodove mora. Uz izuzetak Britanije, seljaci i zemljoradnici su i dalje bili masovni deo zaposlenog stanovništva čak i u industrijalizovanim zemljama sve do dvadesetog veka. U toj meri da je u studentskim danima ovog pisca, tridesetih godina, odbijanje seljaka da iščeznu još uvek opšte korišćeno kao argument protiv predviđanja Karla Marksa da će iščeznuti. Na kraju krajeva, postojala je samo još jedna industrijska zemlja uz Britaniju, u kojoj su poljoprivreda i ribarstvo zapošljavali manje od 20 odsto stanovnika, to je bila Belgija. Čak i u Nemačkoj i SAD, najvećim industrijskim privredama, gde je poljoprivredno stanovništvo zaista stalno opadalo, još uvek je grubo rečeno predstavljalo oko četvrtine stanovnika; i Francuskoj, Švedskoj i Austriji ono je bilo još uvek između 35 i 40 odsto stanovnika. Što se tiče zaostalih poljoprivrednih zemalja – recimo, u Evropi Bugarske ili Rumunije – nešto oko četiri na svakih pet stanovnika je radilo na zemlji.

Pa ipak promislimo o tome šta se desilo u trećoj četvrtini ovog veka. Možda suviše ne iznenađuje to da je do početka osamdesetih godina manje od tri na svakih 100 Britanaca ili Belgijanaca bilo u poljoprivredi, tako da je za prosečnog Britanca bilo daleko verovatnije da u svakodnevnom životu sretne nekog ko se jednom bavio zemljoradnjom u Indiji ili Bangladešu nego nekog koji se bavio zemljoradnjom u Ujedinjenom Kraljevstvu. Zemljoradničko stanovništvo SAD je opalo do istog procenta, ali je, obzirom na njegovo dugoročno oštro opadanje, ovo manje zaprepašćivalo nego činjenica da je ovaj majušan deo radne snage bio u položaju da preplavi SAD i svet nebrojenim količinama hrane. Ono što je malo ko očekivao četrdesetih godina bilo je da do početka osamdesetih godina nijedna zemlja zapadno od granica „Gvozdene zavese“ nije imala više od 10 odsto stanovništva zaposlenog u zemljoradnji, osim Irske Republike (koja je bila samo nešto iznad ovog procenta), i iberijskih država. Ali sama činjenica da je u Španiji i Portugaliji broj ljudi u poljoprivredi, koji su činili tek nešto manje od polovine stanovništva 1950. godine, trideset godina kasnije smanjen na 14,5 odsto u jednoj i 17,6 odsto u drugoj zemlji, govori sama za sebe. Špansko seljaštvo se prepolovilo za dvadeset godina posle 1950. godine, portugalsko za dvadeset godina posle 1960. godine.

Ovi brojevi su spektakularni. U Japanu na primer, broj zemljoradnika je smanjen sa 52,4 odsto naroda 1947. godine, na 9 odsto 1985. godine, tj. između vremena kada se mladi vojnik vratio iz borbi Drugog svetskog rata i vremena kada se u svojoj kasnijoj civilnoj karijeri penzionisao. U Finskoj – da uzmemo jednu stvarnu životnu priču poznatu autoru – devojka koje je rođena kao seljačka kćer i koja je u prvom braku postala seljačka radna žena, mogla je pre nego što je stigla daleko u srednje godine, da se preobrazi u kosmopolitsku intelektualnu i političku figuru. Ali onda, 1940. godine, kada je njen otac umro u zimskom ratu protiv Rusije, ostavljajući ženu i decu na porodičnom imanju, 57 odsto Finaca bili su zemljoradnici i šumari. Do vremena kada je ona imala četrdeset i pet godina, u ovim zanimanjima je bilo manje od 10 odsto Finaca. Šta je prirodnije u takvim okolnostima od toga da Finci započnu kao zemljoradnici, a završe u veoma različitim prilikama?

Pa ipak ako se Marksovo predviđanje da će industrijalizacija eliminisati seljaštvo konačno očito obistinilo u zemljama nagle industrijalizacije, stvarno neobičan razvojni proces je opadanje zemljoradničkog stanovništva u zemljama čiji su očigledni nedostatak ovakvog razvoja Ujedinjene nacije pokušavale da prikriju mnoštvom eufemizama za reči „zaostale” i „siromašne”. Baš u onom trenutku u kome su nadobudni mladi levičari navodili strategiju Mao Ce Tunga za trijumf revolucije putem mobilizacije bezbrojnih ruralnih miliona protiv opkoljenih urbanih uporišta status kvoa, ovi milioni su sami napuštali sela i kretali u gradove. U Latinskoj Americi se procenat seljaka prepolovio za dvadeset godina u Kolumbiji (1951-1971), Meksiku (1960-1980) i skoro – u Brazilu (1960-1980). On je opao za dve trećine, ili gotovo dve trećine, u Dominikanskoj Republici (1960-1981), Venecueli (1961-1981) i Jamajci (1953-1981). Sve su ovo bile zemlje – osim Venecuele – u kojima su na kraju Drugog svetskog rata seljaci činili polovinu, ili apsolutnu većinu zaposlenog stanovništva. Ali već sedamdesetih godina, u Latinskoj Americi – izvan centralnoameričkog pojasa i Haitija – nije bilo ni jedne zemlje u kojoj seljaci nisu bili manjina.

Slična situacija je bila u zemljama zapadnog islama. Alžir je utanjio broj svojih zemljoradnika od 75 na 20 odsto svog stanovništva; Tunis sa 68 na 23 procenta za tek nešto više od 30 godina; Maroko je, manje dramatično, izgubio svoju seljačku većinu za deset godina (1971-1982). Sirija i Irak, još uvek su imali oko pola naroda na zemlji sredinom pedesetih godina. U toku dvadesetak godina prva je prepolovila taj broj, a druga smanjila na manje od trećine. Iranski seljaci su pali sa 55 procenata sredinom pedesetih godina, na 29 procenta sredinom osamdesetih godina.

U međuvremenu su naravno seljaci agrarne Evrope prestali da obrađuju zemlju. Do osamdesetih godina čak ni drevna uporišta seljačke poljoprivrede na istoku i jugoistoku kontinenta nisu imala više od oko trećine svoje radne snage u zemljoradnji (Rumunija, Poljska, Jugoslavija, Grčka), a neke su imale znatno manje, posebno Bugarska (16,5 odsto 1985. godine). Jedino snažno seljačko uporište u Evropi i susedstvu i na Srednjem istoku – je ostala Turska, gde je seljaštvo opadalo, ali sredinom osamdesetih godina još uvek ostalo apsolutna većina.

U samo tri regiona planete i dalje su u suštini dominirala njihova sela i polja: subsaharska Afrika, južna i kontinentalna jugoistočna Azija i Kina. Samo u ovim regionima je još uvek bilo moguće pronaći zemlje koje je smanjenje uzgajivača očito mimoišlo – gde su oni koji su gajili useve i čuvali životinje tokom burnih decenija i dalje zadržali postojani udeo u stanovništvu – preko 90 odsto u Nepalu, oko 70 odsto u Liberiji, oko 60 odsto u Gani, pa čak – što je činjenica koja pomalo iznenađuje – oko 70 odsto u Indiji tokom svih dvadeset i pet godina nezavisnosti, a jedva nešto manje (66,4 odsto) 1981. godine. Doduše ovi regioni seljačke dominacije još uvek su na kraju našeg perioda predstavljali polovinu ljudske vrste. Međutim, čak su se i oni lomili po ivicama pod pritiskom ekonomskog razvoja. Solidni seljački blok u Indiji bio je okružen zemljama čije je zemljoradničko stanovništvo vidljivo opadalo sasvim brzo: Pakistanom, Bangladešom i Šri Lankom, gde su seljaci odavno prestali da budu većina; isto kao i u Maleziji, Filipinima i Indoneziji do osamdesetih godina, i naravno, u novim industrijskim državama istočne Azije, Tajvanu i Južnoj Koreji, koje su ne tako davne 1961. godine imale preko 60 odsto svog naroda na poljima. Osim toga prevlast seljaštva u nekoliko južnih zemalja Afrike bila je bantustanska iluzija. Zemljoradnja, koju su najviše sprovodile žene, bila je ona vidljiva strana ekonomije koja je zapravo zavisila uglavnom od doznaka muških pečalbara u gradovima i rudnicima belaca na jugu.

Čudna stvar u vezi sa ovim masovnim i tihim egzodusom sa sela po velikom delu svetske kopnene mase, a još i više po ostrvima sveta, je da je do toga samo delimično došlo usled poljoprivrednog napretka, bar u bivšim seoskim oblastima. Razvijene industrijske zemlje su se, uz jedan ili dva izuzetka, takođe preobrazile u velike proizvođače poljoprivrednih proizvoda za svetsko tržište, a to su učinile dok su smanjivale svoje pravo zemljoradničko stanovništvo, do sve manjeg, a ponekad apsurno majušnog procenta svog naroda. To je bilo očito postignuto neobičnim skokom kapitalno-intenzivne produktivnosti po pojedinom zemljoradniku. Najneposrednije vidljiv aspekt te produktivnosti bila je ogromna količina mašinerije koju je farmer u bogatim i razvijenim zemljama sada imao na svom raspolaganju a koja je bila ostvarenje velikih snova o obilju postignutom pomoću mehanizovane poljoprivrede koji su nadahnjivali sve one traktoriste simbolično golih grudi sa propagandnih fotosa mlade sovjetske republike, a koje je sovjetska privreda tako potpuno omanula da oživotvori.

Manje vidljiva, ali jednako značajna, bila su sve impresivnija dostignuća poljoprivredne hernije, selektivnog uzgoja i biotehnologije. U tim uslovima, zemljoradnji jednostavno više nije bilo potrebno toliko ruku, bez kojih u pretehnološkim danima, žetva ne bi mogla da se prikupi, niti je odista bio potreban veliki broj stalno zaposlenih farmerskih porodica i njihovih stalnih slugu. A tamo gde su bili potrebni, moderan saobraćaj je učinio da nije bilo nužno držati ih u zemlji. Tako su sedamdesetih godina ovčari u Pertšajru (Škotska) našli da im je isplativije da uvezu stručnjaka za strižu sa Novog Zelanda, u vreme (kratke) lokalne sezon striže, koja se naravno nije poklapala sa onom na južnoj hemisferi.

U siromašnijim delovima sveta poljoprivredna revolucija nije bila odsutna, iako je bila neravnomernija. Zaista da nije bilo irigacije i inputa nauke posredstvom takozvane „zelene revolucije”, ma kako bi posledice jednog i drugog na dugu stazu mogle biti kontraverzne, veliki delovi južne i jugoistočne Azije ne bi bili u stanju da nahrane stanovništvo koje se ubrzano množilo. Pa ipak, u celini gledano, zemlje Trećeg sveta, i delovi (bivšeg ili još uvek socijalističkog) Drugog sveta, više nisu hranili sami sebe, a kamoli da su proizvodili značajne viškove hrane za izvoz što bi se moglo očekivati od agrarnih zemalja. U najboljem slučaju njih su ohrabrivali da se usredsrede na specijalizovane izvozne useve za tržište razvijenog sveta, dok su njihovi seljaci, kada nisu kupovali viškove hrane izvezene sa Severa po dampingovanim cenama, nastavili da kopaju i oru na svoj stari, radno-intenzivni način. Nije bilo valjanog razloga zašto bi napustili poljoprivredu kojoj je bio potreban njihov rad, osim možda što je eksplozija stanovništva mogla da izazove oskudicu zemlje. Ali regioni iz kojih su se seljaci odlivali često su bili, kao u Latinskoj Americi, sasvim retko naseljeni i težili su tome da imaju otvorene granice, na koje se mali broj seljaka naseljavao, pružajući političku bazu za lokalne gerilske pokrete. Nasuprot tome, azijski regioni na kojima se seljaštvo najbolje očuvalo bili su verovatno najgušće naseljena zona na svetu sa gustinom stanovništva po kvadratnoj milji koja se kretala od 250 do 2000 (prošek za Latinsku Ameriku je bio 41,5).

Tamo gde se selo praznilo, gradovi su se punili. Svet druge polovine dvadesetog veka postao je urbanizovaniji nego ikada pre. Do sredine osamdesetih godina 42 procenta svetskog stanovništva je bilo urbano, a da nije bilo težine ogromnih ruralnih populacija Kine i Indije, koje su sačinjavale tri četvrtine azijskog seljaštva, urbano stanovništvo bi bilo većinsko. Pa čak i u središnjim ruralnim područjima, ljudi su se pomerali iz sela u grad, i to posebno u veliki grad. Između 1960. i 1980. godine urbano stanovništvo Kenije se udvostručilo, mada je 1980. godine dostiglo tek 14,2 odsto stanovništva; ali od svakih deset građana šest je živelo u Najrobiju, dok je dvadeset godina ranije takvih bilo samo četiri na deset. U Aziji su multimilionski gradovi nicali kao pečurke, uglavnom prestonice. Seul, Teheran, Karači, Džakarta, Manila, Nju Delhi, Bangkok, svi su oni imali otprilike između 5 i 8,5 miliona stanovnika 1980. godine, a očekivalo se da imaju između 10 i 13,5 miliona 2000. godine. Nijedan od njih (sem Džakarte) nije imao više od oko jedan i po milion stanovnika 1950. godine. I stvarno, daleko najdžinovskije urbane aglomeracije na kraju osamdesetih godina su se mogle naći u Trećem svetu: Kairo, Meksiko Siti, Sao Paulo i Šangaj, čiji se broj stanovnika računao sa osam cifara. Jer su se paradoksalno, iako je razvijeni svet i dalje bio daleko urbanizovaniji nego siromašni svet (izuzev delova Latinske Amerike i islamske zone), njegovi sopstveni džinovski gradovi raspadali. Oni su svoj vrhunac dosegli u ranom dvadesetom veku, pre nego što je beg u predgrađa i satelitske zajednice izvan gradova dobio ubrzanje, a stari gradski centri postajali prazne školjke uveče, kada su radnici, prodavci i tragači za zabavom odlazili kućama. Dok se Meksiko Siti skoro upetostručio za trideset godina posle 1950, Njujork, London i Pariz su polako tonuli na donje ivice velike lige gradova, ili iz nje ispadali.

Pa ipak su se na čudan način, i stari i novi svetovi uzajamno približili. Tipičan „veliki grad“ razvijenog sveta postao je područje povezanih urbanih naselja, uglavnom fokusiranih na neku centralnu oblast ili oblasti biznisa ili administracije koja se iz vazduha raspoznaje kao neka vrsta planinskog lanca visokih zgrada i oblakodera, osim tamo (kao u Parizu) gde ovakve zgrade nisu bile dozvoljene. Njihova međusobna povezanost, ili možda slom privatnog motornog saobraćaja pod pritiskom masovnog posedovanja automobila, pokazana je od šezdesetih godina novom revolucijom u javnom transportu. Nikada se, od prve izgradnje gradskog tramvaja i podzemnog železničkog sistema krajem devetnaestog veka, nije gradilo tako mnogo metro sistema i sistema brzog prigradskog prevoza na tako mnogo mesta: od Beča do San Franciska, od Seula do Meksika. U isto vreme širila se decentralizacija, kako je većina satelitskih zajednica ili prigradskih kompleksa razvila svoje sopstvene servise za trgovinu i dokolicu, posebno u vidu (prvo u Americi uvedenih) periferijskih „tržnih centara”.

S druge strane, grad u Trećem svetu, mada je takođe povezan (obično zastarelim i neadekvatnim) javnim saobraćajem i hiljadama pokvarenih privatnih autobusa i „kolektivnih taksija” nije mogao da bude drugačiji nego rasut i nestruktuiran, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što nije bilo načina da aglomeracije do deset i do dvadeset miliona ljudi ne budu takve, posebno ako su mnoga naselja od kojih su se sastojale započela svoj život kao naselja straćara, koje su po svoj prilici osnivali naseljenici po nekorišćenim otvorenim prostorima. Stanovnici ovakvih gradova su morali da troše nekoliko sati dnevno putujući na posao i s posla (jer je redovni posao dragocen), a mogli su da budu voljni da isto tako dugo idu na hodočašće na mesta javnog rituala kao što je Marakana stadion u Rio de Žaneiru (dve stotine hiljade mesta), gde su karioke obožavale fudbalska božanstva, ali su u stvari, konurbacije i u Starom i u Novom svetu bile sve više zbirke nominalno – ili, u slučaju Zapada često i formalno – autonomnih zajednica, mada su na bogatom Zapadu, bar na svojim obodima, sadržavale mnogo više zelenih površina nego na siromašnom i prenaseljenom Istoku i Jugu. Dok su po stanovima i naseljima straćara ljudi živeli u simbiozi sa pacovima i bubama, čudnovatu ničiju zemlju koja je okruživala ono što je ostalo od „unutrašnjih gradova“ razvijenog sveta, kolonizovali su pripadnici divlje faune: lasice, lisice i rakuni.

 

Izvod iz: Hobsbawm, E. J., & Marković, P. J. (2004). Doba ekstrema: istorija kratkog dvadesetog veka: 1914-1991. Beograd: Dereta
Prevod: Predrag J. Marković
Priprema: Princip.info